PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić


U 1917. bi­će na jed­no mu­ško 47 žen­skih i že­ne će lju­de pre­mje­ra­va­ti zla­tom.
Po ra­tu 1914–1918. že­ne i đe­voj­ke ču­va­će ov­ce po pla­ni­ni tr­če­ći ogo­re­lu pa­nju vi­ka­će: „Ovo je moj muž, ovo je moj brat”.
1917. za­o­ra­će čo­vjek nji­vu u rod­noj Cer­ni­ci i Fat­ni­ci i ne­će mu se do­past no će pre­će­ra­ti u dru­gu i i ta­ko jed­nu po jed­nu i tek u dva­de­se­toj ba­ci­ti sje­me. (Ču­ve­na ne­rod­na go­di­na).
U Ca­ri­gra­du će sje­sti car bi­je­lih lju­di i nje­go­va će se ri­ječ slu­ša­ti u ci­je­lom svi­je­tu do 1957. go­di­ne (Mi­sli se na Ru­si­ju i eru so­ci­ja­li­zma).
O Pr­vom svjets­kom ra­tu, kao što se vi­di, sve je kon­kre­ti­zo­vao i po­go­dio. Za­to se nje­go­vo pro­ro­čan­stvo i da­nas pre­pri­ča­va u Her­ce­go­vi­ni i Ba­nja­ni­ma.
„Svi­jet će vi­ka­ti pro­tiv ra­ta, a ni­ko ne­će bi­ti bez nje­ga”, re­kao je Pa­ko.
(U za­sto­ju: vi­dim br­da ljud­skih le­še­va ko­je gu­ta tam­ni zi­jev isto­ri­je. I sve se to po­na­vlja. Sve je krug. Da li će taj krug jed­nom eks­plo­di­ra­ti, bez zvi­je­zde na ne­bu! Zbog ljud­skog gri­je­ha sti­ći će dru­gi „po­top” ali sa ne­ba!)
Najveći je broj vi­dov­nja­ka u na­šem kra­ju ko­ji su pro­ri­ca­li, ali bez knji­ga sta­ro­stav­nih, bez ga­ta­nja, već di­rekt­no, po Bo­ži­joj vo­lji i lič­noj in­tu­i­ci­ji, du­hu.
To su bi­li mu­dra­ci pri­rod­no ob­da­re­ni, Bo­gom i du­hom oda­bra­ni.
Oni su, u svo­jim mi­sli­ma i sli­ka­ma, ima­li vi­zi­je tač­ne o bu­duć­no­sti.
Ni­je sa­mo Is­tok, iz­vor mi­sti­ke, ne­go i svi dru­gi na­ro­di.
U na­šem na­ro­du bi­lo je vi­do­vi­tih lju­di iz svih dru­štve­nih slo­je­va, naj­vi­še se­lja­ka, jer su, po mom mi­šlje­nju, se­lja­ci ži­vje­li naj­bli­ski­je sa pri­ro­dom i du­hom.
Ra­do­van Ka­zi­mi­ro­vić na­vo­di pred Mi­lo­ša i Mi­tra Ta­ra­bi­ća i dru­ge. To su: Sta­nja Šće­kić, Pro­rok Ga­i­bi­ja, Vu­ja­din Lu­čić, Sv. Pe­tar, mi­tro­po­lit, Sta­na La­zo­va, Mi­ćo Mar­ti­nov Po­po­vić – Dre­ka­lo­vić, Ba­ba Ja­na, Vla­di­ka Ra­de, Ne­zna­ni odža, Ha­san beg Re­sul­be­go­vić, Ma­to Glu­šac, Mi­la­din Ži­va­di­no­vić, či­ka Pro­ko­pi­je, Di­mi­tri­je Jo­va­no­vić, Ja­nji­ći­je Ra­do­ji­čić…
Me­đu pro­ro­ci­ma bi­lo je, po­red Pe­tro­vi­ća, i knji­žev­ni­ka na pri­mjer – Pe­tar Ko­čić, ko­ji je od zla austro­u­gar­ske vla­sti po­lu­dio i umro u bol­ni­ci kao ner­vni bo­le­snik pod oku­pa­ci­jom.
(Nje­go­vu kćer­ku sam upo­znao na knji­žev­noj ve­če­ri po­sve­će­noj Ko­či­ću u Be­o­gra­du, na Ko­lar­cu, 1955/56. go­di­ne i raz­go­va­rao du­go, pa me po­sle ve­če­ri upor­no po­zva­la na stan, gdje sam vi­deo ne­ka do­ku­men­ta o slav­nom auto­ru „Ja­zav­ca pred su­dom”, npr. je­dan nje­gov ru­ko­pis ko­ji je pi­sao u bol­ni­ci, ko­ji je sa­ču­vao bol­nič­ki či­nov­nik. On je u da­ni­ma bo­lo­va­nja ner­vo­zno, is­tr­za­no po­ku­ša­vao da pi­še ro­man, psi­ho­lo­ško-pa­tri­ot­skog ka­rak­te­ra, u ko­me ima vi­do­vi­to­sti i vi­zi­ja).
No sad da vi­di­mo šta ka­že vi­do­vi­ti Stanj Šće­kić, sa Li­ma ro­đen u se­lu Ba­bi­nu oko 1640. go­di­ne ne­da­le­ko od Be­ra­na i Bu­di­mlje. Iz­vje­sno vri­je­me bo­ra­vio je u Lu­šcu, pa ga na­zi­va­ju sta­rac Stanj sa Lu­šca.
O nje­mu je pi­sao M. Mi­li­će­vić 1894. go­di­ne i M. Vu­ki­će­vić 1913.
Stanj Šće­kić ži­vio je vi­še od sto go­di­na, bio je da­kle „nui” (po­put in­dij­skih jo­ga), pro­zir­lji­vac. Grob mu je na Po­li­ci, sa­da ure­đen i ospo­mi­čen, tru­dom mo­na­hi­nja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i Va­so­je­vi­ća.
Stanj je imao du­gu bra­du, uvi­jek je no­sio pra­znu tor­bu i du­ga­čak štap, kao sim­bol pu­to­va­nja.
U Va­so­je­vi­ći­ma je osta­la po­slo­vi­ca: „A što no­siš Adžo Ju­ka pra­znu tor­bu ko Sta­rac Stanj” (Ka­zi­vao voj­vo­da Si­mo Voj­vo­dić – umro 1859).
Stanj je uza se no­sio i ne­ke cr­kve­ne knji­ge ko­je je vje­ro­vat­no do­bio iz bu­di­mljan­ske epi­sko­pi­je. Po­ne­kad je gle­dao u te knji­ge ču­va­ju­ći sta­da i bio vr­lo tu­žan, a ne­kad je i pla­kao nad nji­ma.
Me­đu­tim, ka­ko tvr­di Mi­li­će­vić ni­je bio pi­smen, te je mo­gu­će je­di­no da je go­vo­rio na osno­vu vi­do­vi­to­sti. Ni­je, da­kle, či­tao iz knji­ge, ne­go mu je ona slu­ži­la kao pred­met pre­ko ko­ga je fik­si­rao pro­ro­čan­stvo – po­mo­ću Bo­ži­jeg na­dah­nu­ća.
(Na­po­me­nu­ću uz­gred: pro­ri­ca­nje po­sto­ji vje­ko­vi­ma pri­je Hri­sta, u vri­je­me Hri­sta i je­van­đe­lja, u sred­njem vi­je­ku i da­lje sve do da­nas. Ta­ko­đe po­sto­je vi­do­vi­ti sno­vi, ja­vlja­nja, ko­ja su me­ni naj­bli­ski­ja. Tek od Froj­da (19. vi­jek, pa da­lje) po­či­nje da se tim fe­no­me­ni­ma ba­vi na­u­ka, al i po­red sve­ga na­u­ka ni­je uspje­la da ob­ja­sni fe­no­me­ne vi­do­vi­to­sti, vi­đe­nja, ja­vlja­nja, sna).
Za­klju­čak je da se ta­kve me­tap­si­hič­ke po­ja­ve ne mo­gu ob­ja­sni­ti ra­ci­o­nal­nom me­to­dom.
(Na­sta­vi­će se)