Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Ta­tja­na Ljvov­na Su­ho­ti­na je za­pi­sa­la u svom dnev­ni­ku: Na­ša ku­ća je bi­la sko­ro sva od sta­kla i uvi­jek otvo­re­na za sve ko­ji su že­lje­li da do­đu kod nas. Svak je mo­gao sve da vi­di, da pro­dre u in­ti­mu na­šeg po­ro­dič­nog ži­vo­ta do de­ta­lja i da iz­ne­se u jav­nost svo­je mi­šlje­nje, ko­je je ma­nje ili vi­še isti­ni­to. Na­ma je osta­lo sa­mo da se oslo­ni­mo na po­šte­nje na­ših po­sje­ti­la­ca.
Jed­nom je 1910. go­di­ne ku­ća Tol­sto­je­vih bi­la pre­pu­na hro­ni­ča­ra i po­sje­ti­la­ca i 14. ju­na Bul­ga­kov je za­pi­sao: „Raz­go­vor se vo­dio u tr­pe­za­ri­ji pred svi­ma. Tu su njih če­tvo­ri­ca, čak i vi­še lju­di, za­pi­si­va­li to o če­mu je Lav Ni­ko­la­je­vič go­vo­rio. Tu su bi­li Vla­di­mir Gri­gor­je­vič, Aljo­ša Ser­ge­jen­ko i dr. Ta pre­tje­ra­na za­in­te­re­so­va­nost je čak bi­la ne­pri­jat­na i ja na­mjer­no ni­je­sam htio ni­šta da za­pi­šem.
Svi bli­ski lju­di Tol­sto­ju, već odav­no su po­če­li da za­pi­su­ju sva­ku nje­go­vu ri­ječ. Bi­lje­žni­ca de­li­kat­nog čo­vje­ka dok­to­ra D.P. Ma­ko­vic­kog je bi­la pre­pu­na sva­ko­ja­kih či­nje­ni­ca, ko­je je za­pi­si­vao sva­ko­dnev­no te 1910. go­di­ne. Ne sa­mo da se pro­ši­rio krug onih, ko­ji su za­pi­si­va­li sve šta je iz­go­vo­rio, ne­go su se po­ja­vi­li po­seb­no za­du­že­ni lju­di da pra­te sva­ki nje­gov po­kret. To je bi­lo sve u or­ga­ni­za­ci­ji Čert­ko­va. Pr­vih mje­se­ci Bul­ga­kov je slao nje­mu ko­pi­je svog dnev­ni­ka, ali je ka­sni­je pre­stao sa tim, jer je po­sum­njao u ne­se­bič­nost Čert­ko­va. U svoj ovoj pri­či, pre­ko lje­ta i u to­ku je­se­ni 1910. go­di­ne, ovaj mla­di čo­vjek, upa­da­ju­ći po­ne­kad u ve­o­ma slo­že­ne si­tu­a­ci­je, po­ku­šao je da se dr­ži ne­u­tral­no i na od­sto­ja­nju.
Alek­san­dra Tol­stoj i nje­na dru­ga­ri­ca i isto­vre­me­no se­kre­ta­ri­ca Fe­o­kri­to­va su po­če­le da vo­de svo­je dnev­ni­ke od­mah po po­vrat­ku La­va Ni­ko­la­je­vi­ča iz Kr­jok­ši­na u Ja­snu Po­lja­nu, oči­gled­no, po za­htje­vu Čert­ko­va. Sva nji­ho­va pa­žnja je pr­ven­stve­no bi­la skon­ce­tri­sa­na na od­nos Tol­sto­ja pre­ma že­ni. Sve što je za­pi­sa­no u Ja­snoj Po­lja­ni, do­sta­vlja­no je Čert­ko­vu i nje­go­voj su­pru­zi, a ta­ko­đe i Gol­den­vej­ze­ru u Te­lja­tin­ke i ta­ko su oni bi­li sva­ko­dnev­no oba­vje­šta­va­ni do de­ta­lja o svim pre­pir­ka­ma i sva­đa­ma u Ja­snoj Po­lja­ni.
Alek­san­dra i Var­va­ra Mi­haj­lov­na su raz­li­či­to vi­dje­le unu­tar­po­ro­dič­ne od­no­se. Alek­san­dra Tol­stoj je od­luč­no od­bi­ja­la sve op­tu­žbe, upu­će­ne nje­nom ocu, svih onih sa­vre­me­ni­ka, ko­ji su sma­tra­li da se on pr­vi ne pri­dr­ža­va svog uče­nja, jer ži­vi u bo­gat­stvu. a
Kćer­ka je pri­zna­va­la po­sto­ja­nje te pro­ti­vr­ječ­no­sti, me­đu­tim, ima­ju­ći u vi­du po­ro­dič­nu dra­mu, bi­la je ubi­je­đe­na da bi otac mno­go vi­še vo­lio da ode od ku­će, ne­go da osta­ne. To ka­ko je ona vi­dje­la, Lav Ni­ko­la­je­vič je žr­tvo­vao se­be.
Po­lo­žaj Alek­san­dre Tol­stoj je bio kraj­nje slo­žen. Od­no­si nje­nog oca i maj­ke su bi­li u cen­tru pa­žnje mno­gih lju­di. Alek­san­dra je za­ka­sni­la sa ro­đe­njem u po­ro­di­ci Tol­sto­je­vih. Ona, za raz­li­ku od svo­je naj­sta­ri­je se­stre Ta­tja­ne, ni­je za­te­kla sreć­no vri­je­me u od­no­si­ma nji­ho­vih ro­di­te­lja, već je za­pao za­vr­šni i naj­slo­že­ni­ji dio nji­ho­vog za­jed­nič­kog ži­vo­ta i ve­o­ma ra­no je sti­glo osje­ća­nje raz­o­ča­re­nja pre­ma maj­ci. Od ra­ne mla­do­sti do kra­ja ži­vo­ta Alek­san­dra Ljvov­na je bi­la oda­na dje­lu svo­ga oca, ali je ci­je­ni­la i svo­ju maj­ku, bez ob­zi­ra na slo­že­nost nji­ho­vih uza­jam­nih od­no­sa. U raz­go­vo­ru sa svo­jim se­stri­ćem Ser­ge­jom ona se pri­sje­ća to­ga: „Ja sam ima­la sa­mo dva­de­set go­di­na kad sam osta­la sa­ma sa ro­di­te­lji­ma u naj­te­žem pe­ri­o­du nji­ho­vog ži­vo­ta... Bi­la sam su­vi­še mla­da i glu­pa da objek­tiv­no pro­ci­je­nim si­tu­a­ci­ju”.
Si­tu­a­ci­ja je bi­la sa­svim dru­ga­či­ja sa Fe­o­kri­to­vom. Ona ni­je vo­lje­la So­Fi­ju An­dre­jev­nu, ni­je joj vje­ro­va­la, a ni­je ima­la ni sa­ža­lje­nja pre­ma njoj. Ni­je slu­čaj­no da je baš Fe­o­kri­to­va za­pi­si­va­la te epi­zo­de iz ži­vo­ta u Ja­snoj Po­lja­ni, o ko­ji­ma dru­gi, iako su bi­li svje­do­ci istih, ipak ni­je­su pi­sa­li zbog de­li­kat­no­sti si­tu­a­ci­ja.
Po­sto­je za­pi­sa­ne či­nje­ni­ce, ko­je ne po­ma­žu du­bljem ra­zu­mi­je­va­nju to­ga šta se de­ša­va­lo. Na­pro­tiv, ko­ri­ste­ći njih da se shva­ti re­al­nost si­tu­a­ci­ja, ne sa­mo da nas pri­bli­ža­va­ju, već uda­lja­va­ju od su­šti­ne, što je i za­pi­sa­no u dnev­ni­ku Fe­o­kri­to­ve.
Oko So­fi­je i La­va Tol­sto­ja bi­lo je mno­go mla­dih lju­di: Alek­san­dra Tol­stoj, Bul­ga­kov, Gol­den­vej­zer i dru­gi. Oni su (isti­na, ovo se ma­nje od­no­si na Bul­ga­ko­va) kao mla­di lju­di oče­ki­va­li od svog uči­te­lja od­luč­nost, čvr­sti­nu i do­sled­nost u od­no­si­ma sa su­pru­gom. Oni su vo­lje­li da vi­de str­plje­nje i do­bro­tu u nje­go­vim po­stup­ci­ma, ali te­ško je bi­lo i za­mi­sli­ti ta­ko ne­što, s ob­zi­rom da su nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si bi­li dra­ma­tič­no slo­že­ni.(Na­sta­vi­će se)