U vri­je­me in­ten­zi­vi­ra­nja pre­go­vo­ra za for­mi­ra­nje vla­de Iva­na Šu­ba­ši­ća i pla­ni­ra­nja nje­go­vog od­la­ska u Ju­go­sla­vi­ju na raz­go­vo­re sa Jo­si­pom Bro­zom Ti­tom, Mi­lan Grol je po­mi­njan zbog nje­go­vog ju­go­slo­ven­stva, pro­ti­vlje­nja gra­đan­skom ra­tu, osu­de ko­la­bo­ra­ci­je, za­la­ga­nja za sa­rad­nju sa So­vjet­skim Sa­ve­zom, na­čel­nih, bes­kom­pro­mi­snih sta­vo­va, ali i zbog či­nje­ni­ce da je broj mo­gu­ćih kan­di­da­ta bio ma­li. Pri­je ne­go što je iz Ame­ri­ke kre­nuo za Lon­don, hr­vat­skom ba­nu Iva­nu Šu­ba­ši­ću, ko­ji je do­bi­jao man­dat za sa­stav no­ve vla­de, upra­vo su ta­kav sa­vjet da­va­li Bo­ža Mar­ko­vić i Sa­va Ko­sa­no­vić. Po­sli­je vi­še­dnev­nih, na­por­nih kon­sul­ta­ci­ja, vla­da je for­mi­ra­na bez ijed­nog uti­caj­ni­jeg i ugled­ni­jeg srp­skog mi­ni­stra, pa i bez Mi­la­na Gro­la.
Nje­gov je iz­o­sta­nak uglav­nom sma­tran gre­škom, jed­nom od ve­li­kih sla­bo­sti no­vo­for­mi­ra­ne vla­de. Po mi­šlje­nju Jo­si­pa Smo­dla­ke, sta­rog hr­vat­skog i ju­go­slo­ven­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji se pri­dru­žio par­ti­zan­skom po­kre­tu, to što su u njoj bi­la sa­mo dva Sr­bi­na – Sa­va Ko­sa­no­vić i Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić, a iz­o­sta­li Bo­ža Mar­ko­vić i Mi­lan Grol, bi­la je „ve­li­ka po­gre­ška”. Sr­bi­ja ni­je bi­la do­bro za­stu­plje­na, što je sve sta­ri­je sr­bi­jan­ske po­li­ti­ča­re uda­lji­lo od Iva­na Šu­ba­ši­ća, pri­bli­ža­va­ju­ći ih Mi­la­nu Ne­di­ću i Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću.
Bez ob­zi­ra na raz­ne po­li­tič­ke kom­bi­na­to­ri­ke, Mi­lan Grol je već kra­jem 1944. go­di­ne do­nio od­lu­ku da se u ze­mlju vra­ti što pri­je. Ne že­le­ći da bu­de „bi­je­la gar­da”, pri­ja­te­lji­ma u Lon­do­nu je go­vo­rio: „Ako se ve­li­ke si­le sa­gla­sne o re­ži­mu do­lje, sva­či­je osta­ja­nje ov­dje znak je ne­pri­ja­telj­stva i ki­da­nja sa sta­njem... Onaj ko­ji osta­je, ni­je ni­ti mo­že bi­ti ne­u­tra­lan. Ma šta da me če­ka u ze­mlji, ja to pret­po­sta­vljam iz­dr­ža­va­nju u tu­đi­ni iz bla­gaj­ne tu­đe vla­de... Po­go­to­vu u mo­jim go­di­na­ma i s onim što du­gu­jem svo­me ime­nu, i što du­gu­jem svo­joj dje­ci i pri­ja­te­lji­ma u ze­mlji... Ra­di­je umri­je­ti ta­mo u ne­vo­lji, ne­go ov­dje u sra­mo­ti... Uz sve to, u ta­kvom gle­da­nju kod me­ne od­lu­ču­ju lič­na osje­ća­nja... Ho­ću da sam sa svo­ji­ma”.
Isto­vre­me­no, na pi­ta­nje Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća da li će po po­vrat­ku pri­hva­ti­ti sa­rad­nju sa ko­mu­ni­sti­ma, dao je od­go­vor u ko­me ni­je bi­lo ni­ka­kvih ilu­zi­ja: „Zar mo­že bi­ti bez nje? Ali je pro­blem u to­me što je ko­mu­ni­sti ne­će... Ne kao kom­pro­mis, ne­go kri­tič­no gle­da­no, s nji­ma se mo­ra ra­ču­na­ti kao naj­ja­čom, i pre­ma to­me vo­de­ćom gru­pom... Ali je zlo u to­me što se oni ne za­do­vo­lja­va­ju vo­de­ćom ulo­gom, ne­go je ho­će kao je­di­nu kom­pe­tent­nu, is­klju­či­vu i dik­ta­tor­sku”.
I po­red tog uvje­re­nja, Mi­lan Grol se spre­mao za još je­dan po­vra­tak iz emi­gra­ci­je, ovo­ga pu­ta u pot­pu­no dru­ga­či­jim lič­nim i po­li­tič­kim okol­no­sti­ma: mno­go sta­ri­ji i umor­ni­ji, bez onog ma­log bro­ja još ži­vih sa­bo­ra­ca iz vre­me­na stva­ra­nja Ju­go­sla­vi­je, po­sli­je još jed­nog ve­li­kog stra­da­nja srp­skog na­ro­da, u ze­mlju u ko­joj je srp­ski po­li­tič­ki či­ni­lac bio po­ti­snut, u tre­nut­ku ka­da su naj­zna­čaj­ni­je po­li­tič­ke funk­ci­je dr­ža­la tro­ji­ca Hr­va­ta – Jo­sip Broz Ti­to, Ivan Šu­ba­šić i Ivan Ri­bar, u su­sret sa po­li­tič­kim pro­tiv­ni­kom či­ja je po­bjed­nič­ka sna­ga ru­ši­la je­di­ni svi­jet ko­ji je po­zna­vao.
S ob­zi­rom na to da mu je ime mno­go pu­ta po­mi­nja­no u raz­li­či­tim po­li­tič­kim spe­ku­la­ci­ja­ma i prog­no­za­ma, lon­don­ski Tajms je 25. ja­nu­a­ra 1945. go­di­ne štam­pao Gro­lo­vo pi­smo u ko­me je po­ja­snio svo­je sta­vo­ve. Iz­me­đu osta­log, is­ta­kao je da je za nje­ga i za „sva­kog pro­gre­siv­nog Ju­go­slo­ve­na“ nu­žan spo­ra­zum sa Oslo­bo­di­lač­kim po­kre­tom. „To uvje­re­nje“, re­kao je u pi­smu, „kao i pu­no sa­zna­nje o tra­gič­noj si­tu­a­ci­ji u ze­mlji, ko­je na­me­će svo­je vla­sti­te nu­žno­sti – mo­ra bi­ti vo­de­ći prin­cip.“ Po nje­go­vim ri­je­či­ma, dok je is­toč­ni, oslo­bo­đe­ni dio ze­mlje bio u du­bo­koj ma­te­ri­jal­noj bi­je­di, za­pad­ni, neo­slo­bo­đe­ni, pred­sta­vljao je ve­li­ko gro­blje. Upra­vo za­to, odr­ža­va­nje ljud­skih ži­vo­ta na­la­zi­lo se is­pred po­li­tič­kih i „dok­tri­nar­nih“ pi­ta­nja bu­du­će dr­žav­ne or­ga­ni­za­ci­je, zah­ti­je­va­ju­ći sa­rad­nju „kom­bi­ni­ra­nih pro­gre­siv­nih sna­ga“. U za­ključ­ku pi­sma Mi­lan Grol je pre­ci­zi­rao u ko­jim bi pi­ta­nji­ma i u ka­kvim bi uslo­vi­ma mo­gao da sa­ra­đu­je sa Ko­mu­ni­stič­kom par­ti­jom Ju­go­sla­vi­je:
„Ja se osob­no sla­žem sa so­ci­jal­nim i eko­nom­skim pro­gra­mom Oslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta... Po­treb­ne su ra­di­kal­ne re­for­me ta­ko­đer i na po­li­tič­kom po­lju, ne sa­mo kao mje­re kom­pro­mi­sa sa eks­trem­nom lje­vi­com, ne­go ta­ko­đer kao sred­stvo da se za­do­vo­lje za­htje­vi na­ro­da, tla­če­nog od dik­ta­tor­skog re­ži­ma i pri­je oku­pa­ci­je. Ako se ja u iz­vje­snim stva­ri­ma raz­li­ku­jem od pret­stav­ni­ka kraj­nje lje­vi­ce, on­da se to od­no­si na efi­ka­snost to­ta­li­tar­nog re­ži­ma ko­ji za­bra­nju­je raz­li­či­ta mi­šlje­nja i par­ti­je. Pa i toj raz­lič­no­sti po­gle­da, mo­je sta­no­vi­šte ni­je to­li­ko od­re­đe­no su­prot­nom ide­o­lo­gi­jom (ko­ja je da­nas svu­da za­tro­va­na gor­kim skep­ti­ci­zmom) ko­li­ko je od­re­đe­no bit­nim uslo­vi­ma ob­no­ve ži­vo­ta. Ta­kva ob­no­va po­sta­je neo­stvar­lji­va u at­mos­fe­ri, u ko­joj ma­te­ri­jal­na bi­je­da ni­je olak­ša­na to­plim, ljud­skim pri­la­že­njem čo­vje­ku u ne­vo­lji, sma­tra­ju­ći ga pri­je sve­ga ljud­skim bi­ćem. Ti bit­ni uslo­vi ob­no­ve su, po mo­me mi­šlje­nju, osnov­ni prin­ci­pi de­mo­kra­ci­je za ko­je sam se bo­rio či­ta­vog ži­vo­ta.“
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ