Od na­šeg vi­so­kog sta­ja­li­šta ko­je je do­bi­lo ime „Kri­vač­ko ždri­je­lo” vo­di sta­za, sa­da po­no­vo ne­ka vr­sta vo­do­de­ri­ne sa stra­šnim ka­me­njem, pri­lič­no str­mo na­do­lje. Po­sred la­vi­rin­ta od stje­no­vi­tih gro­ma­da, ši­ro­ka div­na pa­no­ra­ma od ma­lo­pri­je od­jed­nom je opet sve­de­na na mo­no­to­nu pu­stoš, ko­ja uto­li­ko vi­še dje­lu­je na du­šu jer se nad ovom ni­je­mom pu­sto­ši spu­šta­ju pr­ve sjen­ke no­ći.
Ali, sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka da­lje, pred na­šim oči­ma se po­no­vo uka­zu­je ona ču­de­sna sli­ka od go­re, ko­ju još no­sim u sje­ća­nju, do­du­še, ne vi­še kru­ni­sa­nu ono­li­kom po­no­snom vi­si­nom, ali je za­to u mno­go če­mu po­sta­la bo­ga­ti­ja. Po­sled­nji zra­ci sun­ca spu­sti­li su se na sni­je­žne uz­vi­si­ne al­ban­skih br­da i pre­kri­li ih ru­ži­ča­sti­ma sja­jem, kao ka­kvo pro­ro­čan­stvo da će do­ći vri­je­me ka­da će i u ona pod­ruč­ja pro­dri­je­ti kul­tu­ra.
Vr­ho­vi br­da, kao da su po­zla­će­ni, štr­če u vi­so­ko pla­vo ne­bo, dok se u klan­ce udo­li­ne već uvu­kla ta­ma. Pro­stra­na po­vr­ši­na je­ze­ra, pak, pre­do­ča­va se u tam­no­cr­ve­nom od­sja­ju kao da ti­me tre­ba da nas pod­sje­ti na svu onu ple­me­ni­tu hri­šćan­sku krv ko­ju su za svih ovih sto­lje­ća ri­je­ke i rje­či­ce ta­ko če­sto do­no­si­le i sli­va­le u ovaj re­zer­vo­ar vo­de.
Me­đu­tim, ova ši­ro­ka sli­ka, gle­da­na sa na­šeg sa­da­šnjeg sta­ja­li­šta, vi­so­kog mo­žda 1.000 me­ta­ra, ni­je do­bi­la sa­mo no­ve bo­je, ne, ona je do­bi­la i ži­vot. Iz mno­štva si­vih kreč­njač­kih uz­vi­si­na is­pred nas kao da je, na­i­me, isje­čen je­dan ve­li­ki okru­gla­sti dio. Tlo ta­ko na­sta­le ko­tli­ne či­ni rav­ni­cu či­ja cje­lo­vi­ta po­vr­ši­na u ovoj zbr­ci od li­ti­ca i vr­ho­va, ko­ji se svu­da na­o­ko­lo pru­ža­ju pred na­šim po­gle­dom, ne pa­da ma­nje u oči od soč­ne ze­le­ne bo­je od ko­je sve bli­sta.
Na toj le­di­ni uka­zu­je se na­šem po­gle­du gru­pi­ca bi­je­lo okre­če­nih ku­ći­ca, ko­je go­to­vo da se do­i­ma­ju kao ma­le dr­ve­ne koc­ki­ce ko­je su dječ­je ru­ke na­sla­ga­le jed­ne po­red dru­gih na ze­le­nom ći­li­mu. To je za sa­da cilj na­šeg pu­to­va­nja – Ce­ti­nje, glav­ni grad „cr­nih br­da”. Ko bi po­mi­slio da će se ono pri­ka­za­ti na ta­ko ma­lo crn, a mno­go vi­še bi­jel i ze­len, ta­ko pri­ja­tan i be­za­zlen, ta­ko za­vi­čaj­no pri­san i pri­vla­čan na­čin!
E, pa, on­da na­pri­jed, ka­ko bi­smo, iz ka­me­ni­te di­vlji­ne ko­ja, ka­ko se ve­če spu­šta, dje­lu­je sve ne­u­god­ni­je i mr­tvi­je, što pri­je do­spje­li u nje­no mi­ro­lju­bi­vo kri­lo!
Bi­lo je, da­ka­ko, po­treb­no još do­sta na­po­ra da se to po­stig­ne. Uvi­jek na­no­vo se va­lja­lo spu­šti­ti niz oštre i opa­sne ili kli­za­ve i ši­lja­te ko­ma­de sti­je­nja. A pri tom su nam sna­ge bi­le go­to­vo po­sve is­cr­plje­ne i čak su i či­zme beć bi­le do­bra­no ošte­će­ne, a tre­ba­lo je da još ne­dje­lja­ma po­slu­že u unu­tra­šnjo­sti ze­mlje. Naj­zad smo skre­nu­li na­li­je­vo iza jed­nog za­vo­ja i od­jed­nom smo bi­li na no­vom pu­tu, ko­jim smo, sa­da u pra­voj li­ni­ji, pre­sje­kli rav­ni­cu Ce­ti­nja, te smo za po­la sa­ta pre­šli raz­da­lji­nu od se­la Ba­ji­ce do glav­nog gra­da.
Ni on­da ka­da su se uka­za­le pr­ve ku­će ovo­ga mje­sta, na­šim mu­ka­ma ni­je bio do­šao kraj. Va­lja­lo je pro­ći još jed­nu du­gu uli­cu i pro­vu­ći se kroz ma­su lju­di ko­ji su, u ov­dje uobi­ča­je­noj obu­ći, be­šum­no pro­la­zi­li po­red nas, sve dok ni­je­smo do­spje­li do jed­nog po­preč­no po­sta­vlje­nog na­o­či­tog zda­nja.
Nje­go­vi osvi­je­tlje­ni pro­zo­ri, ali još vi­še nje­mač­ko oslo­vlja­va­nje raz­ne go­spo­de ko­ja nas je okru­ži­la, od­jed­nom kao da su iz­ra­sli iz ze­mlje, po­zi­va­ju­ći nas da uđe­mo.
„Vi ste za­ci­je­lo na­ma već na­ja­vlje­ni dok­tor iz Sak­so­ni­je”, za­ču­lo se u isti mah iz vi­še gr­la: „Pri­đi­te sa­mo bli­že!” I ta­ko sam, a pri tom su me vi­še vu­kle ne­go što su me no­si­le sop­stve­ne kru­te no­ge, do­spio u unu­tra­šnjost „Lo­can­de”, svra­ti­šta i sa­bir­nog mje­sta svih stra­na­ca ko­ji su se usu­di­li da do­đu ova­mo go­re.
Po­sli­je krat­kog vre­me­na bi­li su uto­lje­ni glad i žeđ, is­cr­plje­ne sna­ge na­dok­na­đe­ne, a što je bi­lo još va­žni­je, sr­ce je bi­lo oslo­bo­đe­no onog osje­ća­nja ne­si­gur­no­sti ko­je stran­ca spo­pad­ne u sva­koj stra­noj ze­mlji, a po­go­to­vo ka­da stu­pi u „cr­na br­da” ko­ja su na ta­ko lo­šem gla­su.
Vi­še lju­ba­znih Cr­no­go­ra­ca op­ko­li­lo me kao sta­rog po­zna­ni­ka. Uz nje­mač­ko pi­vo ća­ska­lo se na nje­mač­kom je­zi­ku. Ni­ka­kvo ču­do da sam se u ka­sne sa­te, u mo­joj so­bi, do ko­je su me do­pra­ti­li mo­ji pri­ja­tlji ste­če­ni na br­zi­nu, ozbilj­no upi­tao da li ja to sa­njam i da li je ovo mje­se­či­nom oba­sja­no mje­sto sa svo­jim ti­him uli­ca­ma i či­stim ku­ći­ca­ma tu na­po­lju stvar­no Ce­ti­nje, da li su lju­di ko­ji su mi svo­jim če­sti­tim sti­skom ru­ke po­že­lje­li „La­ku noć, go­spo­di­ne dok­to­re”, stvar­no oni opa­sni ili pre­zre­ni Cr­no­gor­ci. I ta­ko sam olak­ša­nog sr­ca i sa ve­se­lim iš­če­ki­va­njem gle­dao u su­sret sle­de­ćem da­nu.
U ra­nu zo­ru buč­na gr­mlja­vi­na tr­gla me iz istin­ski du­bo­kog sna u ko­ji sam bio uto­nuo po­sli­je na­por­no pro­ve­de­nog da­na. Da li je to tre­ba­lo da bu­de po­ča­sni po­zdrav u mo­ju čast ili za taj su­vi­še ra­ni i pre­vi­še gla­sni po­zdrav sno­si kri­vi­cu opet ru­ski ge­ne­ral? Ali ovog pu­ta sam ga ne­pra­ved­no okri­vio. Bu­ka je do­la­zi­la sa ob­ro­na­ka na is­to­ku Ce­ti­nja, gdje su, u sklo­pu grad­nje dru­ma za Ri­je­ku, oba­vlja­na neo­p­hod­na mi­ni­ra­nja. (NA­STA­VI­ĆE SE)

priredio:
MILADIN VELjKOVIĆ