<br /> K
ao što se već kon­sta­to­va­lo, dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je bez prem­ca u tu­ma­če­nju zna­če­nja to­po­ni­ma, to­po­graf­skih ime­na. To mu je u znat­noj mje­ri omo­gu­ći­lo da ob­ja­sni na­sta­nak i dru­štve­nu di­men­zi­ju mno­gih na­se­lja, da ob­ja­sni na­čin do­se­lja­va­nja lju­di sa raz­li­či­tim pre­zi­me­ni­ma u raz­li­či­ta na­se­lja. Na osno­vu zna­če­nja po­je­di­nih to­po­ni­ma on u znat­noj mje­ri uspi­je­va da pre­zen­ti­ra isto­ri­jat na­stan­ka od­no­snog na­se­lja, od­no­snog brat­stva, od­no­sne po­ro­di­ce. Već je kon­sta­to­va­no da je u dje­li­ma „Ple­me Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri” i u „Sta­roj Cr­noj Go­ri” sa­ku­pio i ob­ja­snio pre­ko 8.000 to­po­ni­ma. Naj­te­že mu je bi­lo tu­ma­či­ti to­po­ni­me ko­ji su se na­la­zi­li na et­nič­koj gra­ni­ci iz­me­đu Ku­ča i Ar­ba­na­sa. Ov­dje se su­sreo sa slo­ven­sko-srp­skim ime­ni­ma na ar­ba­na­škoj te­ri­to­ri­ji i sa ar­ba­na­škim na kuč­koj te­ri­to­ri­ji. Tu su se umi­je­ša­li i to­po­ni­mi sa ilir­skim zna­če­njem, što mu je ote­ža­va­lo si­tu­a­ci­ju. De­ša­va­lo se, ve­li Er­de­lja­no­vić, da je­dan dio na­zi­va ne­kog mje­sta no­si srp­sko, a dru­gi dio ar­ban­ško. Ta­kav je pri­mjer „Aru­ši­na do­li­na”. Aru­ši­na je al­ban­sko ime, što zna­či me­dvje­do­va, a do­li­na je srp­sko ime, što ozna­ča­va udo­li­nu, od­no­sno ni­sko i rav­no ze­mlji­šte. Ova­kvih pri­mje­ra je zna­ča­jan broj. Što se ide du­blje u kuč­ku te­ri­to­ri­ju od al­ban­ske gra­ni­ce, nji­hov broj se sma­nju­je, a po­ve­ća­va se ako se ide od sre­di­šta Ku­ča pre­ma al­ban­skoj gra­ni­ci. No, tre­ba re­ći da ova pra­vil­nost ni­je bez iz­u­ze­ta­ka. Ta­ko­đe, tre­ba re­ći da je pro­dor to­po­ni­ma, bi­lo u jed­nu ili u dru­gu te­ri­to­ri­ju, za­vi­sio od rat­ne ja­či­ne od­no­sne stra­ne. Ku­či su u tom po­gle­du bi­li su­per­i­or­ni­ji. No, ni­je bi­lo u pi­ta­nju sa­mo ja­či­na u boj­nom po­lju, već se za­vi­si­lo i od kul­tur­no-je­zič­ke su­per­i­or­no­sti. Mno­ga od ime­na to­po­ni­ma ko­je su pri­hva­ti­li Ku­či (Sr­bi) od Al­ba­na­ca, ne iz­go­va­ra­ju se u iz­vor­nom (al­ban­skom) vi­du, već su pri­la­go­đe­ne lo­kal­nom kuč­kom iz­go­vo­ru. Ta­ko, na pri­mjer, Ar­ba­na­si ka­ži u nji­ho­vom iz­vor­no vi­du „bre­gut nu­lit” (bri­jeg ne­vje­stin), a Ku­či (Ora­hov­ci), to zo­vu bri­jeg nu­lev.
Ko­ri­ste­ći zna­če­nje to­po­ni­ma, in­ter­vjue sa Ku­či­ma i Al­ban­ci­ma, kao i dru­ge iz­vo­re, Er­de­lja­no­vić je pri­mi­je­tio dva zna­čaj­na pro­ce­sa ko­ja su se do­ga­đa­la na sa­moj et­nič­koj gra­ni­ci. Ri­ječ je o po­sr­blja­va­nju Ar­ba­na­sa i po­ar­ba­na­ša­va­nju Sr­ba. To je na­ro­či­to pri­mi­je­tio (za­pa­zio) u ata­ru Ora­ho­va i Za­tri­jep­ča. U Za­tri­jep­ču je na­šao zna­tan broj slo­ven­sko-srp­skih to­po­ni­ma, a u ata­ru Ora­ho­va je kon­sta­to­vao al­ban­ska ime­na po­je­di­nih mje­sta. Ovim pro­ce­si­ma su do­pri­no­si­li i mje­šo­vi­ti bra­ko­vi. U pro­šlo­sti su sko­ro is­klju­či­vo uda­va­ne Srp­ki­nje za Al­ban­ce, a tek u no­vi­je vri­je­me za­pa­ža se obr­nu­ti smjer us­po­sta­vlja­nja mje­šo­vi­tih bra­ko­va, tj. Al­ban­ke se uda­ju za Sr­be (Ku­če).
Er­de­lja­no­vić je znat­nu pa­žnju po­sve­tio ma­te­ri­jal­noj kul­tu­ri Ku­ča. Pri to­me je pr­vo uka­zao na ostat­ke sta­rin­ske kul­tu­re. To su, pr­vo, ka­me­ne i ze­mlja­ne go­mi­le (tu­mu­li). Tu­mu­li se na­la­ze u bli­zi­ni na­se­lje­nih kra­je­va. Ra­su­ti su po­je­di­nač­no ili po gru­pa­ma. „Mno­go­broj­ne hum­ke od ka­me­na Sr­bi zo­vu ta­kvu hum­ku go­mi­la, a Ar­ba­na­si mo­gi­la. Ka­me­nje je na go­mi­la­ma krup­no, a na­ba­ca­no je ne­pra­vil­no jed­no do dru­gog. U go­mi­la­ma se na­la­zi po je­dan kov­čeg. Po­sto­je raz­li­či­ta tu­ma­če­nja o to­me što, u stva­ri, ka­me­ne go­mi­le pred­sta­vlja­ju. Ka­me­ne go­mi­le mo­gle bi bi­ti sa­mo nad­grob­ni spo­me­ni­ci je­di­no na gro­bo­vi­ma zna­me­ni­tih lič­no­sti, gla­va­ra i voj­vo­da ne­kog pre­đa­šnjeg mno­go­bo­žač­kog sta­nov­ni­štva”. (Isto, str.10) Kao vi­dan osta­tak sta­rinj­ske ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re su ki­lja­ni, se­li­šta, cr­kvi­ne, „gro­bo­vlja”, po­ne­ki ubao i tvr­đa­va. Er­de­lja­no­vić je sve ostat­ke rev­no­sno no­ti­rao i to u sva­kom se­lu i za­se­o­ku. To je za­i­sta je­din­stve­ni is­tra­ži­vač­ki po­du­hvat. Kao zna­čaj­nu kom­po­nen­tu ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re, Er­de­lja­no­vić tre­ti­ra ku­ću, mje­sto sta­no­va­nja, mje­sto ži­vlje­nja.
Er­de­lja­no­vić sma­tra da su ne­kad dav­no Ku­či gra­di­li ku­će od dr­ve­ta, ali su ih po­ste­pe­no za­mi­je­ni­li ka­me­nim ku­ća­ma. Ta­ko su ka­me­ne ku­će da­va­le osnov­ni pe­čat ku­će­grad­nji. Za­pa­zio je tri vr­ste ku­ća: slam­ni­ce ili slam­nja­če, kla­če­ne po­ze­mlju­še i ku­le ili ku­če na izbu. Sva­ki od ti­po­va je de­talj­ni­je opi­sao i to u kon­ti­nu­i­te­tu. Na­i­me, na osno­vu nje­go­vog opi­sa ti­po­va ku­ća, ja­mač­no se uoča­va ka­ko je­dan tip pre­la­zi u dru­gi, od­no­sno ka­ko se mi­je­njao na­čin grad­nje osnov­nog ljud­skog sklo­ni­šta i sta­ni­šta. Nje­go­vi opi­si ne­ka­da­šnje grad­nje ku­ća mo­gu po­slu­ži­ti kao te­melj sa­vre­me­nih et­no­lo­ških, so­ci­o­lo­ških i ar­hi­tek­ton­skih is­tra­ži­va­nja. Ovo, na­ro­či­to, va­ži za ku­ću na izbu. Is­tra­ži­vač za­i­sta osta­je fa­sci­ni­ran nje­go­vom pre­ci­zno­šću i de­talj­no­šću pre­zen­ta­ci­je pla­na ku­će Be­še De­di­ća u Br­sku­tu. Ov­dje je Er­de­lja­no­vić ve­o­ma de­talj­no ski­ci­rao nje­go­vu ku­ću, ras­po­red pro­sto­ri­ja, unu­tra­šnje ure­đe­nje ku­će i po­kuć­stva. Da­kle, ov­dje je pre­zen­ti­ra­na ku­ća u cje­li­ni – svi nje­ni dje­lo­vi i nji­hov ras­po­red i sve nje­no po­kuć­stvo.
Er­de­lja­no­vić sma­tra da se iz knji­ge Mar­ka Mi­lja­no­va „Ple­me Ku­či u na­rod­noj pri­či i pje­smi” sa pred­go­vo­rom Lj. Ko­va­če­vi­ća mo­že mno­go sa­zna­ti o kuč­kom go­vo­ru, o kuč­kom je­zi­ku. Me­đu­tim, on, ipak, sma­tra da se je­dan lin­gvi­sta ne mo­že sa­mo sa tim za­do­vo­lji­ti. „Ima u kuč­kom je­zi­ku do­sta oso­bi­na ko­je tek tre­ba ču­ti. Ta­ko, na pri­mjer, oni ob­li­ci i ri­je­či ko­ji su u knji­zi voj­vo­de Mar­ka pi­sa­ni sa do­dat­kom n: itan, do­šan, re­kan, ve­čen itd – u stva­ri ni­ka­kvog či­stog n. Ja sam to­li­ko pu­ta pa­žlji­vo sa­slu­šao nji­hov go­vor i uve­rio sam se da se u tim slu­ča­je­vi­ma sa­mo­gla­sni­ci a, e, i iz­go­va­ra­ju kroz nos, kao ne­ki no­sni gla­so­vi. Ni­je, pak, isti­na što tvr­di To­mo P. Ora­ho­vac da se ta­kav iz­go­vor ču­je sa­mo u Gor­njem i Do­njem Me­du­nu. Ja sam ga slu­šao, ne sa­mo u se­li­ma oko Me­du­na ne­go i u obje Kr­ža­nje i u nji­ho­voj oko­li­ni”. (Isto, str.262) Sma­tra­mo da je Er­de­lja­no­vić u pra­vu i vi­še od to­ga. Na­i­me, po­me­nu­ti iz­go­vo­ri se mo­gu ču­ti u sva­kom kuč­kom se­lu. Ta­ko­đe sma­tram da je Er­de­lja­no­vić u pra­vu kad is­ti­če da je­zik Ku­ča ima do­sta spe­ci­fič­no­sti u od­no­su na je­zi­ke (go­vo­re) dru­gih srp­skih ple­me­na kao što su Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri, Va­so­je­vi­ći, Rov­ča­ni, Drob­nja­ci i mno­ga dru­ga ple­me­na u Sta­roj Cr­noj Go­ri. Ni­je ja­sno ka­ko su „tvor­ci cr­no­gor­skog je­zi­ka” od svih ovih „ple­men­skih” je­zi­ka „skle­pa­li” cr­no­gor­ski je­zik. To ni­je ja­sno mno­gim vr­snim po­zna­va­o­ci­ma go­vo­ra na ovim na­šim pro­sto­ri­ma. O to­me go­vo­ri i naš po­zna­ti lin­gvi­sta dr Dra­go­ljub Pe­tro­vić u svo­joj knji­zi „Zlo­vre­me­nik”. On je sa Ko­so­ra iz sre­di­šnjeg se­la Ku­ča.

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić