PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Jo­van Cvi­jić vo­di po­ri­je­klo, po oče­voj li­ni­ji, od do­šlja­ka iz Her­ce­go­vi­ne. Nje­gov pre­dak Cvi­jo Spa­so­je­vić, zva­ni Cvi­jo Vre­lo, po­ti­cao je iz se­la Vre­la kod Pir­li­to­ra. Pri­je to­ga su se Spa­so­je­vi­ći do­se­li­li iz Drob­nja­ka, bli­zu Nik­ši­ća. Cvi­jo se iz Vre­la naj­pri­je na­se­lio u se­o­ce Ši­vo­ljo ko­je se na­la­zi iz­me­đu Fo­če i Ka­li­nov­ni­ka. Bio je tem­pe­ra­men­tan, ne­mi­ran i ve­o­ma hra­bar čo­vjek, pra­vi pred­stav­nik i po­to­mak svo­jih slav­nih pre­da­ka. Uvi­jek i na sva­kom mje­stu je is­po­lja­vao svo­ju ne­u­stra­ši­vost i du­bo­ku za­do­je­nost sta­rom ep­skom tra­di­ci­jom, što ga je oli­ča­va­lo to­kom či­ta­vog ži­vo­ta, i to u ve­o­ma te­škim isto­rij­skim uslo­vi­ma. Oti­šao je u haj­du­ke i bio na gla­su po ju­na­štvu, okret­no­sti i br­zi­ni. Naj­pri­je je če­to­vao po gor­njoj Her­ce­go­vi­ni, u sre­di­ni ko­ja mu je bi­la ve­o­ma bli­ska po tem­pe­ra­men­tu, a po­tom je na­sta­vio da haj­du­ku­je i da se hra­bro bo­ri pro­tiv Tu­ra­ka u is­toč­noj Bo­sni. Ka­da su se, kra­jem 18. vi­je­ka, mno­go­broj­ne haj­duč­ke če­te po Her­ce­go­vi­ni i Bo­sni po­če­le da se ras­tu­ra­ju, Cvi­jo je na­pu­stio Bo­snu i na­sta­nio se u Lo­zni­ci.
U to­ku Pr­vog srp­skog ustan­ka Cvi­jo Vre­lo se po­no­vo la­tio sa­blje i uzeo ve­o­ma ak­tiv­no uče­šće u bor­bi za oslo­bo­đe­nje svo­ga na­ro­da od vi­še­vje­kov­nog jar­ma Tur­ske. Po­no­vo je po­ka­zao svo­je ve­o­ma iz­ra­že­ne rat­nič­ke spo­sob­no­sti, for­mi­rao sop­stve­nu če­tu sa ko­jom je po­vre­me­no pre­la­zio pre­ko Dri­ne i u Bo­sni imao mno­go okr­ša­ja. U svi­ma nji­ma je is­ka­zi­vao iz­u­zet­no ju­na­štvo i umje­šnost što mu je omo­gu­ća­va­lo da uvi­jek iz­la­zi kao po­bjed­nik. Jed­nom pri­li­kom je, ka­ko je sa­ču­va­lo pre­da­nje, sa svo­jom če­tom do­spio do bo­san­skog se­la Sko­čić i tom pri­li­kom „oro­bio” ne­ko­li­ko dje­vo­ja­ka ko­je je do­veo u Lo­zni­cu. Po­sli­je pro­pa­sti ustan­ka 1813. go­di­ne, Cvi­jo je ko­nač­no od­lo­žio oruž­je, sa ko­jim je ste­kao ve­li­ku sla­vu u svom okru­že­nju, i po­sve­tio se uobi­ča­je­nim do­ma­ćin­skim po­slo­vi­ma u Lo­zni­ci. Po­sje­do­vao je ve­li­ko ima­nje, od­no­sno mno­go ob­ra­di­ve ze­mlje u Lo­znič­kom po­lju, ali je ni­je sam ob­ra­đi­vao ne­go je ve­li­ki dio da­vao pod na­jam. Ta ze­mlja se du­go zva­la Cvi­ji­će­ve ba­re. Cvi­jo je u Lo­zni­ci, kao imu­ćan i po­zna­ti do­ma­ćin, sa­gra­dio pro­stra­nu ku­ću od ka­me­na, her­ce­go­vač­kog ti­pa, ko­ja je u do­njem di­je­lu (pri­ze­mlju) ima­la pro­dav­ni­cu, a na spra­tu su bi­le pro­sto­ri­je za sta­no­va­nje.
Cvi­jo­va ku­ća se na­la­zi­la na naj­ljep­šem mje­stu u Lo­zni­ci, is­pod br­da Kli­čev­ca i sa nje­ne te­ra­se se vi­dje­la Bo­sna (pre­ko Dri­ne). Cvi­jo je svo­ga si­na Živ­ka po­slao na iz­u­ča­va­nje tr­go­vač­ke ško­le (u Vr­šac ili Te­mi­švar). Ta­ko ga je iško­lo­vao za struč­nog tr­gov­ca što je, za­pra­vo, bio pr­vi ta­kav slu­čaj u lo­znič­kom kra­ju. Živ­ko je po­ka­zi­vao na­klo­nost i in­te­re­so­va­nje za po­li­ti­ku pa se po­čeo is­ti­ca­ti i na tom po­lju. Za­hva­lju­ju­ći svom tr­go­vač­kom po­slu, imao je če­ste su­sre­te sa stra­nim lju­di­ma sa ko­ji­ma je skla­pao po­slo­ve i odr­ža­vao pri­ja­telj­ske ve­ze. Po­seb­no je is­po­lja­vao na­klo­nost pre­ma di­na­sti­ji Obre­no­vi­ća što je uvi­jek ja­sno i po­no­sno is­ti­cao.
Živ­ko je br­zo ste­kao ve­li­ki ugled u svom kra­ju ne sa­mo zbog či­nje­ni­ce da je po­ti­cao iz če­sti­te i na do­brom gla­su po­ro­di­ce, već i zbog svog ve­o­ma po­šte­nog i uno­snog po­sla ško­lo­va­nog i umje­šnog tr­gov­ca. U Lo­zni­ci i nje­noj oko­li­ni je po­čeo da ku­pu­je ze­mlji­šte i ta­ko uve­ća­va imo­vi­nu, ali ga je ba­vlje­nje po­li­ti­kom sku­po ko­šta­lo. Na­kon pro­pa­sti Ka­tan­ske bu­ne, tr­gov­ca Živ­ka su vla­sti „pro­pu­sti­le kroz ši­be” po­sli­je če­ga je po­bo­li­je­vao i imao niz fi­zič­kih te­go­ba. Umro je na­pra­sno ne­du­go na­kon tor­tu­re, vje­ro­vat­no od sr­ca. Živ­ko je imao broj­nu po­ro­di­cu, tri si­na i dvi­je kće­ri, i to si­no­ve Ste­va­na, To­do­ra i La­za­ra. Ste­van se dva pu­ta že­nio, To­dor je Jo­va­nov otac, a naj­mla­đi La­zar se ni­je že­nio; mlad je umro u „bol­ni­ci za du­šev­ne bo­le­sti” (ka­ko je to za­bi­lje­žio Jo­van Cvi­jić u auto­bi­o­gra­fi­ji). Živ­ko­va že­na je bi­la kćer­ka pro­te Cvet­ko­vi­ća, ko­ji se do­se­lio u Ša­bac iz srem­skog se­la Ku­pi­no­vo.
Cvi­ji­će­va maj­ka Ma­ri­ja (1840–1892) je bi­la iz po­ro­di­ce Avra­mo­vi­ća, sta­ri­na­ca, ko­ji su ži­vlje­li u se­lu Ko­re­ni­ta, a ko­je se na­la­zi na isto­i­me­noj ri­je­ci, pri­to­ci Ja­dra. Cvi­ji­će­vi pre­ci, po maj­či­noj li­ni­ji, mo­gli su se pra­ti­ti osam ge­ne­ra­ci­ja una­zad. Avra­mo­vi­ći su ži­vlje­li u spe­ci­fič­noj za­dru­zi ko­ja je svo­je­vre­me­no bro­ja­la čak 70 čla­no­va. Ži­vlje­li su u po­ve­ćem mno­go­ljud­nom na­se­lju po­kraj pu­ta ko­ji spa­ja Lo­zni­cu i Kru­panj. „To je bi­la ve­li­ka brv­na­ra, a oko nje 7–8 va­ja­ta za za­dru­ga­re, i dru­ge zgra­de, po kreč­njač­kom ze­mlji­štu iz­bu­še­nom vr­ta­ča­ma i zve­ka­ra­ma; bi­lo ih je mno­go i po voć­nja­ku is­pod ku­će. Iz­nad ku­će, za­bra­ni ili bra­nje­vi­na od hra­sto­ve šu­me ko­ja se gra­ni­či­la šu­mom ma­na­sti­ra Tro­no­še”, pi­še Cvi­jić u auto­bi­o­gra­fi­ji.
Jo­van Cvi­jić je ro­đen 29. sep­tem­bra po sta­rom ili 12. ok­to­bra po no­vom ka­len­da­ru 1865. go­di­ne. Jo­van je bio tre­će di­je­te ro­di­te­lja Ma­ri­je i To­do­ra. Pri­je nje­ga su ro­đe­ne kće­ri Mi­le­va i So­ka, a po­sli­je nje­ga An­ge­li­na, ko­ja je ra­no umr­la, za­tim Na­da i Živ­ko. „U ži­vo­tu su osta­li”, po­red Jo­va­na, ,,još Mi­le­va, Na­da i Živ­ko”, pi­še Cvi­jić u auto­bi­o­gra­fi­ji. Još od ro­đe­nja Jo­van je bio bo­le­šlji­vo, krh­ko i kr­žlja­vo di­je­te pa su ga, sto­ga, ro­di­te­lji po­seb­no nje­go­va­li. Nje­go­va maj­ka je bi­la bri­žlji­va i osje­ćaj­na že­na ko­ja je ulo­ži­la ogro­man na­por da pre­bro­di sve ne­da­će ko­je su nje­nog Jo­va­na pra­ti­le od ro­đe­nja. Ona je iz­vr­ši­la pre­su­dan uti­caj na svo­ga si­na, lju­bim­ca, o če­mu je on uvi­jek sa po­seb­nim pi­je­te­tom i sje­tom go­vo­rio.(NA­STA­VI­ĆE SE)