PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


For­mi­ra­nje Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta oslo­bo­đe­nja Ju­go­sla­vi­je (NKOJ), na či­jem je če­lu bio J. B. Ti­to, i us­po­sta­vlja­nje pa­ra­le­li­zma vla­da ozna­či­lo je kva­li­ta­tiv­no no­vu isto­rij­sku si­tu­a­ci­ju ka­da je u pi­ta­nju pred­sta­vlja­nje no­ve Ju­go­sla­vi­je u svi­je­tu. Po­ja­va no­vog po­li­tič­kog su­bjek­ta ozna­či­la je „otva­ra­nje pro­ce­sa u ko­me je ju­go­slo­ven­ska re­vo­lu­ci­ja, iz­ve­de­na u stra­te­škom okru­že­nju, na­sto­ja­la da za­do­bi­je me­đu­na­rod­no pri­zna­nje. U tom pro­ce­su J. B. Ti­to je, sva­ka­ko, naj­vi­še ra­ču­nao na po­moć i po­dr­šku SSSR i sa­mog J. V. Sta­lji­na. Pr­vi ko­ra­ci u vo­đe­nju zva­nič­ne spolj­ne po­li­ti­ke NKOJ po­du­da­ri­li su se sa tre­nut­kom u ko­me je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja bi­la pri­nu­đe­na da po­li­ti­ku „ekvi­di­stan­ce“ za­mi­je­ni no­vom spolj­no­po­li­tič­kom ori­jen­ta­ci­jom u Ju­go­sla­vi­ji – „po­li­ti­kom kom­pro­mi­sa“. Nje­nu su­šti­nu či­ni­lo je vi­še od­red­ni­ca – pro­mi­je­nje­ni od­no­si unu­tar an­ti­fa­ši­stič­ke ko­a­li­ci­je, sta­nje na ju­go­slo­ven­skom ra­ti­štu, voj­na sna­ga NOP-a, voj­na sla­bost i kom­pro­mi­to­va­nost po­kre­ta D. Mi­ha­i­lo­vi­ća, po­tre­ba da bri­tan­ski in­te­re­si u po­sli­je­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji bu­du za­šti­će­ni. U ta­kvim okol­no­sti­ma Bri­tan­ci su na svog do­ta­da­šnjeg šti­će­ni­ka D. Mi­ha­i­lo­vi­ća po­če­li da gle­da­ju kao na „te­ret ko­ji se ne da pod­ni­je­ti“ i ko­ga se tre­ba u što kra­ćem ro­ku oslo­bo­di­ti. Dru­gi dio po­li­ti­ke ko­ju je V. Čer­čil osmi­slio i vo­dio ti­cao se „omek­ša­va­nja“ J. B. Ti­ta i ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta. Za bri­tan­sku po­li­ti­ku to je zna­či­lo da se po­li­tič­kim sred­stvi­ma, uz is­ti­ca­nje voj­nog do­pri­no­sa i po­ti­ski­va­nje oštre ide­o­lo­ške opre­di­je­lje­no­sti kod po­ten­ci­jal­no po­bjed­nič­kog po­kre­ta, za­šti­te bri­tan­ski in­te­re­si. U na­sto­ja­nju da Ti­to od­stu­pi od „li­je­vog ra­di­ka­li­zma“ i pri­hva­ti „re­al­po­li­ti­ku“ V. Čer­čil je ra­ču­nao na uti­caj ko­ji je na ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste imao J. V. Sta­ljin. Ta po­li­tič­ka tak­ti­ka Lon­do­na, ko­joj se de­cem­bra 1943. pri­dru­ži­la i Mo­skva, po­sta­la je okvir unu­tar ko­ga je NOP za­po­čeo bor­bu za me­đu­na­rod­no pri­zna­nje.
U za­vr­šnim go­di­na­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta So­vjet­ski Sa­vez je na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve na­sta­vio da vo­di re­al­nu po­li­ti­ku. Slo­že­nost so­vjet­ske po­zi­ci­je se ogle­da­la u či­nje­ni­ci da je „re­al­na po­li­ti­ka“ odr­ža­va­nja do­brih od­no­sa unu­tar sa­ve­znič­ke ko­a­li­ci­je na­la­ga­la so­vjet­skoj vla­di da u rje­ša­va­nju ju­go­slo­ven­skog pi­ta­nja ra­di sa­gla­sno sa Bri­tan­ci­ma. Dru­gim ri­je­či­ma, u tra­že­nju kom­pro­mi­sa iz­me­đu sta­rog i le­gi­tim­nog cen­tra vla­sti (vla­da u emi­gra­ci­ji) i no­vog po­li­tič­kog su­bjek­ta (NKOJ), Lon­don i Mo­skva su, po­red svih raz­li­ka i sum­nji, na­stu­pa­li za­jed­nič­kim sna­ga­ma, ali je i sva­ka od si­la na­sto­ja­la da vo­di sa­mo­stal­nu po­li­ti­ku i za­do­bi­je što po­volj­ni­je po­zi­ci­je. Mo­skvu su po­sto­je­će okol­no­sti pri­mo­ra­va­le da taj­nim ka­na­li­ma po­dr­ža­va i in­stru­i­ra KPJ ka­ko se nje­na po­li­ti­ka ne bi su­če­lja­va­la sa spolj­no­po­li­tič­kim in­te­re­si­ma SSSR-a, a da jav­no, bra­ne­ći na­če­la do­sled­nog an­ti­fa­ši­zma, afir­mi­še me­đu­na­rod­nu po­zi­ci­ju NOP-a u nje­go­voj bor­bi pro­tiv oku­pa­to­ra. Do­sled­ni i ne­po­ko­le­blji­vi an­ti­fa­ši­zam NOP-a olak­ša­vao je po­zi­ci­ju So­vjet­skog Sa­ve­za i pre­sud­no uti­cao da nje­go­va po­dr­ška bu­de sa­svim le­gal­na. Par­ti­zan­ski po­kret je od sa­mog po­čet­ka ra­ta tra­žio od Ko­min­ter­ne oruž­je, ali je sve do 1944. to bi­la sa­mo li­je­pa že­lja. Otu­da je do­la­zak so­vjet­ske voj­ne mi­si­je u Vr­hov­ni štab NOVJ fe­bru­a­ra 1944. do­dat­no učvr­stio po­zi­ci­je no­ve Ju­go­sla­vi­je. So­vjet­ska voj­na po­moć ima­la je iz­u­ze­tan po­li­tič­ki zna­čaj. Bri­tan­ci su bi­li ubi­je­đe­ni da će se po­sli­je us­po­sta­vlja­nja voj­nih kon­ta­ka­ta „Ru­si od­mah za­lo­ži­ti za Ju­go­sla­vi­ju na če­lu sa ko­mu­ni­sti­ma i Ti­tom, te da će od­ba­ci­ti sve što se to­me su­prot­sta­vlja kao ne­de­mo­krat­sko“. Pro­ši­re­noj voj­noj sa­rad­nji do­pri­ni­je­la je i ju­go­slo­ven­ska mi­si­ja ko­ja je apri­la 1944, na če­lu sa Ve­li­mi­rom Ter­zi­ćem i Mi­lo­va­nom Đi­la­som, upu­će­na u So­vjet­ski Sa­vez. U Mo­skvi je bi­lo do­mi­nant­no mi­šlje­nje da u po­sto­je­ćim od­no­si­ma unu­tar an­ti­fa­ši­stič­ke ko­a­li­ci­je pri­hva­ta­nje „po­li­ti­ke kom­pro­mi­sa“ pred­sta­vlja re­al­nu mo­guć­nost da na kra­ju ra­ta NOP iza­đe kao po­bjed­nik i za­do­bi­je me­đu­na­rod­no pri­zna­nje.
To­kom pr­ve po­lo­vi­ne 1944. vođ­stvo NOP-a je, pod uti­ca­jem me­đu­na­rod­nih okol­no­sti i uva­ža­va­nja in­ter­na­ci­o­nal­ne di­men­zi­je ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je, bi­lo pri­mo­ra­no da pri­hva­ti „po­li­ti­ku kom­pro­mi­sa“. U pi­ta­nju je bi­la pro­cje­na, do­ni­je­ta pod „pri­ti­skom“ Mo­skve i Sta­lji­na, da je na­stu­pi­lo vri­je­me u ko­me tre­ba osi­gu­ra­ti do ta­da ostva­re­ne te­ko­vi­ne NOB-a. Pri­sta­ja­nje na vo­đe­nje „re­al-po­li­ti­ke“, što je za ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste do tog tre­nut­ka bi­lo ne­po­zna­ni­ca, zna­či­lo je od­stu­pa­nje od ra­di­kal­ni­jeg re­vo­lu­ci­o­nar­nog kur­sa ko­ji je pred­sta­vljao AV­NOJ – sim­bol re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­mje­na. Re­zul­tat te no­ve po­li­ti­ke vođ­stva NOP-a i za­jed­nič­kog „ra­da“ Lon­do­na i Mo­skve bio je spo­ra­zum sklo­pljen na ostr­vu Vi­su sre­di­nom ju­na 1944. iz­me­đu pred­sed­ni­ka Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta oslo­bo­đe­nja Ju­go­sla­vi­je i pred­sed­ni­ka Kra­ljev­ske vla­de (pr­vi spo­ra­zum Ti­to-Šu­ba­šić). Ot­po­či­nja­njem pre­go­vo­ra Ti­to-Šu­ba­šić iz­vr­še­na je i bit­na re­vi­zi­ja od­lu­ka AV­NOJ-a.
Pri­hva­ta­nje „po­li­ti­ke kom­pro­mi­sa“ zah­ti­je­va­lo je pri­la­go­đa­va­nje i ukla­pa­nje NOP-a u in­te­re­se po­li­ti­ke ko­ju vo­de ve­li­ke si­le, ali ne i „ki­da­nje“ vr­lo „spe­ci­fič­nih“ ve­za ko­je je vođ­stvo NOP-a, kon­spi­ra­tiv­nim ka­na­li­ma „uki­nu­te“ Ko­min­ter­ne, ima­lo sa zva­nič­nim So­vjet­skim Sa­ve­zom. Ti­to je kon­sul­to­vao Mo­skvu pri­je za­po­či­nja­nja i to­kom pre­pi­ske ko­ju je po­čet­kom 1944. us­po­sta­vio sa V. Čer­či­lom. Raz­go­vo­re sa Bri­tan­ci­ma ot­po­čeo je tek po­što je za to do­bio sa­gla­snost iz SSSR-a. Pre­go­vo­ri o me­đu­na­rod­nom pri­zna­nju no­ve Ju­go­sla­vi­je bi­li su vo­đe­ni u ko­or­di­na­ci­ji sa So­vje­ti­ma. Ustup­ci ko­je je to­kom tog pro­ce­sa bio pri­nu­đen da či­ni ta­ko­đe su bi­li usa­gla­še­ni sa so­vjet­skom stra­nom. Pa ipak, po­red sve di­na­mič­no­sti od­no­sa Jo­sip Broz Ti­to se pr­vi put obra­tio di­rekt­no Sta­lji­nu tek 5. ju­la 1944. Bio je to pr­vi di­rekt­ni kon­takt vo­đe ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je sa pred­stav­ni­ci­ma dr­žav­nog vr­ha So­vjet­skog Sa­ve­za. (NA­STA­VI­ĆE SE)