Piše: Milica Kralj


ČARLS DI­KENS – KA­TA­RI­NI HO­GART
Naj­dra­ža Kejt,
Na­šao sam pi­smo ju­tros u kan­ce­la­ri­ji; pro­či­tao ga i po­no­vo pro­či­tao, še­tao se oko­lo i po­no­vo ga či­tao, dok me gla­va ni­je za­bo­lje­la,a iz­la­zak sun­ca opo­me­nuo da je vri­je­me čak i jed­no jad­no, ne­sreć­no stvo­re­nje kao što sam ja da mi­sli na od­mor i za­bo­rav ne­ko­li­ko ča­so­va.
Po­što sam raz­mi­slio, iz­gle­da da pred na­ma sto­je tri mo­gu­ća iz­bo­ra: mo­gu se re­ći u ne­ko­li­ko se­kun­di. Na­pi­sme­no ih je mo­gu­će sa­op­ši­ti sa­mo za vi­še od ne­ko­li­ko mi­nu­ta, a ka­ko sam smrt­no umo­ran i sa­svim is­cr­pljen, ra­di­je bih se vi­dio i raz­go­va­rao na­sa­mo sa to­bom o to­me pri­je ne­go što od­lu­ku sa­op­štim tvo­joj maj­ci, što na­mje­ra­vam da uči­nim ne gu­be­ći ni tre­nut­ka vre­me­na. Ako se od­lu­či­mo za ne­što, osje­ća­ću se pri­jat­ni­je. Če­sto si i go­vo­ri­la da bi mo­gla bi­ti sreć­na sa mnom bi­lo gdje, a ka­ko ja znam da bih za te­be mo­gao mno­go žr­tvo­va­ti, ni za tre­nu­tak se ne pla­šim ni­ti oča­ja­vam u po­gle­ud te stva­ri.
Imam kar­te za ope­ru. Sje­ti­ćeš se mo­žda da smo obe­ća­li da će­mo se na­ći sa Fre­dom u je­dan; i ka­ko se ni­smo ni­šta do­go­vir­li za sju­tra, a ima­će­mo mno­go da raz­go­va­ra­mo, vo­lio bih da do­đeš ova­mo ra­no. Si­gur­no bi mo­gla do­ći na do­ru­čak u de­set i po.
Na­dam se da će me uju­tru pro­bu­di­ti tvo­je ku­ca­nje na mo­jim vra­ti­ma i una­pri­jed se ra­du­jem da ću, kad se po­ja­vim u dnev­noj so­bi, ugle­da­ti ka­ko sje­diš u pro­če­lju mog sto­la. Mo­gla bi, dra­ga mo­ja dje­voj­ko, la­ko u ži­vo­tu sje­de­ti u pro­če­lju ne­kog sjaj­ni­jeg sto­la. Ako ti ikad pdne na pa­met ova mi­sao ka­da sa pra­vom za­u­zmeš svo­je mje­sto za mo­jim sto­lom, je­di­na utje­ha ko­ju ću bi­ti u mo­guć­no­sti da ti pru­žim bi­će – pr­vo, sre­ća i za­do­volj­stvo ko­je se na­dam da ćeš osje­ća­ti; i dru­go, po­sje­do­va­nje pri­vr­že­no­sti i lju­ba­vi, ko­je znam da ćeš pro­bu­di­ti.
Vje­ruj mi (u žur­bi sam),
Naj­dra­ža Kejt,
Uvi­jek te iskre­no vo­li tvoj
Čarls Di­kens
Čarls Di­kens (1812-1870), en­gle­ski knji­žev­nik, bio je ože­njen Ka­ta­ri­nom Ho­gart sa ko­jom je imao de­se­to­ro dje­ce, ali se brak ras­pao.
NI­KO­LA­JE­VIČ TOL­STOJ – SO­FI­JI AN­DRE­JEV­NOJ TOL­STOJ
28. ok­to­bra 1910. god. Ja­sna Po­lja­na
Moj od­la­zak će te ozlo­je­di­ti. To mi je žao, ali shva­ti i vje­ruj mi da ni­sam mo­gao dru­ga­či­je po­stu­pi­ti. Moj po­lo­žaj u ku­ći po­sta­je, po­stao je ne­iz­dr­žljiv. Osim sve­ga dru­gog, ne mo­gu vi­še da ži­vim u ovom luk­su­zu u ko­me sam ži­vio, i či­nim ono što obič­no či­ne star­ci u mo­jim go­di­na­ma; od­la­ze iz svje­tov­nog ži­vo­ta da bi svo­je po­sled­nje da­ne pro­ži­vje­li u sa­mo­ći i ti­ši­ni.
Mo­lim te, shva­ti ovo i ne do­la­zi za mnom ako sa­znaš gdje sam. Ta­kav tvoj do­la­zak sa­mo bi po­go­r­šao i tvoj i moj po­lo­žaj, a ne bi iz­mi­je­nio mo­ju od­lu­ku.
Za­hva­lju­jem ti što si 48 go­di­na ča­sno pro­ži­vje­la sa mnom i mo­lim te da mi opro­stiš za sve što sam ti skri­vio, kao što i ja te­bi od sveg sr­ca opra­štam za sve što bi mo­gla bi­ti kri­va pre­da mnom. Sa­vje­tu­jem ti da se po­mi­riš sa ovim no­vim po­lo­ža­jem u ko­ji te do­vo­di moj od­la­zak i da pre­ma me­ni ne ga­jiš rđa­va osje­ća­nja. Ako za­že­liš da mi ne­što sa­op­štiš, ka­ži Sa­ši, ona će zna­ti gdje sam i po­sla­će mi što tre­ba; a da ti ka­že gdje sam, ne mo­že, jer mi je da­la ri­ječ da to ne­će ni­ko­me ka­za­ti.
Lav Ni­ko­la­je­vič Tol­stoj (1828-1910) raz­i­šao se pred kraj ži­vo­ta sa že­nom So­fi­jom An­dre­jev­nom. De­set da­na pred smrt na­pu­stio je ku­ću i ot­pu­to­vao vo­zom u 7 ča­so­va i 55 mi­nu­ta, svo­joj se­stri u Šu­mar­di­no. So­fi­ja je po­ku­ša­la sa­mo­u­bi­stvo kad je sa­zna­la za nje­gov od­la­zak.
Na­sta­vi­će se