PIŠE: MILICA KRALj


Ho­vort, se­lo na sje­ve­ru En­gle­ske u ko­me su ro­đe­ne i ži­vje­le se­stre Bron­te, ima­lo je oko če­ti­ri hi­lja­de sta­nov­ni­ka i u nje­mu ni­je bi­lo ni­jed­ne obra­zo­va­ne po­ro­di­ce. Oko se­la su se na­la­zi­le mo­čva­re i po­žu­tje­lo žbu­nje, vo­da je bi­la ne­zdra­va, pro­sječ­ni vi­jek sta­nov­ni­štva kre­tao se oko 26 go­di­na. Iz­nad Ho­vor­ta cr­kva i gro­blje.
Po­ro­di­ca pre­ča­snog Bron­tea sa su­pru­gom Ma­ri­jom, na­se­li­la se u Ho­vor­tu 1820. go­di­ne. Ima­li su i še­sto­ro ma­le dje­ce. Maj­ka Ma­ri­ja umi­re od ra­ka u tri­de­set osmoj go­di­ni. U si­voj mrač­noj ku­ći osta­lo je šest si­ro­či­ća: pet ble­du­nja­vih dje­voj­či­ca: Eli­za­bet, Ma­ri­ja, Šar­lo­ta, Emi­li, Ana, i sin­čić Pa­trik, ka­sni­je na­zvan Bren­vel po maj­či­nom dje­vo­jač­kom pre­zi­me­nu.
Šar­lo­ta je ro­đe­na 21. apri­la 1816. go­di­ne, Emi­li 1818., a Ana 1820. go­di­ne. Nji­hov otac, pre­ča­sni Bron­te po­zvao je svo­ju sva­sti­ku Eli­za­be­tu u Ho­vort ka­ko bi se bri­nu­la o svo­jim se­stri­či­na­ma i se­stri­ću. Po­sli­je dje­tinj­stva sa tet­kom pod ne­mi­lo­srd­nim oče­vim po­gle­dom, če­ti­ri sta­ri­je kćer­ke otac ša­lje u ko­ledž u Ka­un Bri­džu ko­ji je na­mi­je­njen dje­ci si­ro­ma­šnih pa­sto­ra. Su­mor­na i stro­ga usta­no­va bi­la je za ma­le se­stre Bron­te uža­sno is­ku­stvo, uprav­nik ove usta­no­ve, pre­ča­sni Kra­us Vil­son, sma­trao je da šti­će­ni­ce do­ma mo­ra­ju da se li­ša­va­ju sve­ga, da bu­du bo­go­bo­ja­žlji­ve, da je­du ne­u­ku­snu i si­ro­tinj­sku hra­nu, da ne že­le ni­ti tra­že išta vi­še od ono­ga što im se pru­ža. Sve dje­voj­či­ce u ko­le­džu, pa i ma­le se­tre Bron­te, mo­ra­le su da se ku­pa­ju le­de­nom vo­dom, da pje­ša­če ne­dje­ljom do cr­kve na slu­žbu tri ki­lo­me­ta­ra i da tri sa­ta bož­je slu­žbe pro­ve­du u le­de­noj pro­sto­ri­ji. Kao po­sle­di­ca ova­kve tor­tu­re dje­voj­či­ce su če­sto po­bo­lje­va­le, a ti­je­lo im je osta­lo ne­raz­vi­je­no i ošte­će­nih ne­ra­va.
Naj­sta­ri­je se­stre Ma­ri­ja i Eli­za­be­ta umr­le su čim su iz­i­šle iz ko­le­dža.
Kad su se vra­ti­le u Hor­vort dje­vo­či­ce su sa ocem mo­gle da raz­go­va­ra­ju o knji­žev­no­sti, po­li­ti­ci, re­li­gi­ji. Knji­ge si im bi­le je­di­ni pri­ja­te­lji i je­di­no dru­štvo, kao i igrač­ke. Uve­če su im tet­ka Eli­za­be­ta i slu­žav­ka Ta­bi­ta pri­ča­le sta­re le­gen­de dok su de­voj­či­ce op­či­nje­ne drev­nim fan­ta­stič­nim sve­to­vi­ma to­nu­le u san.
Pod ve­li­kim uti­ca­jem pri­ča dje­voj­či­ce su s bra­tom po­če­le da iz­mi­šlja­ju raz­ne pri­če, po­zo­ri­šne ko­ma­de, vi­te­ške pri­če, kra­lje­ve i ju­na­ke, či­ja ime­na su re­zul­tat zna­ti­želj­ne ma­šte, ne­po­sto­je­ća kra­ljev­stva: Gon­dai, An­gria...
Šar­lo­ta je u če­tr­na­e­stoj go­di­ni po­če­la da pi­še „ka­ta­log svo­jih knji­ga” i za pe­ta­nest mje­se­ci is­pi­sa­la 22 sve­ske zbi­je­nim ru­ko­pi­som da go­to­vo ni­ko ni­je mo­gao da ga de­ši­fru­je.
Nji­hov brat Bren­vel bio je li­jep, vi­sok, ri­đo­ko­si mla­dić, ve­seo, za­lju­bljen u mu­zi­ku, sli­kar­stvo i po­e­zi­ju. Otac ga je obo­ža­vao. Kad je na­pu­nio osam­na­est go­di­na otac ga ša­lje na Kra­ljev­sku aka­de­mi­ju u Lon­do­nu. U su­sre­tu sa ve­li­kim gra­dom i sre­di­nom po­sve dru­ga­či­jom od nji­ho­vog se­o­ce­ta, Bren­vel je osje­tio pa­nič­ni strah i ni­je ni ula­zio u aka­de­mi­ju već se vra­tio ku­ći.
Šar­lo­ta je bi­la ni­skog ra­sta i pa­ti­la je zbog svog ne­u­gled­nog fi­zič­kog iz­gle­da, ima­la je ve­li­ki nos i ve­li­ka usta, a bi­la je i krat­ko­vi­da. Kad bi ski­da­la na­o­ča­re sa te­škim gvo­zde­nim okvi­rom, pri­no­si­la je knji­gu do sa­mih oči­ju ka­ko bi mo­gla da či­ta. Ima­la je ne­vje­ro­vat­nu ener­gi­ju, že­lje­la je da is­ku­si sve ono što ži­vot no­si, skla­pa­la je pri­ja­telj­stva i odr­ža­va­la ih.
Sred­nja se­stra Emi­li ni­ja ima­la ta­kvih že­lja. Bi­la je vi­so­ka, mr­ša­va i ne­pri­stu­pač­na. Za nju je Ho­vort pred­sta­vljao je­di­ni raj na ze­mlji, u nje­mu je bi­la naj­slo­bod­ni­ja i naj­ma­nje ne­sreć­na. Tu je mo­gla da pi­še, a da joj ni­ko ne sme­ta. Ra­di­la je sve kuć­ne po­slo­ve, mi­je­si­la hljeb, spre­ma­la hra­nu, či­sti­la, pra­la, hra­ni­la sto­ku, ži­vi­nu i so­ko­la u ka­ve­zu. Ni­je že­lje­la da is­ko­či iz za­tvo­re­nog kru­ga na­da­ju­ći se ljep­šem ži­vo­tu i vječ­noj slo­bo­di tek na­kon smr­ti: „Vje­snik na­de do­la­zi mi sva­kog da­na /U za­mje­nu za krat­ki ži­vot nu­di mi Vječ­nu slo­bo­du...”
Emi­li je bi­la naj­ljep­ša od se­sta­ra, ali ni­ka­da ni­je upo­zna­la lju­bav ni do­ži­vje­la strast o ko­joj sa to­li­ko sna­ge pi­še u „Or­kan­skim vi­so­vi­ma.” Ti vi­so­vi na ko­ji­ma vje­tar bje­sni ime je i usa­mlje­ne ukle­te ku­će ko­ja je po­zor­ni­ca ro­ma­na, ali u ši­rem kon­tek­stu ti vi­so­vi su i tra­gič­na usa­mlje­nost se­sta­ra Bron­te.
Ana, tre­ća se­stra, bi­la je naj­po­bo­žni­ja, na­mir­ni­ja i naj­bla­že na­ra­vi. U dva­de­set i če­tvr­toj go­di­ni za­vr­ši­la je če­tvr­tu sve­sku po­vi­je­sti „Ži­vot So­la­le Ver­non”.
(Na­sta­vi­će se)