Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Na­la­zi­mo se na mno­go po­mi­nja­nom Kr­sta­ču, oko 1000 me­ta­ra vi­so­koj kul­mi­na­ci­o­noj tač­ki str­mog dži­nov­skog br­da ko­jim se za­le­đe str­mo­gla­vlju­je do­lje do mo­ra i uskog pri­o­bal­skog po­ja­sa. Ni­ka­kvo ču­do da nam je ov­dje opet po­da­ren je­dan pre­di­van po­gled na oko­li­nu. Do­du­še, ljup­ki pre­dio od ma­lo­pri­je – Ko­tor sa svo­jim za­li­vom na­lik na unu­tra­šnje je­ze­ro – ne­stao je. Ali za­to su pred na­ma svje­tlu­ca­li pred­nji ‘’ba­ze­ni’’ dje­lo­va Bo­ke Ko­tor­ske, ko­ji sa ove ve­li­ke vi­si­ne na ko­joj se na­la­zi­mo dje­lu­ju kao ka­kva ne­znat­na je­zer­ca. Pre­ko na­šeg ra­ni­je po­me­nu­tog po­no­snog utvr­đe­nja Ver­maz na dru­goj stra­ni, ko­je sa­da za­i­sta le­ži ta­mo u du­bi­ni, naš po­gled slo­bod­no blu­di po ne­pre­gled­noj mor­skoj po­vr­ši­ni, na ko­ju sun­ce na za­la­sku ba­ca svo­je zlat­ne zra­ke. Po­gle­du opi­je­nom od ove lje­po­te či­ni se da čak u sla­bim ob­ri­si­ma na­zi­re ita­li­jan­sku oba­lu. Po­što ne­mam dvo­gled, ni­sam u sta­nju da sa si­gur­no­šću utvr­dim da li je to ita­li­jan­ska oba­la. Ali s ob­zi­rom na sra­zmjer­no ma­lu ši­ri­nu Ja­dran­skog mo­ra u ovom kra­ju, vi­si­nu na­šeg sta­ja­li­šta, kao i po­lo­žaj ma­siv­nog Mon­te Gar­ga­na ta­mo pre­ko na is­tu­re­nom je­zič­ku kop­na Ape­nin­skog po­lu­o­str­va, i to upra­vo na­su­prot na­ma, go­to­vo da se ne mo­že po­sum­nja­ti u tu mo­guć­nost, ko­ju sam ja do­ži­vio, po­go­to­vo jed­nog ta­ko ču­de­sno ja­snog po­po­dne­va i pri do­broj vi­dlji­vo­sti.
Ali jed­no je si­gur­no: da je te­ško na­ći još je­dan sli­čan vi­di­ko­vac ko­ji se isto­vre­me­no vi­so­ko uz­di­že iz­nad mo­ra, a ipak je ta­ko bli­zu nje­go­ve oba­le, ta­ko da se ima uti­sak kao da iz­ra­nja iz vo­de. Ono što on pru­ža je pra­va pti­či­ja per­spek­ti­va. Na mno­gim mje­sti­ma se ne­bo i vo­da sta­pa­ju u jed­no i ži­vo­pi­sni ru­bo­vi br­da Bo­ke Ko­tor­ske le­že pred na­šim po­gle­dom kao ka­kve tvo­re­vi­ne na ne­koj re­ljef­noj kar­ti.
Do­volj­no je da na­či­ni­mo sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka i u je­dan mah će ta div­na sli­ka ne­sta­ti kao ka­kav san, ali će se za­to ubr­zo uka­za­ti no­va sli­ka ko­ja se od­li­ku­je sa­svim dra­ga­či­jim ka­rak­te­rom. To vi­še ni­je dio po­vr­ši­ne mo­ra ne­go pej­zaž, i to sa pra­vom cr­no­gor­skom sta­fa­žom.
Sa jed­nog vi­jen­ca ka­me­ni­tih br­da na uz­vi­si­ni, sa sa­mo ma­lo vi­šeg Kr­sta­ča gle­da­mo do­lje u jed­nu pro­str­nu ko­tli­nu, ko­ju, za raz­li­ku od su­rih sti­je­na ra­znih ob­li­ka, is­pu­nja­va­ju ze­le­ne li­va­de i po­lja, pra­vil­no ras­po­re­đe­na kao na ka­kvoj ša­hov­skoj ta­bli. Usred te oaze ušu­ška­no je jed­no li­je­po na­se­lje ko­je či­ne dva ni­za ku­ća me­đu­sob­no raz­dvo­je­nih sa­mo ne­ko­li­ko mi­nu­ta ho­da. Bi­je­lo okre­če­ne ku­će sa kro­vo­vi­ma od cr­ve­nih cre­po­va i cr­kve­nim tor­njem ko­ji iz­ra­nja iz­me­đu njih, osta­vlja­ju go­to­vo sje­ver­njač­ki uti­sak i pod­sje­ća­ju na na­ša či­sta nje­mač­ka se­la, po­sli­je dal­ma­tin­skog pod­ne­blja ko­je vi­še odi­še at­mos­fe­rom ju­ga.
Otu­da me ovaj pri­zor, ko­ji me je podsjetio na moj za­vi­čaj, na­pro­sto na­veo da spon­ta­no ski­nem še­šir s gla­ve i, po­što sam ga vi­so­ko ba­cio uvis, uz­vik­nem ‘’Ura’’, na ne ma­lo ču­đe­nje mo­je ni­je­me pra­ti­lje. Ta­kav gest je, pak, u sva­kog po­gle­du bio na svom mje­stu. Jer ka­da sam, sto­je­ći na Kr­sta­ču, kre­nuo da­lje, ni­sam sa­mo okre­nuo le­đa mo­ru i po­šao u unu­tra­šnjost ze­mlje ne­go sam ti­me isto­vre­me­no okre­nuo le­đa po­sljed­njem par­če­tu Za­pa­da i za­ko­rak­nuo na Ori­jent, ti­me sam za­pra­vo stu­pio u još ne­po­zna­tu opa­snu ze­mlju za ko­jom sam to­li­ko če­znuo – u ‘’cr­na br­da’’. Isto­vre­me­no, ova uz­vi­si­na ozna­ča­va i gra­ni­cu iz­me­đu Austri­je i Cr­ne Go­re.
Sa­da sam ugle­dao pr­vo cr­no­gor­sko mje­sto ko­je sa svo­jih 6000 ži­te­lja ne pred­sta­vlja sa­mo jed­nu od naj­ve­ćih i naj­na­se­lje­ni­jih na­se­o­bi­na ze­mlje ne­go, po­vrh to­ga, za­slu­žu­je na­še za­ni­ma­nje kao sje­di­šte vla­da­ju­će di­na­sti­je, ko­ja zbog to­ga uz svo­je po­ro­dič­no ime ‘’Pe­tro­vić’’ do­da­je i ‘’Nje­guš’’. Otu­da još jed­nom: ‘’Ura, Nje­gu­ši! Ura, Cr­na Go­ro!’’
Ali još će­mo se i na dru­gi na­čin pod­sje­ti­ti da se pred na­ma otvo­rio no­vi svi­jet, da smo za sve­ga tri sa­ta pre­ba­če­ni u jed­nu dru­gu zo­nu Evro­pu, iz go­to­vo sup­trop­skog re­gi­o­na u kli­mu Sred­nje Evro­pe i Nje­mač­ke. Jer, gle, s na­še de­sne stra­ne spu­šta­ju se za­pad­ni ob­ron­ci Lov­će­na. Pre­kri­va ih ri­jet­ka bu­ko­va šu­ma. Ali vi­so­ka sta­bla još ni­su oli­sta­la, me­đu nji­ma još le­ži gu­sti sni­jeg. Sni­jeg – sa­mo ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra vi­še od mje­sta na ko­jem smo još u pod­ne do­ži­vje­li pu­no lje­to; sje­ver­no li­sto­pad­no dr­ve­će po­sli­je na­ran­dži i mir­ti! Ni­ka­kvo ču­do da je ov­dje go­re vla­da­la sje­ver­njač­ka hlad­no­ća po­sli­je afrič­ke vre­li­ne, ko­ja nas je mu­či­la još na pu­tu po ser­pen­ti­na­ma, i da je tu ve­jao pra­vi sni­je­žni vje­tar! Sto­ga smo se, naj­br­že što smo mo­gli, spu­sti­li u ko­tli­nu is­pred nas i, pro­la­ze­ći po­red pro­cva­lih tre­ša­nja – u Dal­ma­ci­ji smo već je­li to vo­će – i nji­va za­si­ja­nih ži­ta­ri­ca­ma i krom­pi­rom, ubr­zo smo sa pr­vim ze­le­ni­lom ušli u Nje­gu­še.
Od­mah s de­sne stra­ne pu­ta sto­ji jed­no po­ve­će zda­nje pred ko­jim je ne­ko­li­ci­na Cr­no­go­ra­ca dr­ve­nim ku­gla­ma igra­la ne­ku vr­stu ku­gla­nja, isto kao što se to igra u Ita­li­ji. To je go­sti­o­na. Ali, kao što je ov­dje uobi­ča­je­no, i u mno­gim dru­gim ku­ća­ma se po­slu­žu­ju ka­fa, ra­ki­ja, vi­no i slič­no. Da­kle, već i ov­dje ima pre­ve­li­ki broj ka­fa­na, ta rak-ra­na i u na­šim ze­mlja­ma, za što se kri­vi­ca uglav­nom uvi­jek pre­ba­cu­je na kul­tu­ru.
(NA­STA­VI­ĆE SE)