PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Bran­ko Šo­ba­jić (1878-1917) pred­sta­vlja iz­u­zet­nu lič­nost na mno­gim po­lji­ma sta­ra­la­štva na svom krat­ko­traj­nom ži­vot­nom pu­tu od sve­ga 39 go­di­na. Bio je pot­pred­sjed­nik pje­vač­kog dru­štva „Za­hu­mlje”, glu­mac u nik­šić­kom po­zo­ri­štu; osno­vao je tam­bu­ra­ški zbor, Pleh mu­zi­ku i sl. Od­lič­no je svi­rao na fla­u­ti, vi­o­li­ni i mno­gim dru­gim in­stru­men­ti­ma. Pr­vi je po­kre­nuo kon­cert­ne ba­lo­ve u Nik­ši­ću. Ba­vio se tr­go­vi­nom, saj­džij­skim, fo­to­graf­skim po­slom i sl. Za fo­to­graf­ski za­nat usa­vr­ša­vao se ne­ko­li­ko mje­se­ci u Pra­gu, a za saj­džij­ski se ob­u­ča­vao u Švaj­car­skoj. Knjaz Ni­ko­la ga je 1900. go­di­ne od­li­ko­vao me­da­ljom za rev­nost za iz­ra­du ta­blo-kva­dra pri osve­će­nju Sa­bor­ne cr­kve Sve­tog Va­si­li­ja u Nik­ši­ću. Kao član uprav­nog od­bo­ra Nik­šić­kog in­du­strij­skog udru­že­nja išao je u Ber­lin za ku­po­vi­nu auto­mo­bi­la. Bio je uprav­nik dru­štve­ne fa­bri­ke i po­di­gao pr­žni­cu za je­čam, stru­ga­ru i par­ni mlin.
U Be­ču je u Go­mo­na ku­pio ki­ne­ma­to­graf, a u La­u­ri­na i Kle­men­sa auto­mo­bil, ko­jim je po­red šo­fe­ra re­dov­no pra­tio pra­vac kre­ta­nja ro­be i put­ni­ka za Pod­go­ri­cu, Bar, Ko­la­šin, An­dri­je­vi­cu itd. Bio je i uspje­šni glu­mac i do­bi­jao za to po­hva­le, o če­mu su pi­sa­li ta­da­šnji li­sto­vi i ča­so­pi­si. Bio je u upra­vi Za­na­tlij­skog rad­nič­kog dru­štva i imao ve­li­ki udio u raz­vo­ju po­zo­ri­šne i mu­zič­ke umjet­no­sti u Nik­ši­ću. On ni­je bio sa­mo pr­vi osni­vač or­ke­sta­ra u gra­du, već i pr­vi otvo­rio fo­to­graf­sku i ča­sov­ni­čar­sku rad­nju.
U pri­ze­mlju po­ro­dič­ne ku­će Šo­ba­ji­ća u ta­da­šnjoj pi­var­skoj uli­ci u Nik­ši­ću, Bran­ko je adap­ti­rao i pre­u­re­dio za pri­ka­zi­va­nje bi­o­skop­skih pred­sta­va. One su po­če­le da se pri­ka­zu­ju od­mah po­sli­je Bal­kan­skog ra­ta. U sa­li su bi­le po­sta­vlje­ne sto­li­ce za po­sje­ti­o­ce, a za nje­no osvjetljenje ko­ri­šće­ne su mno­go­broj­ne pe­tro­lej­ke. Ja­či­na osvjetljenja pe­tro­lej­ki je po po­tre­bi po­ja­ča­va­na i sma­nji­va­na. Sa­mi čin pro­jek­ci­je fil­mo­va oba­vljao je Bran­ko Šo­ba­jić, a ci­je­ne ula­zni­ca bi­le su mi­ni­mal­ne i ni­je­su mo­gle da po­kri­ju tro­ško­ve ko­je je iz­i­ski­vao ovaj sku­po­cje­ni po­sao. Me­đu­tim, Bran­ko je to ra­dio iz lju­ba­vi i en­tu­zi­ja­zma, a ne iz ko­ri­sto­lju­blja, sa že­ljom da ši­ri ho­ri­zon­te kul­tu­re u svo­mu gra­du. Na pro­jek­ci­ja­ma fil­mo­va uvi­jek je bi­la pu­na sa­la, što je Šo­ba­ji­ću pred­sta­vlja­lo po­seb­no za­do­volj­stvo.
Na­ro­či­to je in­te­re­san­tan na­čin fun­ci­o­ni­sa­nja ki­no­pro­jek­to­ra. Apa­rat je to­kom ra­da iza­zi­vao to­li­ko bru­ja­nje da se čuo na da­le­ko, mal­te­ne, po či­ta­vom gra­du, što je bio sig­nal broj­noj dje­ci da se sja­te oko­lo i u ku­ći Šo­ba­ji­ća, jer je to za njih bio po­se­ban do­ži­vljaj. I sa­ma sli­ka na bi­o­skop­skom plat­nu je ma­nje ili vi­še stal­no tre­pe­ri­la. Iz­bi­ja­nje Pr­vog svjet­skog ra­ta pre­ki­nio je uspje­šan rad pr­vog bi­o­sko­pa u Nik­ši­ću.
Naj­sta­ri­ja raz­gled­ni­ca – do­pi­sni­ca u Nik­ši­ću 1900. go­di­ne dje­lo je auto­ra Bran­ka Šo­ba­ji­ća, ko­ji je svo­jim objek­ti­vom sli­kao naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje gra­da, što je on na njoj pred­sta­vio. Šo­ba­jić je osta­vio broj­ne dra­go­cje­ne fo­to­gra­fi­je, ko­je vi­zu­el­no svje­do­če o broj­nim do­ga­đa­ji­ma i lič­no­sti­ma to­ga do­ba. Jed­na od ta­kvih vri­jed­nih fo­to­gra­fi­ja Bran­ka Šo­ba­ji­ća pred­sta­vlja sni­mak sa osve­šta­nja Sa­bor­nog hra­ma Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, ko­ga je ini­ci­rao knjaz Ni­ko­la, po­di­gao vjer­ni na­rod, uz ve­li­ku po­moć car­ske po­ro­di­ce Ro­ma­nov i Ru­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, u sla­vu i čast po­gi­nu­lim ju­na­ci­ma Cr­ne Go­re, Br­da i Her­ce­go­vi­ne u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma pro­tiv tur­skog za­vo­je­va­ča. Na fo­to­gra­fi­ji se na­la­zi de­talj sa osve­će­nja po­me­nu­tog hra­ma na Ma­lu Go­spo­ji­nu 1900. go­di­ne, ko­ju je oba­vio mi­tro­po­lit Mi­tro­fan ban.
Me­đu­tim, bo­lest i smrt Bran­ka Šo­ba­ji­ća u 39. go­di­ni pre­ki­nu­li su nje­gov krat­ko­traj­ni ži­vot­ni put prot­kan uspje­šnim, plo­do­no­snim i stva­ra­lač­kim dje­lat­no­sti­ma.
Otac Bran­ka Šo­ba­ji­ća Be­ki­ca po­sli­je smr­ti si­na na­pi­sao je „Spo­me­ni­cu Bran­ka Šo­ba­ji­ća”, iz­da­te u Mo­sta­ru 1917. go­di­ne. On je opi­sao nje­gov krat­ko­traj­ni ži­vot­ni put i stva­ra­lač­ke dje­lat­no­sti ko­ji­ma se ba­vio, po­sli­je ško­lo­va­nja u Be­o­gra­du. Iz­no­si da su mu u mla­do­sti sve že­lje is­pu­nja­va­li, a ta pre­tje­ra­na ro­di­telj­ska nje­žnost je do­pri­ni­je­la nje­go­voj raz­ma­že­no­sti i krh­ko­sti, pa je ona sa­mo „do­ni­je­la pr­o­tiv­ne po­sle­di­ce” od nji­ho­vih ro­di­telj­skih že­lja. Opi­su­je ga da je po spo­lja­šno­sti Bran­ko „bio ve­o­ma li­jep i go­vo­rio li­je­po, me­kim te­no­rom mu­škim, a pri­čao je mno­go i imao ži­vu ma­štu...” Da­lje na­vo­di, da je nje­go­vo zdra­vlje bi­lo u pot­pu­no­sti ugro­že­no ti­me što je če­sto pu­tu­ju­ći auto­mo­bi­lom pra­te­ći pre­voz ro­be i put­ni­ka „do­bio na­hla­du u gru­di­ma”, od ko­je se ni­je opo­ra­vio.(Na­sta­vi­će se)