Jo­va­no­va maj­ka Ma­ri­ja je čvr­sto od­lu­či­la da svo­ga si­na va­lja­no i sve­stra­no ško­lu­je. Iako ne­pi­sme­na, bi­la je ve­li­ki po­klo­nik zna­nja, obra­zo­va­nja i na­u­ke. Jo­va­nov otac To­dor bio je, me­đu­tim, ma­nje za­in­te­re­so­van da svo­ga si­na ško­lu­je, jer je znao ko­li­ko je to ve­li­ki iz­da­tak i ko­li­ko du­go tra­je ta­kav pro­ces, a nje­go­ve ma­te­ri­jal­ne pri­li­ke ni­je­su bi­le baš naj­sjaj­ni­je. Za­hva­lju­ju­ći od­luč­no­sti i ne­po­ko­le­blji­vo­sti nje­go­ve maj­ke, ko­ja je u po­gle­du ško­lo­va­nja svo­ga si­na Jo­va­na, osta­la do­sled­na, on je oti­šao iz Lo­zni­ce naj­pri­je u Ša­bac, a za­tim u Be­o­grad, da za­vr­ši naj­vi­še ško­le u ta­da­šnjoj Sr­bi­ji.
„Mo­ja maj­ka ni­je po­ka­zi­va­la mno­go od­luč­no­sti; ali kao da je svu svo­ju spo­sob­nost za od­luč­nost usred­sre­di­la u pla­nu da me „dâ na na­u­ke”, jer je vr­lo ci­je­ni­la na­u­ku ili „učev­nost”, ka­ko se on­da u Lo­zni­ci go­vo­ri­lo. Ri­je­ši­la se bi­la da na to žr­tvu­je i osta­tak svo­ga ima­nja. Bez te nje­ne že­lje i ja­ke vo­lje muč­no bih oti­šao da­lje od Lo­zni­ce, gdje je po­sto­ja­la sa­mo dvo­ra­zred­na gim­na­zi­ja. Ne mo­gu s po­u­zda­no­šću tvr­di­ti ot­ku­da mo­joj ne­pi­sme­noj maj­ci to neo­bič­no po­što­va­nje na­u­ke i uče­nih nju­di. Mo­žda je to osta­tak na­še sta­re ci­vi­li­za­ci­je, ko­ja se i u tom ob­li­ku sa­ču­va­la, kao trag, u pa­tri­jar­hal­nom dru­štvu, na­ro­či­to u bli­zi­ni ma­na­sti­ra. Na pri­mjed­bu oca i osta­lih srod­ni­ka da je vi­še ško­lo­va­nje dje­te­ta ne­mo­guć­no iz­dr­ža­va­ti, ona je go­vo­ri­la da ,tre­ba po­če­ti, a da­lje će bog po­mo­ći”.
Cvi­ji­ćev otac To­dor je imao niz pro­ble­ma u svom tr­go­vač­kom po­slo­va­nju. Jed­nom je iz­gu­bio sve što je sti­cao to­kom mno­gih go­di­na na­por­nog i mu­ko­trp­nog ra­da. Kao tr­go­vac je do­ba­vljao ro­bu iz dru­gih kra­je­va i po­tom je pre­pro­da­vao. Po­seb­no je bi­lo ri­zič­no ra­di­ti sa kvar­lji­vom ro­bom, a to je upra­vo bi­lo ono što ga je go­to­vo do­ve­lo do pro­sjač­kog šta­pa. Do­ba­vio je ve­ći kon­tin­gent je­gu­lja sa Ska­dar­skog je­ze­ra, iz kra­ja ko­ji je bio ve­o­ma uda­ljen od mje­sta gdje se ta ro­ba mo­gla do­bro pro­da­ti i ti­me do­ni­je­ti ve­li­ku za­ra­du. Ka­ko je ka­ra­van do­sta spo­ro pu­to­vao, a bi­lo je još ne­kih do­dat­nih ne­pri­li­ka na pu­tu, to se svje­ža ska­dar­ska ri­ba ukva­ri­la. Mo­rao ju je svu ba­ci­ti i ta­ko šte­to­va­ti ve­li­ki no­vac ulo­žen za ku­po­vi­nu kao i za pla­ća­nje tro­ško­va pre­vo­za. Slič­no mu se de­si­lo i sa ve­li­kom ba­lom (ko­li­či­nom) du­va­na što ga je ku­pio u Ba­ji­noj Ba­šti. To­var du­va­na je po­ki­sao, ubu­đao se i po­stao ne­u­po­tre­bljiv. I to je, ta­ko­đe, bi­la ve­li­ka šte­ta, a ulo­že­ni no­vac se ni­je mo­gao na­dok­na­di­ti. „Moj otac osta­ne po­sli­je to­ga bez iče­ga, sa­mo sa ima­njem i mi­ra­zom svo­je že­ne. To su bi­le po­gla­vi­to ze­mlje u po­lju Lo­znič­kom, u mje­stu To­po­li­ku”, pi­še Cvi­jić.
Po­red re­dov­nog uče­nja u ško­li, ma­li Jo­van je do­sta ra­no po­čeo mno­go da se in­te­re­su­je i za lek­ti­ru. U nje­go­voj ku­ći je po­sto­jao je­dan do­bro oču­va­ni pri­mje­rak Vu­ko­vog Rječ­ni­ka, kao i Zbor­nik za­go­net­ki. Bi­lo je i dru­gih ko­ri­snih knji­ge ko­je je Jo­van, kao mla­di i zna­ti­želj­ni po­što­va­lac svo­ga slav­nog ze­mlja­ka Vu­ka Ka­ra­dži­ća (1787–1864), či­tao, za­pra­vo iš­či­ta­vao, upi­ja­ju­ći sa­dr­žaj pro­či­ta­nog tek­sta, uži­va­ju­ći u lje­po­ti ono­ga što je sa­zna­vao iz do­stup­ne li­te­ra­tu­re. Če­sto je po­sje­ći­vao i svo­ju tet­ku Pe­tru ko­ja je ži­vje­la u Krup­nju. Ona je bi­la bi­stra i vi­spre­na že­na, a po­sje­do­va­la je i dru­ge ve­o­ma po­zi­tiv­ne ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je su se neo­bič­no mno­go svi­đa­le ma­lom Jo­va­nu. U svom kra­ju je bi­la po­zna­ta i ci­je­nje­na ne sa­mo kao če­sti­ta i pa­met­na že­na, već i kao od­li­čan po­zna­va­lac lje­ko­vi­tih tra­va i vješt zna­lac spra­vlja­nja ra­znih li­je­ko­va, me­le­ma i tink­tu­ra. Zva­li su je i „knji­žev­ni­kom” zbog po­zna­va­nja ra­znih stva­ri, kao i nje­ne iz­ra­zi­te bi­stri­ne.
Po­sli­je za­vr­šet­ka osnov­ne ško­le, u ko­joj je uvi­jek bio naj­bo­lji uče­nik, Jo­van je na­sta­vio ško­lo­va­nje u lo­znič­koj gim­na­zi­ji. Ta sred­nja ško­la je ima­la sve­ga dva raz­re­da, ta­ko da za­pra­vo ni­je ni pri­pa­da­la, u pra­vom smi­slu ri­je­či, ka­te­go­ri­ji ni­žih gim­na­zi­ja ko­je su ima­le če­ti­ri raz­re­da. I u toj ško­li je Cvi­jić, ta­ko­đe, bio od­li­čan đak i pred­nja­čio u sa­vla­đi­va­nju gra­di­va iz svih na­stav­nih pred­me­ta, pa je ti­me iza­zi­vao i skre­tao pa­žnju ne sa­mo na­stav­ni­ka i uče­ni­ka, ne­go i mno­gih ozbilj­nih i uti­caj­nih su­gra­đa­na ko­ji su sa pa­žnjom pra­ti­li sva zbi­va­nja u svo­joj va­ro­ši i nje­noj bli­žoj i da­ljoj oko­li­ni. Ka­ko su ga jav­no hva­li­li pro­fe­so­ri kao bi­strog, ob­da­re­nog i mar­lji­vog uče­ni­ka, to se sma­tra­lo da to­ga mla­dog Lo­zni­ča­na tre­ba pod­sti­ca­ti i po­ma­ga­ti da na­sta­vi da­lje ško­lo­va­nje. Već ta­da je ma­li Jo­van po­ka­zi­vao jed­nu va­žnu oso­bi­nu, ko­ja će ka­sni­je do­ći do pu­nog iz­ra­ža­ja, da upo­zna­je lju­de i da se sa nji­ma po­ve­zu­je i da sti­če nji­ho­vo po­vje­re­nje. Že­lio je da se što če­šće na­la­zi u bli­zi­ni uče­nih i is­ku­snih lju­di od ko­jih je uvi­jek imao pri­li­ku da ču­je mno­go vri­jed­nih i ko­ri­snih stva­ri. Upo­zna­vao je i sve­šte­ni­ke i od njih po­su­đi­vao knji­ge, na­ro­či­to kao uče­nik gim­na­zi­je.
Na­kon za­vr­šet­ka dva raz­re­da gim­na­zi­je, ko­li­ko je bi­lo ta­da u Lo­zni­ci, Cvi­jić pre­la­zi u Ša­bac. Na za­pre­žnim ko­li­ma jed­nog pri­ja­te­lja iz Ko­re­ni­te, za­jed­no sa ocem i maj­kom, Jo­van je ot­pu­to­vao u su­sjed­ni Ša­bac kra­jem ju­la, mje­sec da­na pri­je po­čet­ka na­sta­ve, te škol­ske 1881/82. go­di­ne. Ro­di­te­lji su mu u po­čet­ku na­šli stan kod sta­ri­je že­ne, ko­ja je ži­vje­la na kra­ju gra­da, i ima­la je sa­mo jed­nu kćer­ku, udo­vi­cu. U Šap­cu je ta­da po­sto­ja­la ni­ža če­tvo­ro­go­di­šnja gim­na­zi­ja, a di­rek­tor joj je bio Đu­ro Ko­za­rac, od­li­čan pe­da­gog i ve­o­ma spo­so­ban ru­ko­vo­di­lac. To je bi­la naj­bo­lje ure­đe­na gim­na­zi­ja u Sr­bi­ji, ka­ko is­ti­če Cvi­jić, u ko­joj su se đa­ci te­melj­no pri­pre­ma­li za ži­vot. I u toj ško­li je Jo­van ta­ko­đe, kao i ra­ni­je, bio naj­bo­lji uče­nik i svo­jim zna­njem, ta­len­tom i rad­nim na­vi­ka­ma skre­nuo pa­žnju svih pro­fe­so­ra i obra­zo­va­nih lju­di u gra­du.
(Na­sta­vi­će se)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ