PIŠE: MILICA KRALj


Šar­lo­ta i Ana ko­ja je 1848. ob­ja­vi­la dru­gi ro­man „Za­kup­nik iz Vaj­dfel ho­la” od­lu­či­le su da ot­kri­ju svoj iden­ti­tet, dok je Emi­li to od­bi­la.
Njih dvi­je pu­tu­ju u Lon­don kod iz­da­va­ča Smi­ta ko­ji je bio ne­ma­lo iz­ne­na­đen ka­da je umje­sto bra­će Bel ugle­dao dvi­je ne­u­gled­ne pro­vin­ci­jal­ke lo­še ob­u­če­ne.
Kra­jem 1848. Bren­vel umi­re, a na nje­go­voj sa­hra­ni Emi­li je do­bi­la bron­hi­tis sa ko­jim se i no­ću i da­nju bo­ri­la pu­na tri mje­se­ca. Umr­la je u tri­de­se­toj go­di­ni i od­ni­je­la sa so­bom svo­ju taj­nu.
Emi­li je bi­la „sna­žna kao mu­ška­rac, jed­no­stav­na kao di­je­te, u sve­mu je­din­stve­na” za­pi­sa­la je Šar­lo­ta. Po­vu­če­na, spo­lja či­ni­lo se su­šta bla­gost, pred­u­zi­mlji­va, pri­vr­že­na. Ži­vje­la je u ne­koj vr­sti ću­ta­nja ko­je je spo­lja sa­mo knji­žev­nost pre­ki­da­la. Na dan svo­je smr­ti, usta­la je kao i obič­no, si­šla me­đu uku­ća­ne ni ri­ječ im ne re­kav­ši da joj ni­je do­bro i umr­la je pri­je pod­ne i ne vr­ća­ju­ći se u kre­vet. Za so­bom je osta­vi­la i ne­ko­li­ko pje­sma, kao i ro­man o stra­sti ko­ju ni­kad ni­je upo­zna­la, ro­man o že­sto­koj lju­ba­vi pro­že­toj ne­pojm­lji­vim zlom, kao i svi­jest u ko­joj lju­bav ni­je ve­za­na sa­mo za svje­tlost, već i za že­sti­nu i smrt, jer je smrt, po svoj pri­li­ci, isti­na lju­ba­vi. U „Or­kan­skim vi­so­vi­ma”, kao i u grč­koj tra­ge­di­ji, pred­met pre­stu­pa je tra­gič­no kr­še­nje za­ko­na. Pri­ča o dva dje­te­ta ko­ja sa­ma lu­ta­ju po bes­kraj­noj pu­sta­ri i ko­ja se za­lju­blju­ju jed­no u dru­go, ja­vlja se na jed­nom pla­nu. Ka­ta­ri­na Er­šo se, i po­red obe­ća­nja da­tog Hit­kli­fu, uda­je za bo­ga­tog i mla­dog vla­ste­li­na Ed­ga­ra Lin­to­na. Da bi se osve­tio Ka­ta­ri­ni, Hit­klif se že­ni nje­nom za­o­vom. Pred­met knji­ge je po­bu­na ukle­tog, ko­ga sud­bi­na pro­ga­nja iz nje­go­vog kra­ljev­stva i ko­ga ni­šta ne mo­že za­su­ta­vi­ti u žar­koj že­lji da na­đe iz­gu­blje­no kra­ljev­stvo. Pri­je smr­ti, umi­ru­ći Hit­klif upo­zna­je neo­bič­no bla­žen­stvo, ali je to bla­žen­stvo za­stra­šu­ju­će, ono je tra­gič­no. Ka­ta­ri­na, ko­ja vo­li Hit­kli­fa, umi­re za­to što je pre­kr­ši­la, i to u svom du­hu, za­kon vjer­no­sti; a Ka­ta­ri­ni­na smrt pred­sta­vlja za Hit­kli­fa „ne­pre­kid­no mu­če­nje”, ko­jim on is­pa­šta svo­ju na­sil­nič­ku gru­bost.
U jed­noj svo­joj pje­smi „Olu­ja sr­ca” Emi­li opi­su­je svi­jet „Or­kan­skih vi­so­va” ko­ji je bli­ži ne­iz­re­ci­vom mu­če­nju: „Ni­jed­ne pat­nje ne že­lim da se li­šim/ni da tr­pim ijed­no mu­če­nje/Što zeb­nja vi­še mu­či, br­že bla­go­si­lja./I iz­gu­blje­na u pa­kle­nom og­nju/ili oza­re­na ne­be­skim sja­jem, /Ako na­go­vje­šta­va Smrt, vi­zi­ja je bo­žan­ska”.
Ovo si­lo­vi­to i po­e­tič­no dje­lo Emi­li Bron­te ime je „uz­vi­še­nog mje­sta” gdje se ot­kri­va isti­na. To je ime ukle­te ku­će, ko­joj Hit­klif, po­što je u nju pri­mljen, do­no­si ne­sre­ću, a njen svi­jet je svi­jet su­ro­ve i ne­pri­ja­telj­ske su­ve­re­no­sti i svi­jet is­pa­šta­nja. U či­ta­voj knji­žev­no­sti ro­ma­na ne­ma li­ka ko­ji se do­ži­vlja­va stvar­ni­je i jed­no­stav­ni­je od Hit­kli­fa, iako on ute­lo­vlju­je jed­nu te­melj­nu isti­nu, isti­nu dje­te­ta po­bu­nje­nog pro­tiv sve­ta Do­bra, pro­tiv sve­ta od­ra­slih, ko­je je, svo­jom po­bu­nom bez ostat­ka, po­sve­će­no Zlu.

(NA­STA­VI­ĆE SE)