PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Bra­ni­slav Pe­tro­ni­je­vić je du­go­go­di­šnju ka­ri­je­ru na­stav­ni­ka na Ve­li­koj ško­li i ka­sni­je Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du ot­po­čeo kao ve­o­ma mlad čo­vjek sa sve­ga 28 go­di­na. Tek što je dok­to­ri­rao i pri­mljen kao „uči­telj stra­nog (nje­mač­kog) je­zi­ka u gim­na­zi­ji”, isto­vre­me­no je iza­bran na mje­sto do­cen­ta ko­je je bi­lo i ve­li­ko dru­štve­no i struč­no pri­zna­nje tom mla­dom dok­to­ru. Sva­ka­ko da se za to mje­sto iz­bo­rio pri­je sve­ga svo­jim pi­sa­nim ra­do­vi­ma ko­ji su bi­li ne sa­mo neo­bič­ni za tu sre­di­nu, jer su uno­si­li svje­ži duh evrop­skih fi­lo­zof­skih vri­jed­no­sti, već su i na­go­vje­šta­va­li du­hov­no sta­sa­va­nje jed­nog mla­dog čo­vje­ka u vr­hun­skog mi­sli­o­ca i na­uč­ni­ka. Ti­me je Ve­li­ka ško­la (ka­sni­je i Be­o­grad­ski uni­ver­zi­tet) do­bi­la ne sa­mo iz­van­red­no po­let­nog, obra­zo­va­nog i am­bi­ci­o­znog na­stav­ni­ka ne­go i obez­bi­je­di­la mno­go po­volj­ni­je uslo­ve za kva­li­tet­no i sve­stra­no obra­zo­va­nje mla­dih ge­ne­ra­ci­ja u na­šoj sre­di­ni iz fi­lo­zo­fi­je i dru­gih srod­nih obla­sti. Ka­da je pri­mljen za do­cen­ta to je isto­vre­me­no za nje­ga zna­či­lo i do­bi­ja­nje stal­nog za­po­sle­nja i re­dov­no pri­ma­nje sred­sta­va neo­p­hod­nih za eg­zi­sten­ci­ju. Obez­bi­je­div­ši ta­ko ma­te­ri­jal­nu pod­lo­gu mo­gao se mno­go pot­pu­ni­je i po­let­ni­je po­sve­ti­ti na­mje­ra­va­nom si­ste­mat­skom ra­du na iz­gra­đi­va­nju svog sop­stve­nog fi­lo­zof­skog si­ste­ma. Do­bi­ja­nje mje­sta na­stav­ni­ka na Ve­li­koj ško­li ga je do­dat­no sti­mu­li­sa­lo i pod­sti­ca­lo da raz­vi­je plo­dan i ra­zno­vr­stan spi­sa­telj­ski rad ko­ji će bi­ti otje­lo­tvo­ren u ni­zu iz­van­red­no zna­čaj­nih dje­la iz ra­znih obla­sti fi­lo­zo­fi­je i na­u­ke, raz­li­či­tog du­hov­nog, na­uč­nog i struč­nog ni­voa.
Pe­tro­ni­je­vi­će­va na­stav­nič­ka dje­lat­nost na Ve­li­koj ško­li, a po­tom i na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du tra­ja­la je sko­ro tri­de­set go­di­na, tač­ni­je 29 go­di­na i bli­zu tri mje­se­ca. Ve­o­ma br­zo je sa mje­sta do­cen­ta do­bio zva­nje van­red­nog pro­fe­so­ra, 16. ju­na 1899. go­di­ne, da­kle sa ne­pu­nih go­di­nu da­na slu­žbe. Isto­vre­me­no je ta­da raz­ri­je­šen du­žno­sti uči­te­lja nje­mač­kog je­zi­ka i fi­lo­zo­fi­je u be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji „Kralj Alek­san­dar I”. Od sa­mog po­čet­ka je ve­o­ma ozbilj­no i od­go­vor­no pri­hva­tio na­stav­nič­ku du­žnost i svo­ja pre­da­va­nja, vje­žbe i uop­šte cio rad sa stu­den­ti­ma po­di­gao na evrop­ski ni­vo. Za­pra­vo, či­ta­va nje­go­va uni­ver­zi­tet­ska ka­ri­je­ra je na­sto­ja­la i te­ži­la do­sti­za­nju iz­u­zet­no vi­so­kih na­stav­nih stan­dar­da ka­ko bi se ko­nač­no i u Sr­bi­ji, u to vri­je­me do­sta uda­lje­noj od kul­tur­nih evrop­skih to­ko­va, po­če­lo pri­mje­nji­va­ti i ostva­ri­va­ti du­hov­no stre­mlje­nje ko­je je bi­lo ak­tu­el­no u evrop­skim ze­mlja­ma, po­seb­no u Nje­mač­koj. Otu­da je i pro­iz­i­la­zi­la ne­pre­kid­na, do­sled­na i ne­u­mor­na na­stav­nič­ka i jav­na dje­lat­nost ko­ju je Pe­tro­ni­je­vić is­po­lja­vao od pr­vog da­na stu­pa­nja na du­žnost na­stav­ni­ka pa sve do kra­ja nje­go­ve pro­fe­sor­ske ka­ri­je­re.
Kao pro­fe­sor je naj­pri­je dr­žao kur­se­ve iz isto­ri­je fi­lo­zo­fi­je, i to iz svih pe­ri­o­da nje­nog raz­vo­ja. Po­seb­ni afi­ni­tet je imao i pa­žnju po­kla­njao isto­rij­skom raz­do­blju od re­ne­san­se do Kan­ta. To vri­je­me je pred­sta­vlja­lo do­ba iz­grad­nje mo­der­ne na­u­ke i ve­li­kih me­ta­fi­zič­kih si­ste­ma. S ob­zi­rom da je Pe­tro­ni­je­vić bio „ro­đe­ni me­ta­fi­zi­čar”, to je ra­zu­mlji­va bi­la nje­go­va iz­ra­zi­ta lič­na za­in­te­re­so­va­nost za ve­li­ke fi­lo­zof­ske si­ste­me evrop­skih mi­sli­la­ca i na­uč­ni­ka, po­seb­no Spi­no­ze i Lajb­ni­ca. Upo­re­do sa oba­vlja­njem na­stav­ne du­žno­sti, Pe­tro­ni­je­vić je za­po­čao plod­nu i ra­zno­vr­snu spi­sa­telj­sku dje­lat­nost što je re­zul­ti­ra­lo ob­ja­vlji­va­njem ve­li­kog bro­ja ra­do­va iz ra­znih obla­sti, ali i raz­li­či­tog na­uč­nog, fi­lo­zof­skog i du­hov­nog ni­voa. Od­mah na po­čet­ku je, na­i­me, ob­ja­vio ne­ko­li­ko ras­pra­va i dje­la iz isto­ri­je fi­lo­zo­fi­je, a po­tom i svo­je naj­va­žni­je (ži­vot­no) dje­lo Prin­ci­pi me­ta­fi­zi­ke, u dva to­ma, pri če­mu je pr­vi dio ob­ja­vljen 1904, a dru­gi 1912. na nje­mač­kom je­zi­ku. To­kom či­ta­vog ži­vo­ta je pla­ni­rao da svoj ka­pi­tal­ni fi­lo­zof­ski po­du­hvat kru­ni­še ob­ja­vlji­va­njem još dva dje­la, ali je je sti­caj ži­vot­nih i dru­gih okol­no­sti one­mo­gu­ćio re­a­li­za­ci­ju te nje­go­ve že­lje i na­mje­re.
Na po­čet­ku ka­ri­je­re je, da ov­dje na­ve­de­mo kao pri­mjer, ob­ja­vio svo­je Prin­ci­pe te­o­ri­je sa­zna­nja, kao i Isto­ri­ju no­vi­je fi­lo­zo­fi­je: od re­ne­san­se do Kan­ta (1903), ko­ju je na­pi­sao ve­o­ma br­zo – za sve­ga tri mje­se­ca. U to vri­je­me pi­še i ob­ja­vlju­je stu­di­ju o Ni­čeu, kao i niz dru­gih ra­do­va. Či­tav taj obi­man i in­ten­zi­van spi­sa­telj­ski rad ni­je bio mo­ti­vi­san sa­mo sti­ca­njem na­stav­nič­kih zva­nja na Ve­li­koj ško­li, iako je, na­rav­no, bio od ključ­nog zna­ča­ja. Na osno­vu re­fe­ra­ta pro­fe­so­ra pe­da­go­gi­je Vo­ji­sla­va Ba­ki­ća (1847-1929) i pro­fe­so­ra isto­ri­je Dra­go­lju­ba M. Pa­vlo­vi­ća (1866-1920), od 24. fe­bru­a­ra 1903. go­di­ne, Pe­tro­ni­je­vi­ća je Aka­de­mij­ski sa­vjet Ve­li­ke ško­le iza­brao za re­dov­nog pro­fe­so­ra (sa 21 gla­som “za” od ukup­no 30 čla­no­va Sa­vje­ta). Ta­da je za do­cen­ta po­sta­vljen so­ci­jal­de­mo­kra­ta i na­čel­ni pro­tiv­nik me­ta­fi­zi­ke Dra­gi­ša Đu­rić. Una­pre­đe­nje je bi­lo do­dat­ni pod­sti­caj­ni mo­tiv za još in­ten­ziv­ni­ji i ra­zno­vr­sni­ji Pe­tro­ni­je­vi­ćev na­stav­nič­ki an­ga­žman.
Svo­ja pre­da­va­nja je za­sni­vao i pri­pre­mao na mno­go­broj­noj kva­li­tet­noj i po­u­zda­noj li­te­ra­tu­ri, po­seb­no stan­dard­nim knji­ga­ma na nje­mač­kom je­zi­ku. Do kra­ja žvo­ta je upra­žnja­vao na­vi­ku ste­če­nu još kao nje­mač­ki đak, kao stu­dent i dok­to­rant Laj­pci­škog uni­ver­zi­te­ta, da sva pi­ta­nja i te­me raz­ma­tra i ob­ra­đu­je stu­di­o­zno i ve­o­ma te­me­lji­to. U či­ta­vom nje­go­vom ra­du ni­je bi­lo mje­sta im­pro­vi­za­ci­ji i for­ma­li­zmu. Uvi­jek je na­sto­jao da se osla­nja na naj­ve­ća ime­na i auto­ri­te­te u fi­lo­zo­fi­ji i na­u­ci. Sto­ga je stal­no i iz­no­va pom­no pro­u­ča­vao ka­pi­tal­ne spi­se i do­stig­nu­ća zna­me­ni­tih mi­sli­la­ca či­ja je shva­ta­nja i si­ste­me te­me­lji­to pro­u­ča­vao i ve­o­ma do­bro po­zna­vao. Re­dov­no je pra­tio i pro­u­ča­vao i ta­da­šnju te­ku­ću ak­tu­el­nu fi­lo­zof­sku li­te­ra­tu­ru, ali je, ipak, uvi­jek pred­nost da­vao pro­vje­re­nim kla­sič­nim do­stig­nu­ći­ma. Sma­trao je da se naj­bo­lji te­me­lji fi­lo­zof­skog po­i­ma­nja svi­je­ta i ži­vo­ta na­la­ze kod osni­va­ča mo­der­ne fi­lo­zof­ske mi­sli, u vre­me­nu pri­je Kan­ta, po­seb­no me­đu ve­li­ka­ni­ma ra­ci­o­na­li­zma De­kar­ta, Spi­no­ze i Lajb­ni­ca. (NA­STA­VI­ĆE SE)