Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Mje­sto gdje je ugle­dao svi­jet

...Blok zgra­da krem bo­je sa­gra­đen u 19. vi­je­ku za­u­zi­ma pra­vo­u­ga­o­ni plac na bro­ju 1249 u Uli­ci Vi­sa­so­ro. To je ita­li­jan­ska bol­ni­ca po­sve­će­na Đu­ze­peu Ga­ri­bal­di­ju, ko­me je ta­ko­đe oda­ta po­čast ki­pom na Pla­za d’ Ita­lia u Ro­sa­ri­ju. On je omi­lje­na lič­nost, po­znat je kao „Ju­nak dva svi­je­ta”, jer se to­kom svog iz­gnan­stva u Ju­žnoj Ame­ri­ci bo­rio u bit­ka­ma duž ri­je­ke Pa­ra­ne. U tim kra­je­vi­ma nje­go­vi Cr­ve­no­ko­šu­lja­ši osta­vi­li su svoj trag gdje god da su išli: na pri­mjer, u ime­ni­ma bol­ni­ca u Ro­sa­ri­ju i Bu­e­nos Aj­re­su, ko­je su osno­va­li po­li­tič­ki iz­gna­ni­ci, pri­sta­li­ce Ma­ci­ni­ja i Ga­ri­bal­di­ja, i nji­ho­vi rad­nič­ki sin­di­ka­ti. Bol­nič­ki kom­pleks u Ro­sa­ri­ju otvo­ren je 2. ok­to­bra 1892. da slu­ži po­tre­ba­ma ita­li­jan­ske za­jed­ni­ce, ko­ja je u to vri­je­me pred­sta­vlja­la vi­še od 70 po­sto imi­gra­na­ta ko­ji su do­šli sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Da­nas je to jed­no od naj­bo­ljih po­ro­di­li­šta u gra­du. To je mje­sto gdje pri­ča o Li­o­ne­lu Me­si­ju, tre­ćem dje­te­tu po­ro­di­ce Me­si–Ku­ći­ti­ni, po­či­nje u šest sa­ti uju­tro jed­nog zim­skog da­na.
Nje­gov otac, Hor­he, imao je ta­da 29 go­di­na i bio je šef jed­nog pro­iz­vod­nog odje­lje­nja u že­lje­za­ri Asin­dar, u Vi­lja Kon­sti­tu­si­on, na ne­kih 50 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no­sti od Ro­sa­ri­ja. Se­li­ja, sta­ra 27 go­di­na, ra­di­la je u ra­di­o­ni­ci za pro­iz­vod­nju mag­ne­ta. Upo­zna­li su se dok su bi­li ve­o­ma mla­di u kvar­tu Las He­ras, ne­ka­da po­zna­tom kao Esta­do de Isra­el a da­nas po­zna­tom kao kvart San Mar­tin, u ju­žnom di­je­lu gra­da, či­ji su sta­nov­ni­ci skrom­ni i vri­jed­ni. Nji­ho­ve ku­će bi­le su uda­lje­ne ne­što vi­še od 100 me­ta­ra jed­na od dru­ge. Kao i mno­ge dru­ge ov­da­šnje po­ro­di­ce, ima­li su špan­sko i ita­li­jan­sko po­ri­je­klo. Pre­zi­me Me­si po­ti­če iz ita­li­jan­skog gra­di­ća Por­to Re­ka­na­ti, u pro­vin­ci­ji Ma­če­ra­ta, u ko­joj je ro­đen pje­snik Đa­ko­mo Le­o­par­di i oper­ski te­nor Be­nja­mi­no Đi­lji. Ku­ći­ti­ni­je­vi su ta­ko­đe ita­li­jan­skog po­ri­je­kla, sa oče­ve stra­ne. Se­dam­na­e­stog ju­na 1978. vjen­ča­li su se u cr­kvi Ko­ra­son de Ma­ri­ja. Ze­mlja je bi­la pot­pu­no ob­u­ze­ta Svjet­skim pr­ven­stvom to­li­ko da su se mla­den­ci, dok su bi­li na me­de­nom mje­se­cu u Ba­ri­lo­čeu, ipak po­bri­nu­li da stig­nu na utak­mi­cu Ar­gen­ti­na Bra­zi­la ko­ja se igra­la u Ro­sa­ri­ju. Re­zul­tat je bio nu­la-nu­la. Osam da­na ka­sni­je, na Ri­ver Pla­ti­nom sta­di­o­nu El Mo­nu­men­tal u Bu­e­nos Aj­re­su, na­ci­o­nal­ni tim Ar­gen­ti­ne pred­vo­đen od stra­ne se­lek­to­ra Se­sa­ra Lu­i­sa Me­no­ti­ja, po­zna­tog kao Al­bi­se­le­ste (do­slov­no „bi­je­li i ne­be­sko pla­vi”) tim, po­bi­je­dio je Ho­lan­di­ju sa 3 pre­ma 1 i osvo­jio svjet­sko pr­ven­stvo. Usli­je­di­la je ko­lek­tiv­na ma­ni­ja. Fi­ljol, Ol­gu­en, Ga­van, Pa­sa­re­la, Ta­ran­ti­ni, Ar­di­les, Ga­lje­go, Or­tiz, Ber­to­ni, Lu­ke i Kem­pes na­iz­gled su iz­bri­sa­li sva sje­ća­nja na Pro­se­co de Re­or­ga­ni­za­ci­on (pe­ri­od voj­ne upra­ve). Se­li­ja i Hor­he su po­sta­li ro­di­te­lji: Ro­dri­go Mar­tin je ro­đen 9. fe­bru­a­ra 1980. go­di­ne, a nji­hov dru­gi sin, Ma­ti­jas Ho­ra­sio, ro­đen je u je­dan od naj­mrač­ni­jih tre­nu­ta­ka na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Bio je to 25. jun 1982, sa­mo je­da­na­est da­na po­sli­je kra­ja Fo­klend­skog ra­ta. Ar­gen­ti­na je, po­ra­že­na, bro­ja­la svo­je gu­bit­ke (649 mr­tvih) i svo­je žr­tve (vi­še od hi­lja­du lju­di), kao i sve one lju­de ko­ji ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti tih dva i po mje­se­ca pod va­trom. Ka­da je Se­li­ja tre­ba­la da ro­di svo­je tre­će di­je­te, si­tu­a­ci­ja je i da­lje bi­la dra­ma­tič­na. U Se­ma­na San­ta (Ve­li­koj sed­mi­ci) 1987, Ar­gen­ti­na je bi­la na ivi­ci gra­đan­skog ra­ta. Ca­ra­pin­ta­das (do­slov­no „obo­je­na li­ca”) mla­di ofi­ci­ri voj­ske pred­vo­đe­ni pu­kov­ni­kom Al­dom Ri­kom po­di­gli su usta­nak pro­tiv vla­de, zah­ti­je­va­ju­ći okon­ča­nje sud­skih po­stu­pa­ka pro­tiv kr­še­nja ljud­skih pra­va po­či­nje­nih to­kom voj­ne upra­ve. Nje­na dvo­ji­ca si­no­va sed­mo­go­di­šnji Ro­dri­go i pe­to­go­di­šnji Ma­ti­jas osta­li su kod ku­će sa svo­jom ba­kom, dok se Hor­he pri­dru­žio Se­li­ji u bol­ni­ci. Po­sli­je dvo­ji­ce dje­ča­ka on je že­lio dje­voj­či­cu, ali hro­mo­zo­mi su od­re­di­li da do­bi­ju još jed­nog dje­ča­ka.


Bio je cr­ven kao pa­ra­dajz

Trud­no­ća je pro­te­kla mir­no, ali to­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko sa­ti pred po­ro­đaj do­šlo je do kom­pli­ka­ci­ja. Gi­ne­ko­log Nor­ber­to Ode­to di­jag­no­sti­fi­ko­vao je lo­še sta­nje kod fe­tu­sa i od­lu­čio da vje­štač­ki iza­zo­ve tru­do­ve ka­ko bi iz­bje­gao bi­lo ka­kve traj­ne po­sle­di­ce po be­bu. Hor­he se i dan da­nas sje­ća stra­ha u tim tre­nu­ci­ma, pa­ni­ke ko­ju je osje­tio ka­da mu je dok­tor re­kao da će ko­ri­sti­ti for­ceps, svo­je mol­be da dok­tor ura­di sve što je mo­gu­će ka­ko bi iz­bje­gao ko­ri­šte­nje tih šti­palj­ki, ko­je su ga, kao što je slu­čaj sa mno­gim ro­di­te­lji­ma, mno­go bri­nu­le zbog uža­snih pri­ča ko­je je slu­šao u ve­zi sa de­for­ma­ci­ja­ma i ošte­će­nji­ma ko­je na­no­se be­bi. Na kra­ju ni­je bi­lo po­tre­be za for­cep­som. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta pri­je šest sa­ti uju­tro, ro­đen je Li­o­nel An­dres Me­si, te­žak tri ki­lo­gra­ma i du­ga­čak 47 cen­ti­me­ta­ra, cr­ven kao pa­ra­dajz i sa jed­nim pot­pu­no sa­vi­je­nim od po­ro­đaj­nih tru­do­va što su bi­le ne­pra­vil­no­sti ko­je su, kao i kod mno­gih dru­gih no­vo­ro­đen­ča­di, ne­sta­le u to­ku pr­vih ne­ko­li­ko sa­ti.
(Na­sta­vi­će se)