Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Do­ga­đa­lo se da se go­spo­din Ba­kić obla­či u frak, no­si vi­zit­ne ru­ka­vi­ce od cr­ne še­ma­han­ske svi­le, a go­spo­din Du­tov je uvi­jek bio u uni­for­mi, i u voj­noj slu­žbi. Ni­ka­kav ho­bi nje­go­vo pre­vas­hod­stvo ni­je pri­zna­va­lo. Ma­lo pi­sme­ni­ji od Ba­ki­ća, ma­lo is­ku­sni­ji u voj­nim po­slo­vi­ma, lu­ka­vi­ji, ak­tiv­ni­ji, on je u pr­vo vri­je­me me­đu emi­gran­ti­ma u ino­stran­stvu imao ne­ku ci­je­nu, sma­tra­li su da ta kar­ta još ni­je ot­kri­ve­na.
Vri­je­me je pro­ti­ca­lo.
Čin Sed­mo­ri­ječ­kog ge­ne­ra­la gu­ber­na­to­ra, ko­ji je Anen­kov dao Du­to­vu, kao što zna­mo, ni­je bio plod pre­fi­nje­ne afe­re, ali se Du­tov sa­ži­vio sa tim či­nom, sta­vio ga na pa­pir, i što je naj­va­žni­je, i dok je spa­vao vi­dio je se­be vla­da­rom Sed­mo­ri­ječ­ja. Tih da­na u za­pad­noj Ki­ni bi­la su če­ti­ri ta­kva vla­da­ra. Svi su oni upra­vlja­li okru­gom Sed­mo­ri­ječ­ja. Du­tov i Anen­kov, njih mi po­zna­je­mo, i još Ionov i Ščer­ba­kov. Ali, ako je Anen­kov bio oku­pi­ran stal­nim sva­đa­ma sa mje­snim sta­nov­ni­štvom, Ionov je stal­no sri­cao pa­te­tič­ne na­red­be sa uvi­jek jed­na­kim po­čet­kom: „Dra­gi sed­mo­ri­je­ča­ni”. Ščer­ba­kov je i da­nju i no­ću lu­tao od krč­me do krč­me, a ata­man Du­tov je oštrio svoj nož, slao u Bah­tin­ku iz­vi­đa­če i us­po­sta­vljao ve­zu sa Se­mjo­no­vim, Un­ger­nom, i čak sa Vran­ge­ljom.
Iz za­ključ­ka op­tu­žni­ce:
„Na osno­vu ma­te­ri­ja­la iz pred­me­ta ge­ne­ra­la Ba­ki­ća i nje­go­vog šta­ba usta­no­vlje­no je da su Sed­mo­ri­ječ­je i te­ri­to­ri­ja Ki­ne u to­ku či­ta­ve 1920. i 1921. go­di­ne bi­li ba­za kon­cen­tri­sa­nja svih osta­ta­ka bje­lo­gar­di­ja­ca i nji­ho­vih or­ga­ni­za­ci­ja, uz po­moć Ja­pa­na, za oru­ža­ni na­pad na So­vjet­sku Ru­si­ju. Na­čel­nik šta­ba ge­ne­ra­la Ba­ki­ća, ge­ne­ral Smolj­nin iz­ja­vlju­je: „U je­sen 1920. go­di­ne, u Ču­gu­čak su pri­sti­gli ja­pan­ski ofi­ci­ri Na­ga­mi­ni i Sa­to. Ja i ge­ne­ral Ba­kić smo sa nji­ma vo­di­li pre­go­vo­re o mo­gu­ćoj po­dr­šci ja­pan­skog di­je­la Oren­bur­škog kor­pu­sa. Po­sljed­njih da­na de­cem­bra 1920. go­di­ne u Ču­gu­čak je sti­gao ja­pan­ski ma­jor Cu­ga. Ge­ne­ral Ba­kić i ja smo i sa njim pre­go­va­ra­li. Iz raz­go­vo­ra sa ja­pan­skim ma­jo­rom Cu­ge ste­kao sam uti­sak da je on do­šao s mi­si­jom da uje­di­ni od­re­de ata­ma­na Du­to­va, ge­ne­ra­la Ba­ki­ća i ata­ma­na Anen­ko­va u je­dan od­red pod za­jed­nič­kom ko­man­dom.”

De­spo­ti­zam
Ba­ron po­zna­tog po­ri­je­kla ne bri­ne mno­go o ple­me­ni­to­sti ri­je­či i na­mje­ra. U nje­go­voj ma­šti ja­vlja se vr­lo ne­po­pu­lar­na ide­ja „ve­li­ke, je­din­stve­ne i ne­po­di­je­lje­ne Ru­si­je” sa im­pe­ra­to­rom Mi­ha­i­lom na pre­sto­lu (uz­gred re­če­no on je već bio pre­mi­nuo). Nje­go­va na­red­ba je ne­pa­met­na, di­vljač­ka, za­sno­va­na ne na re­al­nom od­no­su sna­ga, ne­go na hi­per­bo­lič­nom osje­ća­nju mr­žnje pre­ma rad­ni­ci­ma i se­lja­ci­ma.
Ali, da li će to Ba­kić re­ći na su­du? Da li će pri­zna­ti da je on, Ba­kić, isti Un­gern? Da li je Un­ger­nov de­spo­ti­zam i nje­gov de­spo­ti­zam, a Un­ger­no­va su­ro­vost je i nje­go­va su­ro­vost.
Ba­kić: Ne, ne! Na­red­ba broj 15 je za me­ne obič­ni pa­pir. Ni­šta vi­še Un­ger­na svo­jim pret­po­sta­vlje­nim ni­je­sam sma­trao, i ni u kom po­gle­du mu ni­je­sam po­la­gao ra­ču­ne.
Pred­sje­da­va­ju­ći: A šta je ovo? Slu­šaj­te Ba­ki­ću! Vaš stav broj 806 od 14. ju­na je bio: „Hva­la za in­for­ma­ci­ju... Pri­stu­pam iz­vr­še­nju na­red­be br. 15”. Ovo je va­še pi­smo!
Ba­kić: Da. Ali to je mo­je pi­smo Kaj­go­ro­do­vu.
Pred­sje­da­va­ju­ći: A ovo? „Po­sli­je iz­vje­snog od­mo­ra u Ša­ra-Su­me, na­mje­ra­vam da oči­stim sav Al­taj­ski okrug... i iz­vr­šim za­dat­ke u skla­du sa va­šom na­red­bom broj 15”. Da li ste ra­do­zna­li? Pro­či­taj­te: „Nje­go­vom vi­so­čan­stvu ge­ne­ral-laj­tan­tu Un­ger­nu”. A na dnu pa­pi­ra pot­pis: „ge­ne­ral-laj­tant Ba­kić”.
Ba­kić: Pri­sje­ćam se. Ve­zu sa Un­ger­nom ja, stvar­no, ni­je­sam iz­bje­ga­vao. Ne, ne! Ali pu­kov­nik So­kolj­nic­ki... on mi je obe­ćao po­sre­do­va­nje... bje­ža­nje u Pe­king.
Pred­sje­da­va­ju­ći: Ne lju­ti­te se Ba­ki­ću! Na­ći će­mo od­go­va­ra­ju­ću za­mje­nu So­kolj­nic­kom... Da, evo? Ser­gej Alek­san­dro­vič Pla­ho­tin. Či­tam va­šu na­red­bu: „Pre­ko­man­do­vao sam ga u grad Ur­gu ra­di kon­tak­ti­ra­nja o svim pi­ta­nji­ma ni­že po­me­nu­tim sa vla­dom Mon­go­li­je i sa ge­ne­ral-laj­tan­tom Un­ger­nom. Do­lje pot­pis ge­ne­ra­la laj­tan­ta Ba­ki­ća i pe­čat kor­pu­sa. Pla­vi dvo­gla­vi orao. Sti­če se ta­kav uti­sak kao da je taj orao sle­tio sa do­ku­men­ta i za­sio na vaš pot­pis. Za­ni­mlji­vo je ko je od ko­ga po­zaj­mio taj lik?

cr­ve­ni sal­do
Om­ski gim­na­zi­ja­lac, om­ski tr­go­vac, a sa­da kor­ne­ti gla­so­no­ša ba­ro­na Un­ger­na, slič­no fa­brič­koj lo­ko­mo­ti­vi-igrač­ki, mu­či se u gra­ni­ca­ma jed­nih te istih ge­o­graf­skih te­ža­ka: Ur­ga, Kob­do, Ša­ra-Su­me. Tro­u­ga­o­nik. Un­gern, Kaj­go­ro­dov, Ba­kić. Kor­net do­ku­men­ta no­si u ko­žnoj tor­bi sa sre­br­nim pa­ten­ti­ma, obje­še­noj pre­ko ra­me­na po­vrh pa­muč­ne ko­šu­lje. Ba­ro­no­ve po­ru­ke va­za­li­ma on, po obi­ča­ju, či­ta gla­sno kao, uosta­lom, i po­ru­ke va­za­la jed­nih dru­gi­ma. Ta­kva je vo­lja ba­ro­na. Sa­mo ba­ro­no­ve po­ru­ke či­ta on lič­no.
Sa­da je vi­so­ki ku­rir sti­gao u Ša­ra-Su­me, ušao u štab-sta­ni­šte Ba­ki­ća, iz­vu­kao iz tor­be na če­tvo­ro pre­sa­vi­je­ni list sa tek­stom ot­ku­ca­nim na pi­sa­ćoj ma­ši­ni slo­vi­ma li­la bo­je, i za­pa­liv­ši, po­čeo či­ta­ti na­glas. Ba­kić je de­sno od nje­ga, na ko­žnoj me­ka­noj sto­li­ci bez na­slo­na, sa no­gom pre­ko no­ge, ka­žu da je to nje­gov uobi­ča­je­ni po­lo­žaj. Smolj­nin Ter­vend sa li­je­ve stra­ne, po­red pro­zo­ra, pu­ši is­pod pro­zor­či­ća za pro­vje­tra­va­nje.
Po­slu­šaj­mo glas ku­ri­ra: „U zi­mu 1920. go­di­ne, na ra­znim tač­ka­ma pro­stra­ne Mon­go­li­je, skon­cen­tri­sa­le su se ne­ve­li­ki osta­ci onih ru­skih sna­ga ko­je je po­sli­je bez­u­spje­šnog oslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta 1918-1919. go­di­ne, tre­ba­lo da se po­vu­ku pod pri­ti­skom ru­skog na­ro­da, ko­ji je iz­gu­bio vje­ru u njih.”
Ja­sno: kor­net Še­ga­bet­di­nov či­ta pr­ve re­do­ve pi­sma Kaj­go­ro­do­va Ba­ki­ću. 4. apri­la 1920. go­di­ne, oba­vje­šta­va Kaj­go­ro­dov, on je za­u­zeo Kob­do, a 27. ma­ja slu­žbe­no je upu­tio u Ur­gu, ge­ne­ra­lu Un­ger­nu na­čel­ni­ka šta­ba sa po­ru­kom da in­for­mi­še u kom prav­cu se sa­da na­la­ze po­bjed­nič­ki pu­te­vi ba­ro­na Un­ger­na. Un­gern je ra­za­slao pi­smo po okru­že­nju. Kaj­go­ro­dov da­lje pi­še gdje se na­la­ze „sa­bor­ci” Un­ger­na­ta­man Ka­zan­cev, pu­kov­nik Ka­za­gran­di, i ko­nač­no, ve­li­kan bi­je­log po­kre­ta – ata­man Se­mjo­nov.
(Na­sta­vi­će se)