Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić



„Od­lu­kom Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. go­di­ne, Austro­u­gar­ska je do­bi­la pra­vo da oku­pi­ra tur­ske pro­vin­ci­je Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, pod iz­go­vo­rom uvo­đe­nja re­da. Sta­ra Ra­ška – San­džak osta­la je i da­lje u po­sje­du Tur­ske. Po 25. čla­nu Ber­lin­skog ugo­vo­ra i po­seb­ne kon­ven­ci­je iz­me­đu Austro­u­gar­ske i Tur­ske ko­ja je za­klju­če­na u Ca­ri­gra­du u apri­lu 1879. od­lu­če­no je da Austro­u­gar­ska dr­ži voj­ne gar­ni­zo­ne na te­ri­to­ri­ji Tur­ske u Plje­vlji­ma, Pri­je­po­lju i Pri­bo­ju. Ja­či­na austro­u­gar­skih tru­pa mo­gla je da bu­de če­ti­ri-pet hi­lja­da voj­ni­ka. Tur­skoj je osta­vlje­no pra­vo da u tim mje­sti­ma dr­ži gar­ni­zo­ne iste ja­či­ne i da ima svo­ju upra­vu.
Spro­vo­đe­njem anek­si­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne 1908. go­di­ne, Austro­u­gar­ska je po­vu­kla svo­je gar­ni­zo­ne iz tih mje­sta. No­ve gra­ni­ce pri­mo­ra­le su Tur­sku da spro­ve­de no­vu ad­mi­ni­stra­tiv­nu po­dje­lu. No­vo­pa­zar­ski san­džak već 1879. go­di­ne iz­dvo­jen je iz Bo­san­skog vi­la­je­ta sa sje­di­štem u Sa­ra­je­vu i pri­po­jen Ko­sov­skom vi­la­je­tu sa sje­di­štem u Pri­šti­ni. Go­di­ne 1880. tur­ske vla­sti obra­zo­va­le su Plje­valj­ski san­džak – okrug (mu­te­sa­ri­fluk) sa sje­di­štem u Plje­vlji­ma i No­vo­pa­zar­ski san­džak, sa sje­di­štem u Sje­ni­ci. Ta­ko No­vo­pa­zar­ski san­džak osno­van 1864. ni­je vi­še po­sto­jao kao po­seb­na uprav­na oblast, ali sta­ri na­ziv je i da­lje za­dr­žao. Ko­sov­ski vi­la­jet, či­je je sje­di­šte 1888. go­di­ne pre­ne­se­no iz Pri­šti­ne u Sko­plje, imao je na po­čet­ku 20. vi­je­ka šest san­dža­ka: Plje­valj­ski, No­vo­pa­zar­ski (Sje­nič­ki), Pri­štin­ski, Peć­ki, Pri­zren­ski i Skop­ski. Na če­lu san­dža­ka na­la­zio se okru­žni na­čel­nik (mu­te­sa­rif) ko­ji je bio i voj­ni za­po­vjed­nik u okru­gu. San­dža­ci se di­je­le na sre­zo­ve – ka­ze, a Plje­valj­ski san­džak imao je dvi­je ka­ze – plje­valj­sku i pri­je­polj­sku i sre­sku is­po­sta­vu u Pri­bo­ju. No­vo­pa­zar­skom san­dža­ku, zva­nom sje­nič­ki, pri­pa­le su ka­ze bje­lo­polj­ska, ro­žaj­ska i do­njo­ko­la­šin­ska, ili vra­ne­ška ka­za, sa sje­di­štem u Ša­ho­vi­ći­ma (To­ma­še­vo). Po­sli­je 1908. go­di­ne do­njo­ko­la­šin­ska ka­za ula­zi u sa­stav Plje­valj­skog san­dža­ka. Peć­kom san­dža­ku pri­pa­da­le su ka­ze be­ran­ska i pla­vo­gu­sinj­ska. Upra­va san­dža­ka ima­la je sa­vje­to­dav­no ti­je­lo medž­lis u ko­me su se na­la­zi­la dva Sr­bi­na. Naj­va­žni­ji od­sjek upra­ve u okru­gu bio je fi­nan­sij­ski, i to onaj nje­gov dio ko­ji se ba­vio pri­ku­plja­njem po­re­za.
Na če­lu ka­ze – sre­za na­la­zio se kaj­ma­kam – na­čel­nik. Pri ka­zi je po­sto­ja­lo sa­vje­to­dav­no ti­je­lo u ko­je su ula­zi­la i dva srp­ska pred­stav­ni­ka.“
Ra­ko­če­vić is­ti­če da je bi­la or­ga­ni­zo­va­na i sud­ska vlast, te da su „po­sto­ja­li su­do­vi u vi­la­je­tu, san­dža­ku i ka­zi. U ka­zi se na­la­zio pr­vo­ste­pe­ni sud ko­ji je imao pred­sjed­ni­ka, se­kre­ta­ra, pi­sa­ra, še­ri­jat­skog pi­sa­ra, po­moć­ni­ka isljed­ni­ka i dva gra­đa­ni­na po­rot­ni­ka od ko­jih je je­dan bio Sr­bin, a dru­gi mu­sli­man. Za žal­be na sud­ske pre­su­de po­sto­ja­la je ape­la­ci­ja na Vi­la­je­tu u Sko­plju i ka­sa­ci­ja u Ca­ri­gra­du. Tur­sko sud­stvo sa­sto­ja­lo se ma­hom od sla­bih ka­dro­va i bi­lo je ko­rum­pi­ra­no. Pri­mje­nji­va­no je še­ri­jat­sko pra­vo, ma­da su već du­že vre­me­na po­sto­ja­li gra­đan­ski i kri­vič­ni za­ko­nik. Pri­mje­na še­ri­jat­skog pra­va po­seb­no se is­po­lja­va­la u par­ni­ca­ma iz­me­đu mu­sli­ma­na i hri­šća­na, ka­da svje­do­če­nje ra­je ni­je ima­lo ni­ka­kvu prav­nu va­žnost“, is­ti­če Ra­ko­če­vić.
On ta­ko­đe pi­še i o agrar­nim od­no­si­ma u Tur­skoj, ko­ji su bi­li za­sno­va­ni na fe­u­dal­nim prin­ci­pi­ma. Ta­ko su „Sr­bi se­lja­ci u ogrom­noj ve­ći­ni bi­li čif­či­je, što zna­či da ni­je­su bi­li vla­sni­ci ze­mlje. Ona je bi­la vla­sni­štvo aga i be­go­va. Čif­či­ja je bio oba­ve­zan da ob­ra­đu­je ze­mlju i is­pu­nja­va oba­ve­ze pre­ma vla­sni­ku i dr­ža­vi. Čif­či­je su bi­le oba­ve­zne da da­ju sa­mo če­tvr­ti­nu... Aga ni­je mo­gao tje­ra­ti čif­či­ju sa ze­mlje, a čif­či­ja je bio vla­san ze­mlju pro­da­va­ti, za­vje­šta­ti, po­klo­ni­ti, ra­di­ti s njom što ho­će. Me­đu­tim, oba­ve­ze pre­ma agi mo­ra­le su bi­ti is­pu­nje­ne jer je on bio vla­snik bez ob­zi­ra na to u či­jem se po­sje­du ze­mlja na­la­zi­la.”
Ra­ko­če­vić da­lje na­vo­di da je ve­o­ma če­sto do­la­zi­lo do pro­ble­ma sa vla­sti­ma ko­je su bo­san­ske iz­bje­gli­ce, na­ro­či­to na­kon anek­si­je, na­se­lja­va­le na ko­mu­ni­ma ili na ze­mlji ot­ku­plje­noj od aga i be­go­va, osta­vlja­ju­ći ta­ko Sr­be bez iče­ga. Sa dru­ge stra­ne, tur­ske su se vla­sti tru­di­le da stvo­re la­nac tih iz­bje­glič­kih (mu­ha­dži­rin­skih) na­se­lja, na­sto­je­ći da „odvo­je srp­ske cje­li­ne jed­nu od dru­ge a sve za­jed­no od Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Vla­sti su na­sto­ja­le da 1883. go­di­ne mu­ha­dži­re na­se­le i u Va­so­je­vi­ći­ma, ali im sta­nov­ni­štvo ni­je do­zvo­li­lo”
„Duž is­toč­ne gra­ni­ce Cr­ne Go­re bi­lo je ne­ko­li­ko bu­na srp­skog sta­nov­ni­štva. Uzrok tim bu­na­ma je bi­lo po­ve­ća­nje po­re­za, na­si­lje tur­skih vla­sti, grad­nja ka­ra­u­la gdje ih do ta­da ni­je bi­lo...a naj­i­zra­zi­ti­ji ot­por da­va­lo je sta­nov­ni­štvo u Do­njim Va­so­je­vi­ći­ma”, ka­že iz­me­đu osta­log dr Ra­ko­če­vić.(na­sta­vi­će se)