PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Po­sto­jao je de­mo­krat­ski duh iz­me­đu brat­sta­va u Ku­či­ma. Po pra­vi­lu, ple­me či­ni skup krv­no-srod­nič­kih brat­sta­va. No, u Ku­či­ma ni­je bio ri­je­dak slu­čaj da pod ple­men­sku ka­pu do­đu i ra­zno­rod­na brat­stva. I po­red nji­ho­vog pri­su­stva, i do stal­nog do­la­ska, ple­me je op­sta­ja­lo, pa čak i ja­ča­lo. Čak su sa dru­gim ple­me­ni­ma pra­vi­li sa­vez ko­ji je op­sta­jao. Isti­na, ne za du­go, ali je ipak op­sta­jao. Ov­dje se s pra­vom po­sta­vlja pi­ta­nje: Ka­ko je to bi­lo mo­gu­će? Er­de­lja­no­vić da­je uvjer­ljiv od­go­vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje. „Me­đu­sob­ni od­no­si iz­me­đu kuč­kih brat­sta­va ja­sno sve­do­če o či­stom de­mo­krat­skom du­hu ple­men­ske or­ga­ni­za­ci­je u Ku­če: Ni­ka­kva si­la ni­je ih dr­ža­la u ple­men­skoj za­jed­ni­ci. Brat­stva su i da­lje či­ni­la sva­ko za se­be ce­li­nu, ko­ja je ima­la svo­ga gla­va­ra i svo­je za­seb­ne in­te­re­se, mno­go pu­ta sa­svim su­prot­ne in­te­re­si­ma ne­kog dru­gog brat­stva u ple­me­nu, te je bi­va­lo me­đu nji­ma i ra­spri i bor­bi. Brat­stva su se, da­kle, do­bro­volj­no pri­dru­ži­va­la jed­no dru­gom, a raz­lo­zi, ko­ji su ih dr­ža­li sku­pa, kao jed­no ple­me, bi­li su ovi: 1) Za­jed­nič­ko ime Ku­ča, na­sli­je­đe­no od sta­ri­jeg ple­me­na. 2) Brat­stva su sta­no­va­la u za­jed­nič­koj obla­sti (te­ri­to­ri­ji), ko­ja sa­mom svo­jom pri­ro­dom či­ni za­tvo­re­nu ge­o­graf­sku sre­di­nu i ti­me pri­mo­ra­va svo­je sta­nov­ni­ke da stu­pe u te­sne uza­jam­ne od­no­se. 3) Po­sle­di­ca je ova­kve ob­la­sne odvo­je­no­sti bi­la, da se me­đu čla­no­vi­ma ra­znih brat­sta­va u ple­me­nu že­nid­be i udad­be bi­le če­ste, po­što je uzi­ma­nje me­đu čla­no­vi­ma istog brat­stva bi­lo pot­pu­no za­bra­nje­no. Na taj na­čin su srod­nič­ke ve­ze me­đu svim brat­stve­ni­ci­ma u ple­me­nu bi­va­le sve te­šnje. Po­što su pak brat­stve­ni­ci ugled­nih i ja­kih brat­sta­va naj­ra­di­je oro­đa­va­li sa se­be rav­ni­ma, to su ja­ka brat­stva ra­no pri­bli­ži­la jed­no dru­gom, a ti­me se u njih i ve­o­ma po­ja­ča­lo ose­ća­nje da za­jed­nič­ki pri­pa­da­ju jed­nom ple­me­nu. 4) Vr­lo je mno­go uti­ca­lo na zbli­ža­va­nje kuč­kih brat­sta­va i za­jed­nič­ka opa­snost od Tu­ra­ka, od po­tu­ri­ca i okol­nih ple­me­na. Ovo je bio mo­ćan po­kre­tač da se čak i Sr­bi i Ar­ba­na­si po­ne­kad uje­di­ne ra­di za­jed­nič­ke od­bra­ne. Ovo je baš bio glav­ni raz­log da se brat­stva uje­di­ne pod jed­nom ple­men­skom ka­pom“. (Isto, str.207-208)
Pljač­ka­ška pri­vre­da se mo­že tre­ti­ra­ti kao fak­tor ko­ji je ho­mo­ge­ni­zo­vao ple­men­sku za­jed­ni­cu. U jed­nom vre­men­skom raz­do­blju pljač­ka­ška pri­vre­da je bi­la u za­ma­hu. Če­sto se od­vi­ja­la na ni­vou brat­stva, ali i na ni­vou ple­me­na, kao i na in­di­vi­du­al­nom ni­vou. Kad se od­vi­ja­la na ple­men­skom ni­vou, ona je oku­plja­la ple­me­ni­ke i ti­me sna­ži­la ple­men­ski duh, ple­men­sku svi­jest bez ob­zi­ra što je to sa objek­tiv­nog sta­no­vi­šta ne­pri­hva­tlji­vo. Ako se ima u vi­du si­tu­a­ci­ja, od­no­sno vri­je­me u ko­jem se ja­vi­la, on­da se pljač­ka­ška pri­vre­da ja­vlja kao ne­mi­nov­nost, kao nu­žda. Evo ka­ko to Er­de­lja­no­vić ob­ja­šnja­va: „Pljač­ka­ška pri­vre­da se raz­vi­la, na­rav­no, u Ku­ča kao i dru­gih ple­me­na, tek u vre­me bez­vla­šća i pra­va ja­če­ga, ko­je je na­sta­lo sa tur­skim osva­ja­njem srp­skih ze­ma­lja. Ne­iz­mer­na mr­žnja pre­ma osva­ja­či­ma Tur­ci­ma i pre­ma po­tu­ri­ca­ma, a za­tim i si­ro­ma­šna, kr­še­vi­ta po­stoj­bi­na, be­hu do­volj­ni po­kre­ta­či, da se ne­pri­ja­telj­ska imo­vi­na gra­bi i uni­šta­va“. (Isto, str.245)
Či­ni se da je Er­de­lja­no­vić u pra­vu kad ob­ja­šnja­va bla­go­na­klo­nost ple­me­ni­ka pre­ma pljač­ka­škoj pri­vre­di. On, na­i­me, sma­tra da je to, po­red osta­log, uzro­ko­va­no či­nje­ni­com što su čet­ni­ci, če­to­vo­đe, uvi­jek od ugra­blje­nog pli­je­na ve­li­ki dio po­kla­nja­li si­ro­ma­šnim kuč­kim po­ro­di­ca­ma, na­ro­či­to udo­vi­ca­ma i si­ro­ča­di­ma.
U ple­me­nu su po­sta­ja­la od­re­đe­na pra­vi­la ko­ja su stro­go po­što­va­li ple­me­ni­ci. Kao sa­stav­ni dio ple­men­skog ži­vo­ta, na­ro­či­to u du­bljoj pro­šlo­sti, mo­gu se sma­tra­ti uobi­ča­je­ni na­či­ni po­na­ša­nja kao što su krv­na osve­ta, ka­me­no­va­nje, brat­stve­nič­ko su­đe­nje, da­va­nje uto­ka i di­o­ba za­dru­ge. Ri­ječ je, u stva­ri, o pra­vi­li­ma ko­ja je po­što­va­la ve­ći­na ple­me­ni­ka.
Krv­na osve­ta je, pri­je sve­ga, po­vod su­ro­vih rat­nih pri­li­ka u ko­ji­ma su Ku­či ži­vje­li. U tim okol­no­sti­ma je oruž­je naj­bo­lje sred­stvo da se čo­vjek osve­ti za uči­nje­nu ne­prav­du. Krv­na osve­ta se pr­ven­stve­no vr­ši­la na ni­vou po­ro­di­ce, brat­stva, pa i na ni­vou ple­me­na. Mno­ga kuč­ka ra­to­va­nja sa Tur­ci­ma, sa su­sje­di­ma, su, u stva­ri, ima­la osvet­nič­ki ka­rak­ter. Ple­me, od­no­sno ple­men­ska vlast (skup­šti­na) „mi­je­ša­la“ se u mi­re­nju za­va­đe­nih brat­sta­va na osno­vu krv­ne osve­te. To je če­sto da­va­lo po­zi­tiv­ne efek­te.
Ka­me­no­va­nje je ka­zna za te­ške mo­ral­ne pre­stu­pe, na­ro­či­to za brač­no ne­vjer­stvo ili za si­lo­va­nje dje­voj­ke ili že­ne. Op­tu­že­nog su do­vo­di­li pred sa­ku­plje­ni na­rod i tu su naj­pri­je gla­va­ri jav­no pre­tre­sa­li nje­go­vu kri­vi­cu. „Čim bi na­šli da je kriv, na­rod bi ga sme­sta za­suo ka­me­njem. Po­sled­nje su­đe­nje ove vr­ste, bi­lo je pre vi­še od sto go­di­na“. (Isto, str.221)
Ple­men­ski sud su či­ni­li svi brat­stve­nič­ki gla­va­ri. Oni su se sta­ra­li o mi­re­nju u ple­me­nu, kao i o do­sled­nom i pre­ci­znom izvše­nju pra­vi­la i ple­men­skih od­lu­ka. Ovaj sud se po­seb­no sta­rao o na­la­že­nju i ka­žnja­va­nju kra­dlji­va­ca. Na su­du je bi­lo utvr­đe­no da lo­pov za sva­ku ukra­de­nu stvar mo­ra vla­sni­ku na­dok­na­di­ti se­dam pu­ta vi­še ne­go što je ukrao. Ova­kav na­čin ka­žnja­va­nja je bio ja­ka bra­na kra­đi u ple­me­nu.
Da­va­nje uto­ka (azi­la) bio je u Ku­či­ma sve­ti obi­čaj za sva­ko­ga. Kad bi ne­ko, bio pri­ja­telj ili ne­pri­ja­telj, do­bje­gao u Ku­če i po­tra­žio u njih utok (uto­či­šte) od ne­pri­ja­te­lja ko­ji ga go­ne, oni su ga sve­srd­no pri­ma­li pod svo­ju za­šti­tu. Kad bi ta­kav bje­gu­nac na­i­šao na ne­kog Ku­ča iz sla­bi­jeg brat­stva, taj bi ga od­veo ja­čem brat­stvu kod ko­ga je mo­gao bi­ti bez­bjed­ni­ji.
Di­o­ba za­dru­ge je ne­kad bi­la pri­sut­na u Ku­či­ma. Pra­vi­la di­o­be su stro­go po­što­va­na. Za­dru­ga se di­je­li­la po pa­so­vi­ma. „Ima­nje se de­li­lo na ono­li­ko jed­na­kih de­lo­va, ko­li­ko je bi­lo mu­ških pred­stav­ni­ka ono­ga pa­sa ko­ji je za­dru­gu osno­vao. Kad bi se otac de­lio sa si­no­vi­ma, do­bi­jao je jed­nak deo sa nji­ma. Ako otac ni­je bio u ži­vo­tu, to su se de­li­li si­no­vi sa maj­kom, i ona je do­bi­ja­la deo ra­van nji­ho­vu, sa­mo što ona ni­je sme­la ni­šta od to­ga okr­ni­ti, jer se taj deo sma­trao kao svo­ji­na nje­nih si­no­va i oni su ga po nje­noj smr­ti de­li­li na rav­ne de­lo­ve. De­voj­ka ni­je do­bi­ja­la od po­de­lje­nog za­dru­žnog ima­nja ni­ka­kvog de­la. Ako su joj ro­di­te­lji po­mr­li, du­žna su se bi­la bra­ća sta­ra­ti o nje­nom iz­dr­ža­va­nju i o udad­bi. Ako je ne bi hteo ni­ko od bra­će dr­ža­ti kod se­be, mo­ra­la su sva iz­de­lje­na bra­ća pla­ća­ti za nje­no iz­dr­ža­va­nje u ne­koj dru­goj ku­ći“. (Isto, str.223)
Oso­bac je dio ko­ji je ne­ka dje­voj­ka do­bi­ja­la pri­li­kom uda­je. To je do­bi­ja­la od svo­jih ro­di­te­lja ili od bra­će. Ri­ječ je, pri­je sve­ga, o ne­ko­li­ko bra­va ili ne­što no­va­ca, što se sma­tra­lo kao njen oso­bac. Njen muž ni­je imao ni­ka­kva pra­va na oso­bac. Naj­če­šće su oso­bac na­sle­đi­va­le kće­ri.
(Na­sta­vi­će se)