Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

U da­ljem raz­go­vo­ru sa Lu­kom Bo­žo­vi­ćem po­sli­je tih po­sje­ta afrič­kim ze­mlja­ma 1961. go­di­ne, Ti­to se in­te­re­so­vao i za ne­ke ra­ču­ne jer je iz­gle­da bi­lo pri­mje­da­ba i na ma­te­ri­jal­no po­slo­va­nje nje­go­vog do­ta­da­šnjeg ađu­tan­ta, ge­ne­ra­la Mi­la­na Že­že­lja, i pre­ko­mjer­no tro­še­nje, po­seb­no za vri­je­me upra­vo za­vr­še­nog za­sje­da­nja kon­fe­ren­ci­je ne­svr­sta­nih u Be­o­gra­du. Pri­tom je bi­lo ri­je­či i o ne­kim Že­že­lje­vim ne­sla­ga­nji­ma sa še­fom pro­to­ko­la Želj­kom Štam­bu­kom i ne­kim dru­gim ru­ko­vo­di­o­ci­ma u nje­go­vom okru­že­nju:
– Ja vi­dim da ni­je do­volj­no do­bra sa­rad­nja Že­že­lja, Ma­te­sa i Štam­bu­ka – re­kao je, po sje­ća­nju Lu­ke Bo­žo­vi­ća, ta­da Ti­to. – Na po­sled­njem pu­tu u Afri­ku bi­lo je vi­še pro­ble­ma. Do­šlo je i do neo­d­go­vor­nih po­stu­pa­ka Ko­li­šev­skog, Mi­ću­no­vi­ća i Ma­te­sa i do ne­kih su­ko­ba iz­me­đu Že­že­lja i Štam­bu­ka. Šta je Va­ma o to­me po­zna­to?
– Pri­mi­je­tio sam da u de­le­ga­ci­ji vla­da iz­vje­sna ner­vo­za. Vje­ro­vao sam da je to od na­po­ra i umo­ra u do­sta te­škim kli­mat­skim uslo­vi­ma – od­go­vo­rio je Bo­žo­vić i po­tom po­drob­no opi­sao ras­pra­vu za ko­ju se Ti­to in­te­re­so­vao.
– Ne va­lja kad ne­ma od­go­vor­no­sti i do­bre sa­rad­nje lju­di oko me­ne. Čim sam se vra­tio s pu­ta, od­mah sam re­kao dru­go­vi­ma u CK da uzmu na od­go­vor­nost Ko­li­šev­skog i Mi­ću­no­vi­ća zbog nji­ho­vog dr­ža­nja na pu­tu. Ni­šta ni­su pod­u­ze­li. Ne slu­ša­ju me...
Ni­je­sam ni­šta od­go­vo­rio. Bio sam iz­ne­na­đen, jer oči­gled­no je bi­lo i dru­gih ne­su­gla­si­ca i su­da­ra­nja čla­no­va de­le­ga­ci­je u to­ku pu­ta po Afri­ci, o če­mu ni­šta ni­je­sam znao. Po­go­to­vo su me iz­ne­na­di­le Ti­to­ve ri­je­či da u Cen­tral­nom ko­mi­te­tu ima lju­di ko­ji ne uva­ža­va­ju nje­gov stav i mi­šlje­nje. Ma­tes je, ubr­zo po­sli­je po­vrat­ka s pu­ta, pre­mje­šten i za še­fa ci­vil­nog ka­bi­ne­ta do­šao je Bog­dan Cr­no­br­nja.
– Kao što vi­di­te – na­sta­vio je Ti­to po­sli­je kra­će pa­u­ze – imam do­sta te­ško­ća. Umje­sto da mi po­ma­žu, pra­ve mi pro­ble­me. I Jo­van­ka me če­sto op­te­re­ću­je ne­kim nje­nim po­da­ci­ma ko­je do­bi­ja u pi­smi­ma ko­ja joj upu­ću­ju ra­zni lju­di. Tu ima sva­šta. Na­pa­da­ju i mo­je naj­bli­že dru­go­ve i sa­rad­ni­ke. Pre­ko ci­je­log da­na imam pu­no oba­ve­za i sva­ko­ja­kih pro­ble­ma i uve­če kad ho­ću ma­lo da pre­dah­nem, on­da mi ona do­đe sa svo­jim pro­ble­mi­ma i in­for­ma­ci­ja­ma. Ure­di­te da se pre­ki­ne s tom nje­nom po­štom.
– Dru­že Mar­ša­le, to je kod ge­ne­ra­la Šu­mo­nje. Ima po­se­ban ofi­cir za­du­žen za taj po­sao – od­go­vo­rio je Bo­žo­vić.
– On­da re­ci­te Šu­mo­nji – na­re­dio je Ti­to.
– Čim sam se vra­tio sa raz­go­vo­ra, is­pri­čao sam ge­ne­ra­lu Šu­mo­nji iz­vje­sne de­ta­lje raz­go­vo­ra i re­kao mu za po­štu Jo­van­ke Broz i šta je na­re­dio drug Mar­šal. Ni­je ni­šta od­go­vo­rio. I da­lje je pre­ko za­du­že­nog ofi­ci­ra do­la­zi­la i ob­ra­đi­va­na po­šta za dru­ga­ri­cu Jo­van­ku.
– Što se ti­če na­vod­nih pri­ča ge­ne­ra­la Že­že­lja o Ti­tu – re­kao je ge­ne­ral Bo­žo­vić – bio sam uvje­ren da on to ni­je či­nio i da mu je to pod­met­nu­to. Te nje­go­ve na­vod­ne iz­ja­ve po­sta­le su glav­nim raz­lo­gom za nje­go­vu ne­po­dob­nost za Mar­ša­lo­vog ađu­tan­ta. Vje­ro­vat­no je na to do­sta uti­ca­lo i ne­ko­li­ko Že­že­lje­vih su­ko­ba i ne­spo­ra­zu­ma sa Jo­van­kom Broz. Upra­va bez­bjed­no­sti JNA, pre­ko svo­je pri­slu­šne slu­žbe, kon­tro­li­sa­la je te­le­fon­ske raz­go­vo­re ge­ne­ra­la Že­že­lja ne­po­sred­no pri­je smje­nji­va­nja sa du­žno­sti ađu­tan­ta, pa sve do od­la­ska na no­vu du­žnost u gra­nič­ne je­di­ni­ce JNA. Ka­sni­je smo i mi upo­zna­ti s tim nje­go­vim kon­tro­li­sa­nim te­le­fon­skim raz­go­vo­ri­ma, ali u nji­ma ni­je bi­lo ni­šta od in­te­re­sa za slu­žbu bez­bjed­no­sti...
Sju­tra: OKRE­NU­LA JE
GLA­VU OD RAN­KO­VI­ĆA


Že­že­lje­vi po­klo­ni

U pro­lje­će 1961. go­di­ne Lu­ka Bo­žo­vić je za­tra­žio od Že­že­lja da ot­ku­pi je­dan sta­ri „re­kord olim­pi­ju” ko­ji je bio spre­man za ras­hod. Že­želj mu je ma­lo ka­sni­je ka­zao da je od­lu­če­no da on i Jo­že Za­go­rac, glav­ni čo­vjek za „Pla­vi voz” do­bi­ju po je­dan ta­kav auto­mo­bil na po­klon. Bo­žo­vić još ni­je bio pre­u­zeo svo­je vo­zi­lo kad je usli­je­dio već ci­ti­ra­ni raz­go­vor sa Ti­tom pa je od­lu­čio da mu i to ka­že, ka­ko i oko to­ga ne bi bi­lo ka­kvih spe­ku­la­ci­ja na ra­čun Že­že­lja.
– Ne znam o to­me, a da me je pi­tao, mo­žda bih odo­brio – od­go­vo­rio je Ti­to.
Po­me­nu­ti auto­mo­bil ni­je­sam ni pre­u­zi­mao, a Jo­že Za­go­rac je ka­sni­je vra­tio ko­la ko­ja je bio uzeo – is­ti­če Lu­ka Bo­žo­vić, ko­ji je ubr­zo po­sle ovog raz­go­vo­ra sa Ti­tom po­stao nje­gov ađu­tant.