PIŠE: MILICA KRALj


Za­pi­si ob­ja­vlje­ni u „Gar­di­ja­nu” za­vr­ša­va­ju se po­sled­njom re­če­ni­com iz dnev­ni­ka: „Loš dan. Lo­še vri­je­me”. Da­tum: 15. no­vem­bar 1959. go­di­ne.
Uda­jom za Te­da Hju­za nje­ne mo­re ne pre­sta­ju. Na­pro­tiv, umno­ža­va­ju se. Ne­spo­ra­zu­mi u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, nje­go­va ne­vjer­stva, nje­na ne­pre­kid­na strep­nja i sum­nja da će bi­ti na­pu­šte­na, po­ja­ča­va­ju že­lju, a to se ogle­da i u nje­nom dje­lu ko­je je ta­ko po­sta­lo od­raz lič­nih is­ku­sta­va. In­tro­vert­na, psi­hič­ki la­bil­na, stra­ho­vi­ma ras­tr­za­na, že­lja­ma i ne­u­sli­še­nim na­da­ma ob­u­ze­ta, po­ku­ša­va­la je da sli­ku po­sto­je­ćeg ži­vo­ta pod­re­di sop­stve­nom shva­ta­nju istin­ske lju­ba­vi i brač­ne har­mo­ni­je. Iz­laz i spas tra­ži­la je u čo­vje­ku ko­jeg je do lu­di­la obo­ža­va­la i či­jim je pje­snič­kim dje­lom osta­la za­sli­je­plje­na i pri­je ne­go što je po­sta­la nje­go­va že­na. Htje­la je da mu bu­de ne sa­mo jed­na me­đu že­na­ma, već je­di­na. No, Ted je na­pu­šta zbog dru­ge že­ne u ko­ju se za­lju­bio. Raz­vo­de se 1962. go­di­ne. Že­na Asja Ve­vil, zbog ko­je je osta­vio Sil­vi­ju, ta­ko­đe će iz­vr­ši­ti sa­mo­u­bi­stvo. Sa njom u smrt od­la­zi i nje­na če­tvo­ro­go­di­šnja kćer­ki­ca Su­ra.
Sil­vi­ja is­pi­su­je fa­sci­nant­ne sti­ho­ve „Ari­jel” i ru­ši sve mo­sto­ve za so­bom: „Od­ba­cu­jem svo­ju oli­nja­lu ko­žu/oslo­ba­đam sta­rih ve­za, do­sa­de, svi­klih li­ca/ i pri­la­zim ti iz cr­nih ko­či­ja pod­ze­mlja/kao no­vo­ro­đen­če či­sta.”
Upr­kos ži­vah­no­sti ko­ja iz­bi­ja iz nje­ne pro­ze i po­e­zi­je, nje­ni dnev­ni­ci ot­kri­va­ju ve­li­ku de­pre­siv­nost, kao i ma­nič­nu stra­nu nje­ne lič­no­sti. Po­sled­nji dnev­nik ko­ji je vo­di­la do tri da­na pri­je smr­ti uni­štio je Ted Hjuz, uz ko­men­tar da ne že­li da ga nji­ho­va dje­ca či­ta­ju i tek je 1982. go­di­ne do­zvo­lio ob­ja­vlji­va­nje pre­ra­đe­ne ver­zi­je, a ka­sni­je su nji­ho­va dje­ca da­la sa­gla­snost za ob­ja­vlji­va­nje kom­plet­nih stra­ni­ca dnev­ni­ka.
No­vin­ski kri­ti­ča­ri su upra­vo pi­sa­li pr­ve štu­re, ne baš odu­še­vlje­ne pri­ka­ze „Sta­kle­nog zvo­na” ne zna­ju­ći da se is­pod pse­u­do­ni­ma Vik­to­ri­ja Lu­ka kri­je Sil­vi­ja Plat. Knji­ga je ob­ja­vlje­na sre­di­nom ja­nu­a­ra 1963., Sil­vi­ja je na­pu­šte­na, Ted se od­se­lio, sa­ma je sa dje­com u lon­don­skom sta­nu. Bo­le­sna, usa­mlje­na, očaj­na, bo­ri­la se s vre­me­nom ka­ko bi pri­je ne­go što okon­ča ži­vot na­pi­sa­la niz iz­van­red­nih pje­sa­ma. Već 11. fe­bru­a­ra te 1963. Sil­vi­ja je u ra­no ju­tro otvo­ri­la pro­zo­re u so­ba­ma na spra­tu u ko­ji­ma su spa­va­la dje­ca, uklju­či­la plin­sku rer­nu i za­vu­kla gla­vu unu­tra u oblak pli­na: „Sad ću da se ras­pad­nem u par­či­će, ko­ji će da ob­li­je­ću na­o­ko­lo kao krup­no iver­je” – pje­sme ko­je su ob­ja­vlje­ne dvi­je go­di­ne po­sli­je nje­ne smr­ti u zbir­ci „Ari­jel”.
Je­dan od broj­nih kri­ti­ča­ra ko­ji su pi­sa­li o Sil­vi­ji­nom dje­lu is­ti­če da su „nje­na dje­la na­pi­sa­na post­hum­no, ne za­to što su ob­ja­vlje­na po­sli­je nje­ne smr­ti, ne­go za­to što su na­sta­la iz­me­đu dva sa­mo­u­bi­stva.”
Ima­la je sa­mo 29 go­di­na.
Ah, da: tri­de­set go­di­na po­sli­je nje­nog sa­mu­bi­stva Ted Hjuz joj je po­sve­tio svo­ju zbir­ku „Ro­đen­dan­ska pi­sma”, s tom raz­li­kom što je on nje­ne pje­sme ko­je mu je po­sve­ti­la či­tao na ovom svi­je­tu.
A ona! Ona je svo­je za­to­če­ni­štvo me­đu kri­stal­nim re­šet­ka­ma lju­ba­vi, svo­ju post­hum­nu svje­tlost pla­ti­la ži­vo­tom.
Na­ža­lost, i Ni­ko­las Hjuz, Sil­vi­jin i Te­dov sin, iz­vr­šio je sa­mo­u­bi­stvo 18. mar­ta 2009. go­di­ne u svo­joj ku­ći na Alja­sci, sko­ro 50 go­di­na na­kon sa­mo­u­bi­stva maj­ke i ma­će­he i de­vet go­di­na po­sli­je smr­ti svo­ga oca. Imao je 47 go­di­na.
(Na­sta­vi­će se)