PRI­RE­DIO: dr Vukić Ilinčić


„Kao što je kre­ta­nje Hu­na s is­to­ka na za­pad ko­me­ša­nje na­ro­da u ci­je­loj is­toč­noj i za­pad­noj Evro­pi, ta­ko je i ras­pad hun­ske dr­ža­ve dao po­ti­ca­ja za no­ve se­o­ba sa is­to­ka na za­pad i jug.
Smr­ću hun­skog vo­đe Ati­le (453) ras­pao se i Hun­ski sa­vez na­ro­da ko­je je on bio po­ko­rio. Po­bi­je­đe­ne od po­bu­nje­nih ger­man­skih ple­me­na, Go­ta i Ge­pi­da, hun­ske su se hor­de, iz­gle­da, raz­i­šle u ra­znim prav­ci­ma, ta­ko da je na­stu­pi­la epo­ha „is­klju­či­ve ger­man­ske vla­sti” jer da je u to do­ba u tim kra­je­vi­ma bi­lo slo­ven­skih ple­me­na, te­ško da bi ona osta­la po stra­ni u toj me­đu­na­rod­noj bor­bi za op­sta­nak i pre­vlast.
Ka­ko su Ger­ma­ni ma­lo po ma­lo od­la­zi­li da­lje na za­pad, nji­ho­vi ne­po­sred­ni is­toč­ni su­sje­di, Slo­ve­ni, idu­ći nji­ho­vim tra­gom, za­u­zi­ma­li su pro­stor ko­ji su oni na­pu­šta­li. Dok je Za­pad­no rim­sko car­stvo pa­da­lo pod uda­rom ra­to­bor­nih ger­man­skih voj­ski, ko­je su pre­pla­vi­le Ita­li­ju i uop­šte sve za­pad­ne pro­vin­ci­je, is­toč­nom je car­stvu bi­lo su­đe­no da po­sta­ne žr­tvom slo­ven­skih ma­sa. No za nje­ga je to pro­di­ra­nje no­vih i tu­đih na­ro­da ima­lo sa­svim dru­ge po­sle­di­ce: ono ga ni­je ra­zo­ri­lo, ne­go je sa­mo et­nič­ki ob­no­vi­lo nje­go­ve obla­sti i stvo­ri­lo na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu nov kul­tur­no-isto­rij­ski tip, ro­meo-slo­ven­ski, na­su­prot ro­ma­no-ger­man­skom na za­pa­du. Is­ho­di­šte slo­ven­skih se­o­ba bi­lo je, ra­zu­mi­je se, Po­du­na­vlje, na­ro­či­to kraj sje­ver­no od Do­njeg Du­na­va, sta­ra Da­ki­ja. Ona je, bez sum­nje, pr­va od svih po­du­nav­skih ze­ma­lja osje­ti­la na­va­lu Slo­ve­na ko­ji su se kra­jem pe­tog vi­je­ka bi­li spu­sti­li iz svo­ga glav­nog pod­ruč­ja, iz obla­sti oko gor­nje Vi­sle, gor­njeg Dnje­stra i Bu­ga i za­pad­no­ga di­je­la Po­du­na­vlja.
Od sa­mo­ga po­čet­ka Ju­sti­ni­ja­no­ve vla­da­vi­ne (527-565) po­či­nje cio niz slo­ven­skih na­pa­da na ro­mej­ske pro­vin­ci­je Po­lu­o­str­va. Slo­ve­ni, ko­ji su se di­je­li­li na dvi­je gra­ne: za­pad­ne ili Sla­vi­ne i is­toč­ne ili An­te, već su po­čet­kom še­stog vi­je­ka vla­da­li svom ze­mljom sje­ver­no od Du­na­va, od Pa­no­ni­je pa na is­tok do Dnje­stra, i još da­lje. Odav­de, iz sta­re Da­ki­je, da­na­šnjeg Er­de­lja, Vla­ške i Mol­dav­ske, oni su, pre­la­ze­ći Du­nav, stal­no upa­da­li na Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo.
Da bi pre­pri­je­čio Slo­ve­ni­ma put u car­stvo, Ju­sti­ni­jan I je od­mah pri­stu­pio utvr­đi­va­nju du­nav­ske li­ni­je. Po­di­zao je utvr­đe­nja i po­pra­vio sta­ra, i 531.go­di­ne po­sta­vio je za uprav­ni­ka Tra­ki­je svog naj­bo­ljeg i naj­hra­bri­jeg voj­sko­vo­đu, Hi­li­bu­da, ro­dom An­ta. Na­ro­či­to mu je sta­vio u du­žnost da ču­va Du­nav, po­što Slo­ve­ni ni ta­da ni­su pre­sta­ja­li sa upa­di­ma. Me­đu­tim, u su­ko­bi­ma sa Slo­ve­ni­ma Hi­li­bu­da je za­de­si­la smrt, pa je Slo­ve­ni­ma po­no­vo bio slo­bo­dan pri­stup na po­lu­o­str­vo. Ali, na­stu­pi­lo je za­tiš­je ko­je je tra­ja­lo vi­še od de­set go­di­na . Ta­da su me­đu sa­mim Slo­ve­ni­ma na­sta­le raz­mi­ri­ce. Dva ve­li­ka slo­ven­ska ple­me­na, Sla­vi­ni i An­ti, po­če­la su da vo­ju­ju jed­ni pro­tiv dru­gih; u toj bor­bi pod­le­gli su An­ti.
Po­sli­je to­ga su se po­je­di­ni slo­ven­ski od­re­di ski­ta­li po ra­znim dje­lo­vi­ma Po­lu­o­str­va: 546. na­la­ze se u Tra­ki­ji, 548. opu­sto­ši­li su Ili­rik i sti­gli do Epi­dam­na (Dra­ča) ubi­ja­ju­ći i od­vo­de­ći u rop­stvo sta­nov­ni­štvo. Usko­ro za­tim po­ja­vi­le su se na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu ma­se Slo­ve­na, mno­go­broj­ni­je ne­go ika­da ra­ni­je. Pre­šav­ši Du­nav i sti­gav­ši do Na­i­so­sa (Ni­ša), ra­štr­ka­li su se po okol­nim kra­je­vi­ma. Po po­zna­to­me pi­scu Pro­ko­pi­ju (še­sti vi­jek) „ti var­va­ri ne sa­mo da su pljač­ka­li Evro­pu (tjo­blast oko Ca­ri­gra­da), ne­go su tu i zi­mo­va­li bez ika­kve bri­ge, kao u svo­joj ze­mlji”.
To je pr­vi pe­ri­od slo­ven­sko­ga na­se­lja­va­nja, či­je su ka­rak­te­ri­stič­ne cr­te ove: 1) Slo­ve­ni su upa­da­li u gra­ni­ce car­stva s one stra­ne Du­na­va; ta­mo su bi­li stal­no na­se­lje­ni, a na po­lu­o­str­vu se ni­su ja­vlja­li kao ple­men­ske cje­li­ne, ne­go sa­mo u ve­ćim ili ma­njim go­mi­la­ma; 2) Cilj tih na­pa­da za Slo­ve­ne ni­je bio tra­že mje­sto gde bi se na­se­li­li, ne­go pro­sto da pljač­ka­ju, jer po­sli­je sva­kog upa­da oni su se do­bro­volj­no ili pri­nud­no vra­ća­li pre­ko Du­na­va. I po­red ta­kvog ka­rak­te­ra tih upa­da ne mo­že se, ra­zu­mje se, od­re­ći da je na Po­lu­o­str­vu osta­lo slo­ven­skih na­se­lja. Iako ne­ma­mo pra­vih do­ka­za da su ta­kva na­se­lja po­sto­ja­la, ipak u pr­voj po­lo­vi­ni še­stog vi­je­ka sre­će­mo ci­je­le ma­se Slo­ve­na u ro­mej­skoj voj­sci, i u ro­mej­skoj slu­žbi mno­go slo­ven­skih voj­sko­vo­đa, a me­đu nji­ma i ta­kvih ko­ji se bo­re pro­tiv na­pa­da ne sa­mo svo­jih su­na­rod­ni­ka, ne­go i tu­đih na­ro­da. Slo­ve­ni su za to, vje­ro­vat­no, do­bi­ja­li ze­mlje za na­se­lja­va­nje. Kao ta­kva na­se­lja spo­mi­nju se tvr­đa­va Adi­na u Tra­ki­ji, oko Plov­di­va, kraj oko ri­je­ke Re­hi­je u Ma­ke­do­ni­ji, i u Do­bru­dži Ol­mi­ta; sva ta na­se­lja na­vo­di Pro­ko­pi­je.” Va­sil Zla­tar­ski je bio isto­ri­čar i pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u So­fi­ji (pri­mjed­ba V.I.).
(Na­sta­vi­će se)