Alek­san­dra Ljvov­na i Fe­o­kri­to­va, kao i Čert­kov, naj­če­šće su vi­dje­li po­hle­pu, se­bič­nost i ne­is­kre­nost kod So­fi­je An­dre­jev­ne. Čert­kov je, kad je 1922. go­di­ne pi­sao o Tol­sto­je­vom od­la­sku od ku­će, bra­nio sa nje­go­ve tač­ke gle­di­šta naj­va­žni­ju mi­sao, ko­ja se od­no­si­la na Tol­sto­je­vo ra­zu­mi­je­va­nje svo­je su­pru­ge, da je po­treb­no po­ći od ide­je da se zlu ne tre­ba su­prot­sta­vlja­ti zlom. Čert­kov je stal­no skre­tao pa­žnju na tra­ge­di­ju, ko­ja se de­ša­va­la u Ja­snoj Po­lja­ni i uka­zi­vao na po­žr­tvo­va­nje i ne­se­bič­nost La­va Ni­ko­la­je­vi­ča.
Ser­gej Ljvo­vič Tol­stoj je raz­mi­šljao dru­ga­či­je: „Ni­je­sam si­gu­ran da bi otac oti­šao iz Ja­sne Po­lja­ne da ni­je bi­lo te­sta­men­ta. U svom dnev­ni­ku on je pi­sao da ga sma­tra­ju „ne­u­ra­čun­lji­vim” i pred svoj od­la­zak iz Ja­sne Po­lja­ne pri­znao je Ma­ri­ji Alek­san­drov­noj Šmit da že­li da ode od ku­će, jer je umo­ran od sve­ga. I mo­žda on ne bi ni na­pu­stio svo­ju ku­ću da se ni­je­su po­če­le ple­sti in­tri­ge oko za­vje­šta­nja”.
Svi ko­ji su pri­su­stvo­va­li tim do­ga­đa­ji­ma, svi su oni na svoj na­čin shva­ta­li po­ro­dič­nu tra­ge­di­ju Tol­sto­je­vih. Lav Tol­stoj je u svo­jim pa­ri­škim pu­bli­ka­ci­ja­ma uka­zi­vao i na dru­gu stra­nu ove tra­ge­di­je. Dru­ga­či­je ni­je mo­glo ni bi­ti, jer te ja­sno­polj­ske in­tri­ge, u lje­to i je­sen te 1910.go­di­ne, do­bi­le su raz­mje­re tra­ge­di­je, ka­da su se u ne­ra­zr­je­ši­voj pro­ti­vur­ječ­no­si spo­ji­li ze­malj­ska isti­na i isti­na du­hov­nih ide­a­la.
Po­mi­sao na smrt i že­lja da umre stal­no je bi­la u mi­sli­ma So­fi­je An­dre­jev­ne Tol­stoj. „Išla sam da se ku­pam i po­zli­lo mi je. Vo­da je pro­ti­ca­la Vo­ron­kom isto kao moj ži­vot. Na Vo­ron­ku sam išla da pro­vje­rim ko­li­ko je vo­da du­bo­ka i ni­je­sam mo­gla čak ni da se u nju uto­pim”.
So­fi­ja An­dre­jev­na je po­sled­njih mje­se­ci vi­še pu­ta pri­je­ti­la mu­žu sa­mo­u­bi­stvom i sa­znav­ši za nje­gov od­la­zak ona je is­tr­ča­la iz ku­će i ba­ci­la se u rib­njak. Iz­vu­kli su je i ovaj put spa­si­li, ali je ona ka­sni­je po­ku­ša­va­la vi­še pu­ta da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo. Da je ona uspje­la da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo, pi­ta­nje je da li bi Tol­stoj pre­ži­vio to. On­da sve pri­če o nje­go­vom na­pu­šta­nju ku­će do­bi­le bi sa­svim dru­gi smi­sao. So­fi­ja An­dre­jev­na je sma­tra­la se­be mu­če­ni­com i upra­vo je ona že­lje­la da baš se­be pred­sta­vi ta­kvom ci­je­loj jav­no­sti za­jed­no sa svo­jim ne­iz­mjer­nim oča­jem i lič­nom pro­pa­šću.
Naj­sta­ri­ja kćer­ka La­va Ni­ko­la­je­vi­ča je go­vo­ri­la da bi je­dan raz­log te­ško mo­gao da uti­če na od­lu­ku La­va Tol­sto­ja da ode iz Ja­sne Po­lja­ne. Njen otac je bio tem­pe­ra­men­tan čo­vjek i po na­ra­vi „stra­stve­na i slo­že­na lič­nost”.
„Či­tav niz raz­lo­ga i mo­ti­va su re­zul­tat nje­go­vog po­na­ša­nja, ko­ji su se u nje­mu sku­pi­li, po­mi­je­ša­li i uvi­jek bi­li su­pro­sta­vlje­ni je­dan dru­gom”.
Ja­sno je i to, za­što u ok­to­bru 1910. go­di­ne nje­go­ve pri­sta­li­ce ni­je­su žu­ri­le da oba­vi­je­ste nje­go­ve naj­bli­že o mje­stu bo­rav­ka obo­lje­log Tol­sto­ja. Ta­tja­na Ljvov­na Su­ho­ti­na je do­bro za­pam­ti­la te tre­nut­ke: „Otac mi umi­re tu ne­gdje bli­zu, a ja ne znam gdje se na­la­zi. Ja ne mo­gu da ga pa­zim i nje­gu­jem. Mo­žda ga ne­ću ni­kad vi­še vi­dje­ti. Ho­će li mi bar do­zvo­li­ti da ga vi­dim na sa­mrt­nom od­ru? Svu noć ni­je­sam spa­va­la. Ovo je istin­sko mu­če­nje. Ci­je­lu noć iz su­sjed­ne so­be su do­pi­ra­li do me­ne plač i je­ca­ji mo­je maj­ke. Čak i kad je sva­nu­lo ni­je­sam zna­la šta da ra­dim i ka­kvu od­lu­ku da do­ne­sem. Ali se na­šao na­ma ne­po­znat čo­vjek, ko­ji nas je shva­tio i sa­ža­lo se nad po­ro­di­com Tol­stoj. On nas je oba­vi­je­stio te­le­gra­mom: „Lav Ni­ko­la­je­vič je u Asta­po­vu kod uprav­ni­ka sta­ni­ce. Ima tem­pe­ra­tu­ru 40 ste­pe­ni”. Do kra­ja svog ži­vo­ta bi­ću za­hval­na no­vi­na­ru „Ru­ske ri­je­či” Or­lo­vu.
To­kom pr­vog raz­go­vo­ra sa Ta­tja­nom u Asta­po­vu, Tol­stoj je pi­tao kćer­ku: „Ko je ostao sa va­šom ma­mom?” Ona mu je od­go­vo­ri­la: „Mo­žda će te raz­go­vor na tu te­mu uz­ne­mi­ri­ti”. On je od­luč­no pre­ki­nuo nje­nu pri­ču: „Pri­čaj mi, pri­čaj, šta mo­že bi­ti va­žni­je za me­ne”. Ipak, ni­je tra­žio da je po­zo­vu. Dje­ca su od­lu­či­la da So­fi­ja An­dre­jev­na ne ula­zi kod mu­ža, ko­ji je umi­rao. So­fi­ja An­dre­jev­na je ta­da za­pi­sa­la: „Ni­je­su mi do­zvo­li­li da uđem kod La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Si­lom su me za­dr­ža­va­li, vra­ta su mi za­klju­ča­va­li i mo­je sr­ce su is­ko­ma­da­li“.
Po­sled­nje Tol­sto­je­ve ri­je­či, dok je umi­rao, bi­le su upu­će­ne naj­sta­ri­jem si­nu: „Ser­jo­ža, ja vo­lim isti­nu... Ve­o­ma mno­go... je vo­lim”.
KRAJ

Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ