Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


So­fi­ja An­dre­jev­na ni­je mo­gla ni­ka­ko da shva­ti, ni­ti da pri­hva­ti da je nje­na kćer­ka Sa­ša na oče­voj stra­ni i da po­dr­ža­va Čert­ko­va, pa je ve­o­ma če­sto do­la­zi­lo do me­đu­sob­nih žu­čih ras­pra­va i ne­kon­tro­li­sa­nih sva­đa. So­fi­ja An­de­jev­na je 23. ju­la 1910. go­di­ne za­pi­sa­la: „Od ra­nog ju­tra Lav Ni­ko­la­je­vič se osje­ćao lo­še. Imao je tem­pe­ra­tu­ru – 37,4 ste­pe­ni, puls mu je bio ubr­zan, osje­ćao je ma­lak­sa­lost, slab mu je i že­lu­dac i je­tra i sko­ro sve mu je bi­lo lo­še, a ja sam sve to zna­la.
Ako sam po­ku­ša­la da mu dam bi­lo ka­kav sa­vjet, ili mu se obra­ti­la sa po­seb­nom nje­žno­šću, bi­lo šta da sam mu re­kla, uvi­jek sam na­i­šla na nje­go­vu od­boj­nost. I ta­ko se stal­no po­na­ša od ka­da je bio u go­sti­ma kod Čert­ko­va. Evo, ve­če­ras je opet do­šao Čert­kov. On je re­kao Sa­ši da ga po­zo­ve kad je išla u Te­lja­tin­ke, a ta­ko­đe po­zva­la je i Gol­den­vej­ze­ra, ka­ko bih ja po­mi­sli­la da ima dru­ge na­mje­re i skre­nuo pa­žnju sa glav­ne te­me. Ali sam i ja ušla u so­bu kod La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i upor­no sje­dje­la sa nji­ma, dok Čert­kov ni­je shva­tio da ja ne­ću da iza­đem i da ga ne­ću osta­vi­ti na­sa­mo sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem. Na kra­ju je oti­šao, re­kav­ši La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču da je do­šao sa­mo da ga vi­di dok je još u ži­vo­tu, a ja sam do­da­la, pod­sje­ća­ju­ći ga na nje­go­ve ri­je­či, „ka­ko on ne ra­zu­mi­je ta­kvu že­nu, ko­ja se či­tav ži­vot ba­vi ubu­ja­njem svo­ga mu­ža i da ću ga ja ubi­ti”.
Kad sam sa­zna­la da će Čert­kov opet da do­đe kod nas, to me je mno­go po­tre­slo i ja sam se ras­pla­ka­la, a u me­đu­vre­me­nu je pro­la­zi­la Sa­ša pred me­ne, gla­sno je ot­plju­nu­la i za­ma­lo mi ni­je plju­nu­la u li­ce i dr­sko do­ba­ci­la: „Sa­mi đa­vo zna ko­li­ko si mi do­sa­di­la sa tim pri­ča­ma!”
Jed­no­stav­no mi ni­je ja­sno ka­ko se mo­že na taj na­čin maj­ka vri­je­đa­ti, ko­ja joj lič­no ni­je ni­šta lo­še ura­di­la i ni­je joj re­kla ni­jed­nu ru­žnu ri­ječ.
Ima­la je gro­zan iz­raz li­ca i na nje­mu se vi­dje­la dr­skost i oho­lost. Ka­kvo bez­o­bra­zno stvo­re­nje. Kad sam vi­dje­la to­li­ku zlo­bu, od­vrat­nost i mr­žnju u nje­nim oči­ma, ta­da sam sa­mo po­že­lje­la smrt. Ne­shva­tlji­vo mi je da ta že­na ne­ma ni trun­ke osnov­nog pri­stoj­nog po­na­ša­nja pre­ma svom naj­bli­žem, ko­ji joj ni­je na­pra­vio ni naj­ma­nje zlo”.
So­fi­ja An­dre­jev­na je po­ku­ša­va­la na sve na­či­ne da ot­kri­je taj­nu o do­go­vo­ru dva pri­ja­te­lja. Te iste go­di­ne 24. apri­la za­pi­sa­la je u svom dnev­ni­ku: „Opet je Čert­kov do­la­zio ipred ve­če­ri i ču­la sam da se Lav Ni­ko­la­je­vič do­šap­ta­va sa njim. Lav Ni­ko­la­je­vič ga je pi­tao: „Sla­že­te li se sa onim što sam vam na­pi­sao?” A on mu je od­go­vo­rio: „Na­rav­no da se sla­žem”. Na­sta­vi­li su da ša­pu­ći, ali ni­je­sam mo­gla da ra­zu­mi­jem o če­mu go­vo­re.
Kad sam ga po­no­vo pi­ta­la, sa su­za­ma u oči­ma, da mi ka­že o ka­kvom je do­go­vo­ru ri­ječ, on je smrk­nu­ta li­ca pu­nog zlo­be od­bio da mi ka­že. La­va Ni­ko­la­je­vi­ča ne mo­žeš pre­po­zna­ti. Opet sam pa­la u očaj i uze­la bo­či­cu sa opi­ju­mom. Ne­ću da ga još po­pi­jem, sa­mo za­to da im ne na­pra­vim za­do­volj­stvo mo­jim sa­mo­u­bi­stvom, a iz­me­đu osta­log i kćer­ki Sa­ši. Ali me oni stra­šno ner­vi­ra­ju i mu­če. Zdra­vlje La­va Ni­ko­la­je­vi­ča se po­pra­vlja i on će sve da na­pra­vi, sa­mo da me nad­ži­vi i da na­sta­vi svoj ži­vot sa Čert­ko­vom. Oh, ka­ko bih ra­do po­pi­la ovaj otrov i da La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču osta­vim po­ru­ku: „Sad si slo­bo­dan”.
Si­noć mi je Lav Ni­ko­la­je­vič zlob­no do­ba­cio: „Ko­nač­no sam od­lu­čio da bu­dem slo­bo­dan i da ni na što ne obra­ćam pa­žnju”. Ja­sno mi je ko će da po­bi­je­di, ako me on zo­ve na bor­bu.
Mo­ja je­di­na od­bra­na je – smrt i to će bi­ti mo­ja pra­va osve­ta, a nje­mu i Čert­ko­vu ve­li­ka sra­mo­ta, jer su me oni ubi­li. Znam da će re­ći da sam po­lu­dje­la. A ko me je do­veo do lu­di­la? A ipak mi je žao mog ne­ka­da­šnjeg i vo­lje­nog La­va. Pla­če mi se...A on, moj muž, mo­gao bi da me spa­si, ali on to ne­će.
27. ju­la je za­pi­sa­la: „Opet ni­je­sam spa­va­la ci­je­lu noć. Sr­ce me bo­li i mu­či neo­ba­vi­je­šte­nost o tom do­go­vo­ru sa Čert­ko­vom i šta pi­še u tom pa­pi­ru, ko­ji je ju­če pot­pi­sao Lav Ni­ko­la­je­vič. (Oči­gled­no, to je bi­la do­pu­na te­sta­men­ta, ko­ju je sa­či­nio Čert­kov, a Lav Ni­ko­la­je­vič sa­mo pot­pi­sao).
Taj pa­pir je osve­ta me­ni i za dnev­nik i za Čert­ko­va. Jad­ni sta­rac! Šta nam pri­pre­ma za uspo­me­nu, na­kon nje­go­ve smr­ti. Na­sled­ni­ci ne­će ni­šta da­ti Čert­ko­vu i sve će mu ospo­ri­ti, za­to što ga svi mr­ze i svi vi­de nje­go­vu po­dlost i lu­kav­stvo pre­ma star­cu. Ka­ko se i oče­ki­va­lo, L. Ni­ko­la­je­vič se ni­je ni su­pro­sta­vljao sve­mu ovom.
Ju­la 27. na­ve­če Bul­ga­kov je po­ri­cao svo­je uče­šće i pri­su­stvo pot­pi­si­va­nju pa­pi­ra od stra­ne La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Mo­gu­će je! Ov­dje mi ni­šta ni­je ja­sno. Kad sam pi­ta­la kćer­ku Sa­šu šta ona zna o pa­pi­ri­ma, oče­vom te­sta­men­tu i taj­nim pre­go­vo­ri­ma La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i Čert­ko­va, ona mi je, kao i uvi­jek, dr­sko i pa­ko­sno od­go­vo­ri­la da ne­će ni­šta re­ći. Zar ih ni­je sra­mo­ta da kri­ju taj­ne od me­ne za­jed­no sa Čert­ko­vom”.
(Na­sta­vi­će se)