Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Naš put nas je vo­dio pre­ma stje­no­vi­toj ma­si is­toč­no od glav­nog gra­da. Tu le­ži na ma­lo uz­dig­nu­tom te­re­nu, ali tik pri­pi­je­no uz su­ro sti­je­nje, dvo­sprat­no, pri­lič­no du­gač­ko i po­sve ne­u­gled­no zda­nje, ali pra­vi bla­go­slov za ze­mlju. Jer ko­li­ko god da je rod Cr­no­go­ra­ca po svo­joj pri­ro­di sna­žan i zdrav, on ipak ne či­ni ni­ka­kav iz­u­ze­tak u po­gle­du sla­bo­sti ko­ji­ma je op­hr­va­na ljud­ska pri­ro­da. Na­ro­či­to je ra­ši­ren re­u­ma­ti­zam, što je uglav­nom uslo­vlje­no ne­pri­mje­re­nim sta­ni­šti­ma ko­ja na ovoj su­ro­voj i pro­mjen­lji­voj kli­mi ne pru­ža­ju za­do­vo­lja­va­ju­ću za­šti­tu. Od te bolj­ke naj­vi­še, uosta­lom, bo­lu­ju upra­vo ži­te­lji Ce­ti­nja, u či­joj rav­ni­ci, što je vje­ro­vat­no u ve­zi sa ne­ka­da­šnjim je­ze­rom, iz­gle­da još vla­da kralj-vil­njak sa svo­jom „ma­gli­nom”. Osim to­ga, još se „uvo­ze” po­ne­ke bolj­ke iz Ca­ri­gra­da, ku­da po­vre­me­no od­la­ze mno­gi Cr­no­gor­ci da za­ra­de svoj hljeb, i to bo­le­šti­ne ko­je bi ina­če te­ško mo­gle da se na­đu kod ovog jed­no­stav­nog i ne­is­kva­re­nog pri­rod­nog na­ro­da.
Svi oni ko­ji bo­lu­ju od tih bolj­ki pri­ma­ju se u po­me­nu­to zda­nje i po mo­guć­stvu se tu i li­je­če. Jer to zda­nje je ze­malj­ska bol­ni­ca za či­je iz­dr­ža­va­nje, uosta­lom, i Ru­si­ja, ko­ja to­li­ko mno­go či­ni za Cr­nu Go­ru, ta­ko­đe, ka­ko sam čuo, da­je za­ma­šne svo­te nov­ca. Unu­tra­šnje ure­đe­nje ove usta­no­ve, po­red sve svo­je jed­no­stav­no­sti od­go­va­ra svo­joj na­mje­ni. U vri­je­me ka­da sam ja tu bo­ra­vio, moj lju­ba­zni pra­ti­lac, ko­ji je kao knja­žev­ski grad­ski fi­zi­kus di­rek­tor te usta­no­ve, imao je uz se­be još jed­nog lje­ka­ra, Gr­ka, ko­ji je već svo­jom po­ja­vom uli­vao po­vje­re­nje. Pre­ma vje­ro­do­stoj­nim iz­vje­šta­ji­ma, pr­vi je svo­jom spret­nom ru­kom već iz­veo vi­še te­ških ope­ra­ci­ja, i to ta­ko od­lič­no da ni naj­ču­ve­ni­ji hi­rur­ški ka­pa­ci­te­ti na­ših vi­so­kih ško­la i kli­ni­ka to ne bi bo­lje iz­ve­li.
Ipak, ni­sam mo­gao du­že da osta­nem u ovoj ku­ći bo­lo­va i bo­le­sti. Kon­trast iz­me­đu mno­gih jad­nih stvo­re­nja ko­ja su tu ho­da­la na­o­ko­lo i vi­te­ških de­li­ja ko­ji­ma ova ze­mlja mo­že da se po­no­si bio je pre­ve­lik. Osim to­ga, isu­vi­še jak mi­ris kar­bol­ne ki­se­li­ne, ko­ji je pro­ve­ja­vao ovom bol­ni­com, kao i u svim bol­ni­ca­ma zem­nog ša­ra, po­tje­rao me na­po­lje na svjež va­zduh, gdje je tem­pe­ra­tu­ra iz­no­si­la sa­mo pet ste­pe­ni Cel­zi­ju­so­vih, što mi je, me­đu­tim, po­sli­je za­mor­ne vre­li­ne u Dal­ma­ci­ji na­pro­sto pri­ja­lo.
Tvrd­nja mog če­sti­tog Esku­la­pa da se sa mje­sta is­pred nje­go­ve usta­no­ve Lov­ćen naj­ljep­še vi­di pod­sta­kla me da se upu­tim ova­mo. I za­i­sta se ni­sam po­ka­jao. Tu su is­pred me­ne le­ža­le ljup­ke ku­će Ce­ti­nja sa ma­lom iz­dvo­je­nom cr­kvom. A iza njih su se uz­di­za­le moć­ne stje­no­vi­te ma­se ko­je su vi­so­ko go­re kru­ni­sa­ne jed­nim na­sa­dom na­lik na po­klo­pac kov­če­ga. Naj­vi­ši dje­lo­vi ovog moć­nog brd­skog ma­si­va bi­li su po­kri­ve­ni iz­u­zet­no bi­je­lim bli­sta­vim sni­je­že­nim po­kri­va­čem kao ka­kvom de­be­lom na­sla­gom še­će­ra.
To je Lov­ćen, zna­me­nje Cr­ne Go­re, mi­lje­nik nje­nih ži­te­lja. Sa če­žnjom mu se di­vi već i dje­čak, nje­mu mu­ška­rac ko­ji kre­će u boj upu­ću­je po­sled­nji po­zdrav, a u nje­ga sjet­no upi­re po­gled i ne­moć­ni sta­rac.
On i za­slu­žu­je ta­kvu lju­bav, taj ka­me­ni ko­los. Jer, iako je već iz­gu­bio sla­vu da je naj­vi­ša tač­ka na cr­no­gor­skoj ze­mlji, po­go­to­vo ka­da su u gra­ni­ce Cr­ne Go­re ušle ta­ko vi­so­ke pla­ni­ne kao Ko­mo­vi i Dur­mi­tor, on se ipak sa svo­jim izo­lo­va­nim po­lo­ža­jem na za­pad­nom ru­bu cr­no­gor­ske vi­so­rav­ni pre­do­ča­va kao je­dan od pla­nin­skih vr­ho­va ci­je­log ovog pod­ruč­ja ko­ji naj­da­lje mo­že da se vi­di. U Bo­ki ko­tor­skoj, kao i na Ska­dar­skom je­ze­ru, kod Pod­go­ri­ce, kao i is­toč­no od Nik­ši­ća, nje­go­va ka­rak­te­ri­stič­na for­ma se iz­dva­ja i na­me­će na­šem oku u tom gu­stom mno­štvu brd­skih vr­ho­va.
Kao vrh ko­ji se na ta­kav na­čin iz­dva­jao i na kop­nu i na mo­ru u jed­noj do­ne­dav­no ta­ko ma­ju­šnoj dr­ža­vi, on mo­ra da se ozna­či kao spo­me­nik pro­šle ve­li­či­ne moć­nog srp­skog car­stva u sred­njem vi­je­ku, ali ujed­no kao pro­ro­čan­stvo jed­ne sreć­ni­je bu­duć­no­sti Ju­žnih Slo­ve­na na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu. Da, on je pra­vo otje­lo­vlje­nje cr­no­gor­skog bi­ća uop­šte. Kao što je ne­po­kret­no sta­jao usred svih onih olu­ja ko­je su pro­tut­nja­le li­je­pim, is­toč­nim po­lu­o­str­vom Sre­do­zem­nog mo­ra, ta­ko je i Cr­na Go­ra na ovoj bla­go­slo­ve­noj ze­mlji uspje­la da se su­prot­sta­vi svim na­le­ti­ma Tu­ra­ka na nje­ne gra­ni­ce, či­ne­ći usa­mlje­nu pred­stra­žu na naj­i­stu­re­ni­joj gra­ni­ci Za­pa­da u slu­žbi kr­sta pro­tiv ne­pre­gled­nih voj­ski ko­je su na­di­ra­le pod bar­ja­kom sa po­lu­mje­se­com.
Lov­ćen na ovaj na­čin pod­sje­ća sa­mo na kr­va­ve tro­fe­je Cr­no­go­ra­ca, on ujed­no ovaj na­rod isto­vre­me­no pod­sje­ća i pod­sti­če na vi­še, mir­ne, du­hov­ne po­bje­de. Nje­gov ob­lik kov­če­ga ni­je ni­ka­kva slu­čaj­nost. On, u stva­ri, pred­sta­vlja je­dan ve­li­ki grob. Jer, gle, na ja­snom ju­tar­njem va­zdu­hu se ta­mo go­re na vr­to­gla­voj vi­si­ni od 1749 me­ta­ra sa­svim do­bro vi­di jed­no ma­ju­šno zda­nje. Ta­mo je svoj vječ­ni mir na­šao naj­zna­čaj­ni­ji srp­ski pje­snik no­vi­jeg vre­me­na, Ra­de To­mov Pe­tro­vić, po­znat kao vla­di­ka Pe­tar II Cr­ne Go­re, po­što je ta­mo go­re sa­hra­njen 1851. go­di­ne. Gdje bi ina­če je­dan pje­snik-kralj mo­gao se­bi da iza­be­re po­e­tič­ni­ju grob­ni­cu ne­go na ovoj is­tu­re­noj uz­vi­si­ni sa bes­kraj­nim po­gle­dom na sve stra­ne? Me­ni se pak ovaj grob uči­nio i kao pra­vi ori­jen­tal­ni. Jer na sli­čan na­čin su, kao što sam lič­no vi­še pu­ta mo­gao da se uvje­rim, u Al­ži­ru Ara­pi svo­jim naj­slav­ni­jim sve­ti­te­lji­ma po­di­za­li ku­bu, „po­či­va­li­šte”, na naj­vi­šim uz­vi­si­na­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)