PIŠE: MILICA KRALj


Sil­vi­ja Plat, ame­rič­ka pje­sni­ki­nja, po­sta­la je knji­žev­na zvi­je­zda, knji­žev­na iko­na dva­de­se­tog vi­je­ka u go­di­na­ma po­sli­je svo­je tra­gič­ne smr­ti. Zna­kom jed­na­ko­sti iz­me­đu pri­vi­da ži­vo­ta i iza­bra­ne smr­ti, oda­brav­ši ne­vje­ro­vat­no mor­bi­dan na­čin da okon­ča ži­vot, ona je svo­ju umjet­nost, i svo­je dje­lo ugra­di­la kroz svo­je­volj­ni smrt­ni čin u post­hum­ni tekst, u oso­be­nu pri­ču pod smrt­nim ore­o­lom.
Ti­me je po­sta­la knji­žev­na zvi­je­zda do da­na­šnjih da­na, a njen ro­man i pje­snič­ke zbir­ke do­bi­le kult­ni sta­tus u go­to­vo post­mi­to­lo­škoj at­mos­fe­ri ve­za­noj za nje­no ne­pro­la­zno ime.
Ha­lu­ci­nant­na, vi­o­lent­na, puna „bu­ke i bi­je­sa”, po­e­zi­ja Sil­vi­je Plat je po ocje­ni kri­ti­ča­ra re­zul­tat svje­sno oda­bra­nog pu­ta u smrt, od­no­sno ona je upra­vo su­bli­ma­ci­ja bor­be za lič­no pre­ži­vlja­va­nje i bor­be za cje­lo­vi­tu ne­dje­lji­vu lju­bav pre­ma ono­me ko­ji je svje­snu žr­tvu nje­ne pot­pu­ne lju­bav­ne pre­da­je iz­ne­vje­rio.
Raz­li­či­te in­ter­pre­ta­ci­je nje­ne po­e­zi­je, ma­hom iza­zva­ne tre­nut­nim knji­žev­no-te­o­rij­skim ana­li­za­ma (eli­ja­de i ini­ci­ja­ci­je, is­po­vjed­na stru­ja, fe­mi­ni­stič­ka kri­ti­ka) omo­gu­ći­le su niz či­ta­nja, pri­bli­ža­va­ju­ći ili uda­lja­va­ju­ći se od „ko­nač­nog či­ta­nja” ono­li­ko ko­li­ko su sa­mi in­ter­pe­ta­to­ri po­sje­do­va­li ima­gi­na­tiv­nu moć i ori­gi­nal­nost mi­šlje­nja.
Sil­vi­ja Plat je po­pu­la­rost ste­kla pje­snič­kom zbir­kom „Div” i auto­bi­o­graf­skim ro­ma­nom „Sta­kle­no zvo­no”, kao dje­lom ko­je je re­zul­tat tra­gič­nih lič­nih is­ku­sta­va. In­tor­vert­nu, psi­hič­ki la­bil­nu, stra­sti­ma ras­tr­za­nu pje­sni­ki­nju slo­mi­la je nje­na sa­njar­ska ne­u­ro­tič­nost. Zbog svo­jih du­šev­nih raz­o­ča­re­nja i sa­pli­ta­nja, stal­no je osci­li­ra­la iz­me­đu po­ku­ša­ja pri­la­go­đa­va­nja sta­vr­no­sti i ro­man­ti­čar­ske te­žnje su­prot­sta­vlja­nju uka­lu­plje­noj ko­lo­te­či­ni.
„Od­ba­cu­jem svo­ju oli­nja­lu ko­žu/oslo­ba­đam sta­rih ve­za, do­sa­de, svi­klih li­ca/ i pri­la­zim ti iz cr­nih ko­či­ja pod­ze­mlja/kao no­vo­ro­đen­če či­sta...”
Ro­man „Sta­kle­no zvo­no” do­slov­no po­na­vlja njenu bi­o­gra­fi­ju ta­ko da ga je zbog mo­gu­ćih re­a­go­va­nja opi­sa­nih lič­no­sti, pot­pi­sa­la pse­u­do­ni­mom Vik­to­ri­ja Lu­ka. Iz per­spek­ti­ve glav­ne ju­na­ki­nje „Sta­kle­nog zvo­na” svi­jet iz­gle­da kao jed­na pri­vid­no funk­ci­o­nal­no i do­bro or­ga­ni­zo­va­na lud­ni­ca (lud­ni­ca!), ko­ja vr­vi od la­žnih vri­jed­no­sti, to­li­ko i ta­ko da is­tan­ča­ni sen­zi­bi­li­te­ti ne na­la­ze do­volj­no raz­lo­ga da bi na ta­kvu vr­stu ži­vot­nog pri­vi­da pri­sta­li. Na­pro­tiv, iz mno­go raz­lo­ga, iz ta­kvog svi­je­ta i ži­vo­ta s pu­no odo­go­vor­no­šću i vi­še ne­go pri­hva­tlji­im raz­lo­zi­ma bje­ži u bo­lest, u ti­ši­nu is­pod sta­kle­nog zvo­na.
Sil­vi­ja Plat je ro­đe­na 1932. go­di­ne u Bo­sto­nu. Ima­la je osam go­di­na ka­da joj od di­aj­be­te­sa umi­re otac, i u toj ra­noj smr­ti mo­žda bi tre­ba­lo po­tra­ži­ti pri­ro­du nje­nog neo­do­lji­vog na­go­na za sa­mo­u­ni­šte­njem. Za smrt oca kri­vi­la je maj­ku ko­ja je ra­di­la kao na­stav­nik u jed­nom ko­le­džu. Sil­vi­ja pi­še: „Od osme go­di­ne ni­je­sam zna­la za očin­sku lju­bav, sna­žnu lju­bav ne­ko­ga ko je mo­ja krv. Mo­ja maj­ka je ubi­la je­di­nog čo­vje­ka ko­ji bi me za­i­sta vo­lio.” Već u de­ve­toj go­di­ni gu­ta ve­li­ku ko­li­či­nu ta­ble­ta za spa­va­nje, i zbog to­ga su je u bol­ni­ci li­je­či­li šok te­ra­pi­jom.
U ško­li je od­li­čan đak, is­ti­če se u broj­nim ak­tiv­no­sti­ma – sli­ka, glu­mi, pi­še... Pje­sme ob­ja­vlju­je u lo­kal­nim li­sto­vi­ma. Go­di­ne 1950. do­bi­ja sti­pen­di­ju za ško­lo­va­nje na po­zna­tom Smit-ko­le­džu za dje­voj­ke. Po­bje­đu­je na knji­žev­nom kon­kur­su i od­la­zi u Nju­jork, a na­kon di­plo­mi­ra­nja do­bi­ja i Ful­braj­to­vu sti­pen­di­ju za usa­vra­ša­va­nje na Kem­bri­džu u En­gle­skoj. Ta­mo će upo­zna­ti ču­ve­nog en­gle­skog pje­sni­ka Te­da Hju­za, men­to­ra na fa­kul­te­tu. Po­znan­stvo sa njim pro­mi­je­ni­će joj ži­vot, za­lju­bi­će se u nje­ga i 1956. go­di­ne sklo­pi­će brak. Ima­li su dvo­je dje­ce, si­na Ni­ko­la­sa i kćer­ku Fri­du.
U jed­nom tek­stu „Gar­di­ja­na” iz 1956. go­di­ne, pi­še da Sil­vi­ja uži­va u bra­ku i no­vo­ste­če­noj sre­ći. Ona go­vo­ri šta sve že­li u bra­ku i da joj sve te že­lje is­pu­nja­va muž. Že­lje­la je knji­ge, be­bu i din­sta­nu go­ve­di­nu. Iz­me­đu osta­log, na­vo­di i da joj Hjuz spre­ma te­le­će od­re­ske i do­no­si vru­ću ka­fu za do­ru­čak i čaj kad mu je vri­je­me.
Ali, sa­mo par mje­se­ci ka­sni­je, se­be i mu­ža po­re­di sa „vam­pi­ri­ma ko­ji se hra­ne jed­no dru­gim”. U dnev­ni­ku za­pi­su­je: „Sve ve­ća muč­ni­na, odvo­je­ne po­ste­lje i gor­ko bu­đe­nje. I sve vri­je­me osje­ćaj gre­ške ra­ste, pri­kra­da se, gu­ši naš dom... Sun­ce iz­ne­na­đu­je oči ne­na­vik­nu­te na nje­ga, a svi­jet je pre­ko no­ći po­stao is­kri­vljen i ki­seo kao li­mun.”
(Na­sta­vi­će se)