Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„U pe­ri­o­du do 1918.go­di­ne Bo­ka Ko­tor­ska se na­la­zi­la u sa­sta­vu Austro­u­gar­ske. Iz­me­đu 1850. i 1860. go­di­ne austrij­ski ge­ne­ral La­zar Ma­mu­la po­di­gao je niz utvr­đe­nja. Po oku­pa­ci­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne 1878. go­di­ne Bo­ka po­sta­je pr­vo utvr­đe­nje her­ce­go­vač­ke li­ni­je pre­ma Cr­noj Go­ri, pa i u vre­me­nu od 1882. do 1908. go­di­ne i pre­tvo­re­na je u po­ja­snu tvr­đa­vu sa tri od­bram­be­ne zo­ne. Sve do Pr­vog svjet­skog ra­ta Austro­u­gar­ska po­ja­ča­va i mo­der­ni­zu­je utvr­đe­nja u Bo­ki. Ta­ko je ona pred­sta­vlja­la ja­ko utvr­đe­ni voj­no-po­mor­ski lo­gor. U Bo­ki se na­la­zi­lo vi­še od 20 austro­u­gar­skih utvr­đe­nja. Osim tih, bi­la su po­ja­ča­na utvr­đe­nja Ma­mu­la i Oštra pon­ta, ko­ja su ne­pre­sta­no šti­ti­la i za­tva­ra­la ulaz u Bo­ku. Na po­je­di­nim mje­sti­ma bi­le su po­sta­vlja­ne i tvr­đav­ske ba­te­ri­je. Utvr­đe­nja ni­je­su spa­da­la u naj­mo­der­ni­ja u Evro­pi, ali su bi­la ve­o­ma so­lid­na. Po­dig­nu­te su bi­le ba­lon­ske osma­trač­ni­ce, op­tič­ke i ra­dio-sta­ni­ce, a za iz­vi­đa­nje – hi­dro­plan­ska sta­ni­ca i po­moć­ni aero­drom kod Iga­la. Za snab­di­je­va­nje vo­dom bio je iz­gra­đen ve­li­ki broj ci­sti­jer­ni u utvr­đe­nji­ma i na pred­vi­đe­nim po­lo­ža­ji­ma.
Pred po­če­tak Pr­vog svjet­skog ra­ta bi­lo je u Bo­ki 5.500 voj­ni­ka tvr­đav­ske po­sa­de, 218 tvr­đav­skih to­po­va ka­li­bra od 37 do 305 mm, 90 mi­tra­lje­za, 40 re­flek­to­ra i 9 tor­ped­nih ci­je­vi. Za ofan­ziv­na dej­stva ka Cr­noj Go­ri pred­vi­đen je smje­štaj za još 15.000 lju­di. Pri­bli­žno isti broj mor­na­ra snab­di­je­va­la je po­mor­ska ba­za, ta­ko da je Bo­ka u Pr­vom svjet­skom ra­tu ras­po­la­ga­la tro­mje­seč­nom re­zer­vom svih po­tre­ba za 36.000 voj­ni­ka i 6.700 ko­nja. Po­mor­ski sa­o­bra­ćaj i usko­trač­na že­lje­zni­ca Ze­le­ni­ka– Mo­star–Sa­ra­je­vo obez­bje­đi­va­li su brz tran­sport voj­ske i ma­te­ri­ja­la.
U Bo­ki je bi­la sta­ci­o­ni­ra­na 5.di­vi­zi­ja austro­u­gar­ske rat­ne flo­te pod ko­man­dom kon­tra­ad­mi­ra­la Han­sa...U Her­ceg No­vom na­la­zi­li su se ko­man­da od­bra­ne i štab 47. pje­ša­dij­ske di­vi­zi­je. Po­što je ko­man­dant di­vi­zi­je ge­ne­ral No­vak bio ra­njen u bor­bi sa Cr­no­gor­ci­ma kod Gra­ho­va, u av­gu­stu 1914.go­di­ne za­mi­je­nio ga je ge­ne­ral Vik­tor Ve­ber fon Ve­be­na­ua, ko­ji je na toj du­žno­sti ostao do kra­ja ra­ta sa Cr­nom Go­rom...“
Autor da­lje na­vo­di da je na­kon iz­bi­ja­nja Pr­vog svjet­skog ra­ta zbog ne­u­tvr­đe­nog fron­ta pre­ma Bu­dvi na­pu­šte­no pri­mor­je „ju­žno od Prč­je gla­ve, gdje su Cr­no­gor­ci od­mah obra­zo­va­li front, a sma­njen je broj rat­nih bro­do­va u Bo­ki, zbog ne­do­volj­ne obal­ske za­šti­te. Obal­ski front bio je ak­ti­van do kra­ja ra­ta, jer su je­di­ni­ce iz Bo­ke vr­ši­le blo­ka­du cr­no­gor­sko-al­ban­ske oba­le, ko­ju je tre­ba­lo da za­šti­ti fran­cu­ska Sre­do­zem­na flo­ta. Od 8. do 10. 01. 1916.go­di­ne Austri­jan­ci su iz­vr­ši­li na­pad na Lov­ćen, za­sno­van na nad­moć­noj ar­ti­lje­rij­skoj va­tri iz Bo­ke, sa mo­ra i kop­na i la­ko ga za­u­ze­li. Ubr­zo je usli­je­di­la oku­pa­ci­ja Cr­ne Go­re i pro­dor austro­u­gar­skih tru­pa u Al­ba­ni­ju. Nji­ho­va glav­na ba­za bi­la je Bo­ka...“
Ra­ko­če­vić ka­že da je Bo­ka Ko­tor­ska „pri­pa­da­la Dal­ma­ci­ji, sla­la svo­je po­sla­ni­ke u Po­kra­jin­sku skup­šti­nu u Za­dru i u Ca­re­vin­sko vi­je­će u Be­ču. Na za­htjev Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še austrij­ske vla­sti su 1874. do­zvo­li­le osni­va­nje Bo­ko­ko­tor­ske du­bro­vač­ke pra­vo­slav­ne epar­hi­je, ko­ja je uki­nu­ta 1932, ka­da je pra­vo­slav­na cr­kva u Bo­ki vra­će­na u nad­le­žnost ce­tinj­ske mi­tro­po­li­je.
Kad je do­šlo do ob­ja­vlji­va­nja voj­nog za­ko­na u Bo­ki Ko­tor­skoj i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni 1881. go­di­ne, to je bi­la po­sled­nja var­ni­ca ko­ja je iza­zva­la na­rod­ni usta­nak u ovim obla­sti­ma. U Bo­ki je za­kon ob­ja­vljen u ju­nu 1881. i kad je za­po­če­la re­gru­ta­ci­ja, buk­nuo je ne­mir i tra­jao do 22.apri­la 1882.go­di­ne.“
Go­vo­re­ći o po­bu­ni mor­na­ra 1918. go­di­ne, Ra­ko­če­vić na­vo­di da su u Bo­ki u to vri­je­me bi­le sta­ci­o­ni­ra­ne znat­ne voj­ne sna­ge sa oko šest hi­lja­da mor­na­ra, od ko­jih je tre­ći­na bi­la Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca: „Kod mor­na­ra je vla­da­lo kraj­nje ne­za­do­volj­stvo zbog bes­cilj­nog pro­du­ža­va­nja ra­ta, nje­go­vih ne­sno­snih te­go­ba, na­ro­či­to zbog sla­be is­hra­ne. Po­li­tič­ki svje­sni mor­na­ri od­lu­či­li su da pod vi­dom de­mon­stra­ci­ja za mir pri­do­bi­ju svu po­sa­du na po­bu­nu, s ci­ljem da se ras­plam­sa ši­ro­ki re­vo­lu­ci­o­nar­ni po­kret u ze­mlji ko­ji bi uči­nio kraj ra­tu. Pr­vog fe­bru­a­ra 1918. go­di­ne na ugo­vo­re­ni znak je­dan ar­ti­lje­rij­ski me­tak, is­pa­ljen sa ad­mi­ral­skog bro­da, bio je znak za po­bu­nu mor­na­ra. Cen­tral­ni ko­mi­tet ko­ji su mor­na­ri iza­bra­li pre­dao je kon­tra­ad­mi­ra­lu Han­su za­htje­ve da vla­da što sko­ri­je za­klju­či mir na osno­vu so­vjet­skih pred­lo­ga bez anek­si­ja i kon­tri­bu­ci­ja, de­mo­bi­li­še voj­sku, pri­zna pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje na­ro­da, da se od­mah po­bolj­ša po­lo­žaj mor­na­ra i da se ne pred­u­zi­ma­ju re­pre­siv­ne mje­re.“ Me­đu­tim, po­bu­na je br­zo ugu­še­na, a oko 800 mor­na­ra i pod­o­fi­ci­ra uhap­še­no. Pred pri­je­ki sud u Ko­to­ru iz­ve­de­no je „40 mor­na­ra i voj­ni­ka na če­lu sa Fra­njom Ra­šom, a 10. fe­bru­a­ra je iz­re­če­na pre­su­da. Fra­njo Ra­ša Čeh, An­tun Gra­bar, Jer­ko Ši­žgo­rić, Ma­te Bri­ni­če­vić – Hr­va­ti, osu­đe­ni su na smrt i stri­je­lja­ni 11. fe­bru­a­ra na gro­blju u Ška­lja­ri­ma.“ Mno­gi od uhap­še­nih su pu­šte­ni, ali je svi­ma slo­bo­du do­nio „slom austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je 31. ok­to­bra 1918. go­di­ne“, za­klju­ču­je autor.
(KRAJ)