PIŠE: MILICA KRALj


Brat Bren­vel po­čeo je da se opi­ja, uzi­mao je opi­jum i za­po­slio se kao slu­žbe­nik na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u So­u­er­bi Bri­džu.
Sve tri se­stre ne­u­mor­no pi­šu, ži­ve­ći is­klju­či­vo me­đu is­pi­sa­nim re­do­vi­ma ži­vot ka­kav su že­lje­le. Da bi za­ra­di­le to­li­ko po­tre­ban no­vac Šar­lo­ta i Ana ra­di­le su kao gu­ver­nan­nte u po­ro­di­ca­ma bo­ga­tih ve­le­po­sjed­ni­ka.
U ro­ma­nu „Vi­let” Šar­lot pi­še: „Bi­ti gu­ver­nan­ta zna­či bi­ti ne­što kao dis­kre­tan dio na­mje­šta­ja, jed­no­stav­na sto­li­ca, te­pih ko­ji u se­bi ne­ma ni­šta oso­bi­to...”
Šar­lo­ti­na že­lja bi­la je da sa se­stra­ma otvo­ri ško­lu za obra­zo­va­nje mla­dih dje­vo­ja­ka. Za ostva­re­nje ta­kve že­lje bi­lo je po­treb­no da zna­ju stra­ne je­zi­ke. Ona uspi­je­va da pro­na­đe adre­su „Ku­će za obra­zo­va­nje mla­dih de­vo­ja­ka” u Bri­se­lu i, za­jed­no sa Emi­li, fe­bru­a­ra 1842. go­di­ne od­la­zi u Bel­gi­ju.
U Bel­gi­ji se po pr­vi put za­lju­blju­je u Kon­stan­ti­na He­ge­ra, mu­ža di­rek­tor­ke in­si­stu­ta Zoe He­ger. Zoe He­ger bi­la je li­je­pa i pri­lač­na že­na, a njen muž obra­zo­van i iz­van­re­dan pro­fe­sor i čo­vjek do­brog sr­ca. Ne­is­ku­sna, svje­sna svog fi­zič­kog iz­gle­da, Šar­lo­ta je svim svo­jim bi­ćem osje­ća­la ne­u­ta­ži­vu po­tre­bu za ostva­re­njem te ne­mo­gu­će lju­ba­vi. Zoe je pri­mi­je­ti­la da je Šar­lo­ta za­lju­blje­na u nje­nog mu­ža i po­če­la je da je pro­ga­nja. Bo­le­sna od tu­ge i neo­stva­re­ne lju­ba­vi Šar­lo­ta se vra­ti­la u Ho­vort. Pu­ne dvi­je go­di­ne sva­ko­dnev­no je pi­sa­la pi­sma ono­me ko­ga je u du­ši na­zva­la „cr­ni la­bud”.
Emi­li ni­je ima­la ta­kvih in­te­re­so­va­nja već je mar­lji­vo uči­la i ste­kla za­vid­no obra­zo­va­nje.
I po­red neo­stva­ri­vih lju­bav­nih sno­va uspje­le su da otvo­re ško­lu, ali upr­kos ogla­si­ma i pro­spek­ti­ma ko­je su svu­da sla­le ni­su ima­le uče­ni­ka.
Uvi­djev­ši da od ško­le ne­ma ni­ka­kve vaj­de Šar­lo­ta na­go­va­ra se­stre da ono što su do ta­da pi­sa­le po­ša­lju jed­nom lon­don­skom iz­da­va­ču.
U ma­ju 1845. go­di­ne pje­sme Šar­lo­te, Emi­li i Ane ob­ja­vlje­ne su u Lon­do­nu pod mu­škim ime­ni­ma. Kar­ter, Elis i Ek­ton Bel i to za­hva­lju­ju­ći ma­lom na­sle­đu ko­je im je osta­vi­la tet­ka Eli­za­bet.
Na­ža­lost, iz­da­vač je pro­dao sa­mo dva pri­mjer­ka, ali to ih ni­je po­ko­le­ba­lo. Nji­ho­va spi­stelj­ska avan­tu­ra tek je za­po­če­la. Mu­ški pse­u­do­nim ko­ji­ma su pri­kri­le svoj pol i iden­ti­tet za­in­tri­gi­rao je iz­da­va­če, dok one je­dva če­ka­ju da pad­ne noć i da se pre­da­ju u pot­pu­no­sti svo­jim no­vim ru­ko­pi­si­ma.
U je­sen 1847.go­di­ne u Lon­do­nu su se po­ja­vi­la tri ro­ma­na: „Džejn Ejr” Ka­re­va Be­la (Šar­lo­ta), „Or­kan­ski vi­so­vi” Eli­sa Be­la (Emi­li) i „Ag­nes Grej” Erk­to­na Be­la (Ana).
Šar­lo­tin ro­man „Džejn Ejr” do­ži­vio je ne­vje­ro­va­tan uspjeh, dok „Or­kan­ski vi­so­vi” ni­su shva­će­ni kao ni „Ag­nes Grej”.
„Džejn Ejr” su či­ta­li svi, od kra­lji­ce Vik­to­ri­je pa do Te­ke­ri­ja, a iz­da­vač Džon Smit po­no­sio se svo­jom od­va­žno­šću i pro­nic­lji­vo­šću da ob­ja­vi to dje­lo.
I dru­ga dva ro­ma­na su se či­ta­la i pro­da­va­la, a u lon­don­skim knji­žev­nim kru­go­vi­ma se pri­ča­lo sa­mo o za­go­net­nim Be­lo­vi­ma, in­te­re­so­va­nje za njih je ra­slo sa sva­kim no­vim pro­da­tim pri­mjer­kom knji­ga.
Se­stre su zna­le da su po­sta­le pra­vi pi­sci, ali i da­lje su ne­u­mor­no pi­sa­le, dok se Bren­vel bo­rio sa ha­lu­ci­na­ci­ja­ma iza­zva­nim sve ve­ćim do­za­ma nar­ko­ti­ka.
(Na­sta­vi­će se)