PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Pe­tar Šo­ba­jić (1891-1958) je za­vr­šio ge­o­gra­fi­ju – et­no­gra­fi­ju na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ka­ko je bio od­li­čan stu­dent i po­ka­zao iz­van­re­dan ta­le­nat u toj obla­sti, nje­gov brat od uja­ka Jo­van Cvi­jić mu je pred­la­gao da osta­ne na toj ka­te­dri kao nje­gov asi­stent i na­sta­vi da­lje na­uč­no usa­vr­ša­va­nje, kroz ma­gi­star­ske i dok­tor­ske stu­di­je, što je on od­bio, jer je vi­še vo­lio pro­fe­sor­ski rad u gim­na­zi­ji. On se kao stu­dent već ba­vio ozbilj­nim na­uč­nim ra­dom, pa je kao čo­vjek bez ka­ri­je­ri­stič­kih am­bi­ci­ja, sma­trao da bi mu da­lje ško­lo­va­nje pre­ki­nu­lo do­ta­da­šnja et­no­graf­sko-isto­rij­ska is­tra­ži­va­nja i in­te­re­so­va­nja. Pr­vo za­po­sle­nje ste­kao je kao pr­o­fe­sor u nik­šić­koj gim­na­zi­ji, gdje je ra­dio ne­ko­li­ko go­di­na, a za­tim je pre­mje­šten u Be­o­grad. Tu je sve do Dru­gog svjet­skog ra­ta ra­dio kao pro­fe­sor Če­tvr­te mu­ške gim­na­zi­je. Kao je­dan od ugled­nih pro­fe­so­ra u Gim­na­zi­ji „Sve­ti Sa­va” u Be­o­gra­du po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta po­mi­nje se i ime po­zna­tog ge­o­lo­ga, et­no­lo­ga i isto­ri­ča­ra Pe­tra Šo­ba­ji­ća. Još kao mla­di is­tra­ži­vač i na­uč­ni rad­nik ob­ja­vlji­vao je na­uč­ne ra­do­ve u struč­nim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma u Aka­de­mi­ji na­u­ka i slič­no. Kao is­tak­nu­ti i afir­mi­sa­ni na­uč­ni rad­nik bio je pre­po­znat i ta­ko tri­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka iza­bran u uprav­ni od­bor Ge­o­graf­sko-et­no­graf­skog dru­štva Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je.
Iako je Pe­tar Šo­ba­jić svoj ži­vot po­sli­je ško­lo­va­nja ve­zi­vao za Sr­bi­ju, ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio svoj rod­ni Nik­šić i Bje­lo­pa­vli­će u ko­ji­ma su vje­ko­vi­ma ži­vje­li nje­go­vi pre­ci. Bje­lo­pa­vli­ći­ma i su­sjed­nim Pje­šiv­ci­ma, sa ko­ji­ma su isto­rij­ski di­je­li­li i do­bro i zlo, osta­vio je kult­no dje­lo „Bje­lo­pa­vli­ći i Pje­šiv­ci” (Be­o­grad, 1923. go­di­ne). Zna­čaj­ni dio is­tra­ži­vač­kih po­du­hva­ta po­sve­tio je i rod­nom Nik­ši­ću. Jed­no od tih dje­la bi­lo je i „Nik­šić – Ono­gošt” (Be­o­grad, 1938. go­di­ne); „Da­bar­sko po­lje u Her­ce­go­vi­ni” (Be­o­grad, 1954. go­di­ne); „Po­gre­šna tu­ma­če­nja po­stan­ka di­nar­skih ple­me­na” (Be­o­grad, 1957. go­di­ne) i dr.
Što je za Pe­tra Šo­ba­ji­ća zna­čio Nik­šić svje­do­če i ove nje­go­ve ri­je­či: „Nik­šić je po du­hov­nom bo­gat­stvu svo­ga sta­nov­ni­štva, po­svje­do­čio da će i ubu­du­će bi­ti i osta­ti ono što je kroz sto­lje­ća bio, ko­li­jev­ka na­rod­nog du­ha i sje­di­šte um­nih i ma­te­ri­jal­nih sna­ga svo­ga kra­ja”.
Ured­nik pr­vog bro­ja ča­so­pi­sa „Ze­mlja i lju­di”, iza­šlog 1951. go­di­ne u Be­o­gra­du, bio je Pe­tar Šo­ba­jić. Ča­so­pis je kon­ci­pi­ran da bu­de i kao ge­o­graf­ska či­tan­ka za sve uz­ra­ste uče­ni­ka i ra­zna škol­ska opre­dje­lje­nja, ali i za na­stav­ni­ke i lju­bi­te­lje pi­sa­ne ri­je­či iz obla­sti ge­o­gra­fi­je. U pr­vom bro­ju li­sta „Ze­mlja i lju­di” na pr­voj stra­ni od ured­ni­štva na če­lu sa Pe­trom Šo­ba­ji­ćem na­zna­če­ni su nje­go­vi pro­gram­ski, sa­dr­žaj­ni ci­lje­vi i za­da­ci: „U te­žnji da oži­vi na­sta­vu ge­o­gra­fi­je u sred­njim ško­la­ma i da po­pu­la­ri­še ge­o­graf­sku na­u­ku, Na­stav­ni od­sjek Srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva ovom sve­skom po­či­nje sa iz­da­va­njem ovog zbor­ni­ka „Ze­mlja i lju­di”. Ovaj zbor­nik do­no­si­će na­uč­ne i po­pu­lar­ne član­ke o na­šoj ze­mlji i osta­lim de­lo­vi­ma sve­ta, kao i član­ke o op­štim ge­o­graf­skim pi­ta­nji­ma. Cilj zbor­ni­ka je da uče­ni­ci­ma svih vi­ših raz­re­da sred­njih ško­la pru­ži šti­vo ko­je će pro­ši­ri­ti i pro­du­bi­ti nji­ho­vo ge­o­graf­sko zna­nje. Zbor­nik ob­u­hva­ta sav ma­te­ri­jal ko­ji je na­stav­nim pro­gra­mom od­re­đen za uče­nje u vi­šim raz­re­di­ma. Zbor­nik ujed­no ima da po­slu­ži i kao ko­ri­sna li­te­ra­tu­ra za na­stav­ni­ke ge­o­gra­fi­je u sred­njim ško­la­ma. Na­stav­ni od­sjek Srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva na­sto­ja­će da oku­pi za sa­rad­nju na zbor­ni­ku naj­bo­lje rad­ni­ke na škol­skoj ge­o­gra­fi­ji i na po­pu­la­ri­sa­nju ge­o­graf­ske na­u­ke”. Čast da Pe­tar Šo­ba­jić bu­de ured­nik pr­vog bro­ja ča­so­pi­sa „Ze­mlja i lju­di” po­ka­zu­je ko­li­ko se vi­so­ko ci­je­nio nje­gov na­uč­ni rad u toj obla­sti. To ta­ko­đe po­ka­zu­je da je zbog svo­jih na­uč­nih do­stig­nu­ća bio i do­pi­sni član SA­NU.
Da ime Pe­tra Šo­ba­ji­ća kao is­tak­nu­tog et­no­lo­ga, an­tro­po­ge­o­gra­fa, isto­ri­ča­ra, ko­ji je osta­vio zna­čaj­na dje­la pro­u­ča­va­ju­ći et­no­ge­ne­zu di­nar­skih ple­me­na i nji­ho­vu isto­ri­ju ni­je za­bo­ra­vlje­no, pri­mjer je da je Skup­šti­na op­šti­na Pod­go­ri­ca 2011. go­di­ne do­ni­je­la od­lu­ku o da­va­nju uli­ce na Ma­re­zi nje­go­vim ime­nom. U obra­zlo­že­nju od­lu­ke se is­ti­če da – „Pro­fe­si­o­nal­na bi­o­gra­fi­ja Pe­tra Šo­ba­ji­ća ka­zu­je na to da se ra­di o lič­no­sti od iz­u­zet­nog dru­štve­nog, na­uč­nog i kul­tur­nog zna­ča­ja za Cr­nu Go­ru. Da­va­njem ime­na uli­ci po ovoj lič­no­sti sim­bo­lič­no i traj­no se ču­va­ju uspo­me­ne i da­je po­čast is­tak­nu­tom dru­štve­nom, na­uč­nom i kul­tur­nom stva­ra­o­cu u isto­ri­ji Cr­ne Go­re”.
Po­red na­ve­de­nih iz­u­zet­no vri­jed­nih dje­la iza Pe­tra Šo­ba­ji­ća je osta­la neo­bja­vlje­na ve­li­ka na­uč­na ostav­šti­na, ko­ja ni do da­nas ni­je ob­ja­vlje­na. Bio je sa­rad­nik u vi­še struč­nih ča­so­pi­sa i re­no­mi­ra­nih li­sto­va gdje je ob­ja­vlji­vao struč­ne stu­di­je, raz­ne tek­sto­va i slič­no.
(Na­sta­vi­će se)