PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Edvard Kar­delj je pak in­si­sti­rao na to­me da je Dru­go za­sje­da­nje AV­NOJ-a ima­lo „kon­sti­tu­ci­o­ni ka­rak­ter i da je ono kao ta­kvo na osno­vu iz­ra­že­ne kroz bor­bu že­lje na­ro­da pro­kla­mi­ra­lo rav­no­prav­nost na­ro­da i kao lo­gič­no to­me fe­de­ra­tiv­no ure­đe­nje Ju­go­sla­vi­je. Ta osnov­na na­če­la ne mo­gu se ni­ka­kvim for­mal­no­sti­ma ogra­ni­ča­va­ti i do­vo­di­ti u pi­ta­nje. Od tih prin­ci­pa ko­ji či­ne te­melj slo­bod­ne rav­no­prav­ne za­jed­ni­ce na­ših na­ro­da mo­ra se po­ći kao od go­to­vih i ra­tom iz­vo­je­va­nih či­nje­ni­ca.“ I sam tvr­de­ći da je fe­de­ra­ci­ja „iz­van di­sku­si­je“, Mi­lan Grol se, me­đu­tim, ni­je mo­gao po­ko­le­ba­ti u sta­vu da pra­va Kon­sti­tu­an­te ne mo­gu bi­ti una­pri­jed ogra­ni­če­na.
Po­sto­ja­nje ta­ko ne­po­mir­lji­vih sta­vo­va po­ka­za­lo je da je kri­za vla­de bi­la sa­mo pri­vre­me­no od­lo­že­na i da se u naj­sko­ri­je vri­je­me mo­gao oče­ki­va­ti ra­di­kal­ni­ji ras­plet. Mi­lan Grol je o even­tu­al­nim is­ho­di­ma, kao i to­ku di­sku­si­je o pro­ši­re­nju AV­NOJ-a i iz­bor­nom za­ko­no­dav­stvu, raz­go­va­rao sa Ha­ro­lo­dom Šan­com, ot­prav­ni­kom po­slo­va am­ba­sa­de SAD u Be­o­gra­du, re­kav­ši mu da su pre­o­sta­le sa­mo dvi­je mo­guć­no­sti za uspjeh, od­no­sno za spre­ča­va­nje ko­mu­ni­stič­ke dik­ta­tu­re. Pre­ma pr­voj, sa ili bez pri­stan­ka Ru­si­je, na Ti­ta je tre­ba­lo iz­vr­ši­ti „pri­ti­sak spo­lja, iz Ame­ri­ke i En­gle­ske“. Pre­ma dru­goj, sam Mi­lan Grol i Ivan Šu­ba­šić tre­ba­lo je da za­pri­je­te ostav­kom ili da je stvar­no pod­ne­su, ra­ču­na­ju­ći da bi im se „vje­ro­vat­no pri­dru­ži­li i dru­gi“. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, mno­go je za­vi­si­lo od sta­va Iva­na Šu­ba­ši­ća, ko­ga su SAD i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja mo­ra­le pod­sje­ti­ti „da je od­go­vo­ran i da mo­ra da bu­de od­lu­čan“. „Si­gur­no je da bi Grol i Šu­ba­šić mo­gli da na­ne­su ogrom­nu šte­tu Ti­to­vom re­ži­mu“, za­klju­či­vao je Ha­rold Šanc, „a mo­žda i da is­for­si­ra­ju kraj te­ro­ra i do­ne­su oslo­bo­đe­nje na­ro­du. Bez Šu­ba­ši­ća, Grol zna da će nje­go­ve ak­ci­je ima­ti sa­mo mi­nor­ne re­zul­ta­te, ali je on spre­man da u sva­kom slu­ča­ju dje­la i pre­u­zme po­sle­di­ce. Ovoj am­ba­sa­di se či­ni da sa­da po­sto­ji krat­ko­traj­na, a mo­žda i po­sled­nja mo­guć­nost za ve­li­ke si­le, po­seb­no za nas i Bri­tan­ce, da pru­ži­mo po­dr­šku prin­ci­pi­ma za ko­je se Grol i ne­ko­li­ko dru­gih u vla­di još uvi­jek bo­re. Uko­li­ko Grol pod­ne­se ostav­ku, a Šu­ba­šić osta­ne da se sam bo­ri s Ti­tom oko ovih kri­tič­nih za­ko­na, o ko­ji­ma se sa­da rje­ša­va, bi­će mno­go te­že ne­go ika­da za nas da ri­je­ši­mo si­tu­a­ci­ju, jer ona sva­kim da­nom po­sta­je sve ne­sno­sni­ja i za ko­ju će­mo mi bi­ti od­go­vor­ni pred na­ro­dom.“
„Pro­ši­re­ni“ AV­NOJ, u ko­me je De­mo­krat­ska stran­ka ima­la 13 po­sla­ni­ka, odr­žao je svo­je Tre­će za­sje­da­nje od 7. do 10. av­gu­sta, usvo­jiv­ši to­kom tih ne­ko­li­ko da­na 49 za­ko­na i 34 od­lu­ke ko­ji­ma su le­ga­li­zo­va­ne sve do ta­da iz­vr­še­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne pro­mje­ne. Ka­da je taj po­sao za­vr­šen, po­seb­nom re­zo­lu­ci­jom pro­gla­šen je Pri­vre­me­nom na­rod­nom skup­šti­nom. Is­ko­ri­stiv­ši pri­li­ku da se obra­ti po­sla­ni­ci­ma, Mi­lan Grol je iz­nio mi­šlje­nje o vi­še pred­lo­ga za­ko­na – o bi­rač­kim spi­sko­vi­ma, štam­pi, kri­vič­nim dje­li­ma pro­tiv na­ro­da i dr­ža­ve... Uglav­nom se za­dr­ža­vao na nji­ho­voj ne­de­mo­kra­tič­no­sti, is­hi­tre­no­sti, is­klju­či­vo­sti, pre­pu­šta­nju tu­ma­če­nja i pri­mje­ne za­ko­na ne­struč­nim li­ci­ma i or­ga­ni­ma, na­gla­ša­va­ju­ći da se pro­blem ne ja­vlja sa­mo u od­red­ba­ma za­ko­na, već i u nje­go­voj bo­ljoj ili lo­ši­joj upo­tre­bi. Po­red nje­ga, o za­kon­skim pro­jek­ti­ma go­vo­ri­li su i dru­gi čla­no­vi De­mo­krat­ske stran­ke – Sav­ko Du­ka­nac i Trip­ko Žu­gić. Od­go­vor na nji­ho­ve di­sku­si­je da­li su naj­bli­ži sa­rad­ni­ci Jo­si­pa Bro­za Ti­ta – Edvard Kar­delj i Mi­lo­van Đi­las.
U me­đu­vre­me­nu, uvi­djev­ši da su se sve na­de u mo­guć­nost kom­pro­mi­sa sa ko­mu­ni­sti­ma po­ka­za­le kao ilu­zi­ja, Mi­lan Grol je 18. av­gu­sta 1945. go­di­ne pod­nio ostav­ku na mje­sto pot­pred­sjed­ni­ka vla­de, upu­tiv­ši je Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu kao nje­nom pred­sjed­ni­ku. Po sa­dr­ži­ni, kva­li­te­tu kri­ti­ke, po­li­tič­koj kul­tu­ri i sti­lu ko­jim je pi­san ovaj je do­ku­ment na ne­ki na­čin pred­sta­vljao vr­hu­nac do­ta­da­šnjeg po­li­tič­kog is­ku­stva i mi­sli Mi­la­na Gro­la. Isto­vre­me­no, to je i do da­nas jed­na od naj­bo­ljih ana­li­za po­li­ti­ke KPJ u pro­ce­su učvr­šći­va­nja vla­sti. (…)
Po ri­je­či­ma Mi­lo­va­na Đi­la­sa, ostav­ka Mi­la­na Gro­la pro­šla je „sko­ro ne­za­pa­že­no“. Iako joj je bio je­dan od pot­pred­sjed­ni­ka, vla­da for­mal­no ni­je bi­la oba­vi­je­šte­na i ni­je se tim po­vo­dom sa­sta­ja­la. Ru­ko­vod­stvo KPJ bi­lo je iz­ne­na­đe­no sa­mo nje­nom do­sto­jan­stve­no­šću, ozbilj­nom i čak ubla­že­nom ana­li­zom po­li­tič­kih pri­li­ka. Edvard Kar­delj je bio „im­pre­si­o­ni­ran od­mje­re­no­šću i ozbilj­no­šću nje­nog tek­sta“, a ta­kav je uti­sak imao i Jo­sip Broz Ti­to. Pr­vi čo­vjek par­ti­je i dr­ža­ve od­go­vo­rio je uljud­no, dva da­na ka­sni­je, iz­vi­nja­va­ju­ći se što je ostav­ku zbog od­sut­no­sti pro­či­tao sa za­ka­šnje­njem. Sma­tra­ju­ći da je ob­ja­šnje­nje ostav­ke su­bjek­tiv­no i da če­sto ne od­go­va­ra pra­vom sta­nju stva­ri, do­dao je da ne­će po­slu­ži­ti „na­pa­će­noj ze­mlji“, po­go­to­vo u si­tu­a­ci­ji ka­da se pro­tiv nje u ino­stran­stvu vo­di op­šta kam­pa­nja. Na kra­ju, iz­ra­zio je na­du da će se Mi­lan Grol uvje­ri­ti u neo­prav­da­nost svo­jih sum­nji i ra­zu­mje­ti mje­re ko­je su mo­ra­le bi­ti pred­u­ze­te. Uglav­nom umje­re­no bi­lo je i zva­nič­no sa­op­šte­nje Tan­ju­ga u ko­me su tač­ke iz ostav­ke tak­sa­tiv­no opo­vr­ga­va­ne, iako njen sa­dr­žaj ni­je pu­bli­ko­van.
(NA­STA­VI­ĆE SE)