PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ga­ra­ša­nin ni­je skri­vao mr­žnju srp­skog na­ro­da pre­ma Tur­ci­ma. U pla­no­vi­ma oko ru­še­nja Tur­ske išao je ta­ko da­le­ko da je oče­ki­vao da će se na Aja So­fi­ji u Ca­ri­gra­du, po­sli­je ko­nač­nog po­ra­za Tu­ra­ka, iz­di­ći srp­ska za­sta­va s kr­stom. U tim svo­jim eks­pan­zi­o­ni­stič­kim pla­no­vi­ma on je za­mi­šljao Ca­ri­grad, „bi­ser sla­ven­skog is­to­ka...glav­nom va­ro­ši tog pra­vo­vjer­nog Srb­skog car­stva uči­ni­ti”.
Ma­da je po­jam Ju­go­slo­ve­ni če­šće upo­tre­blja­vao ne­go u ra­ni­jim ak­ti­ma, Ga­ra­ša­nin se vra­tio ide­ji o srp­skoj dr­ža­vi. U toj nje­go­voj za­mi­sli su ka­rak­te­ri­stič­ne dvi­je su­prot­no­sti: pre­ten­zi­je pre­ma Ca­ri­gra­du, bu­du­ćoj pre­sto­ni­ci Srp­skog car­stva, s jed­ne stra­ne, i neo­d­re­đe­no uče­šće Sr­ba u Austri­ji u bu­du­ćoj dr­ža­vi, s dru­ge stra­ne. On i ne po­mi­nje Sr­be iz­van Voj­ne gra­ni­ce i Voj­vod­stva Sr­bi­je. U oba slu­ča­ja ta­kva dr­ža­va ne bi bi­la či­sto srp­ska, a su­če­lja­va­ju se isto­rij­sko i pri­rod­no pra­vo. On je da­vao pred­nost isto­rij­skom pra­vu (ob­no­va car­stva), ali pr­vi put je is­ta­kao da je no­vo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va re­vo­lu­ci­o­nar­nog po­ri­je­kla. I po­red tog sa­zna­nja, on je bio da­le­ko od po­mi­sli da re­vo­lu­ci­ju uzme za osnov na kom bi se iz­gra­di­la bu­du­ća srp­ska dr­ža­va.
Dr­žav­nič­ka dje­lat­nost Ili­je Ga­ra­ša­ni­na do­se­gla je vr­hu­nac za vri­je­me dru­ge vla­da­vi­ne kne­za Mi­ha­i­la. Bi­lo je to jed­no od naj­ak­tiv­ni­jih vre­me­na u srp­skoj spolj­noj po­li­ti­ci, ko­jem su pra­vac da­va­li knez Mi­ha­i­lo i Ga­ra­ša­nin. Osnov­na ide­ja ko­jom su se ru­ko­vo­di­li bi­la je oku­plja­nje srp­skog na­ro­da u jed­nu dr­ža­vu i osni­va­nje Bal­kan­skog sa­ve­za.
Ga­ra­ša­nin je za vri­je­me svo­je mi­si­je u Ca­ri­gra­du 1861. go­di­ne vo­dio taj­ne pre­go­vo­re sa Gr­ci­ma. Pre­ma ura­đe­nom na­cr­tu srp­sko-grč­ke kon­ven­ci­je, „Kra­ljev­stvo srb­sko” ob­u­hva­ti­lo bi sle­de­će te­ri­to­ri­je: Kne­že­vi­nu Sr­bi­ju, Bo­snu, Her­ce­go­vi­nu, Gor­nju Al­ba­ni­ju (Sta­ru Sr­bi­ju) i Cr­nu Go­ru, a „u slu­ča­ju ako ova ne bi po­sto­ja­no osta­la pri to­me da sa­či­nja­va knja­žev­stvo odvo­je­no i ne­za­vi­sno”. Da­kle, ri­ječ je o već uobi­ča­je­noj ge­o­graf­skoj te­ri­to­ri­ji, iz­ni­je­toj još u Na­čer­ta­ni­ju. U Bu­gar­skoj po­sto­je dvi­je va­ri­jan­te: 1) da i ona, uz Srp­sko i je­lin­sko kra­ljev­stvo, či­ni za­seb­nu dr­ža­vu, 2) da osta­ne u sa­sta­vu Tur­ske. Ni­je is­klju­či­vao ni mo­guć­nost „kon­fe­de­ra­ci­je od vi­še dr­ža­va”, tj. „srb­sko-bu­gar­sko-ar­na­ut­ski bund”, ali ni­je vje­ro­vao da bi ga pri­hva­ti­la evrop­ska di­plo­ma­ti­ja. Oči­gled­no, za Ga­ra­ša­ni­na je bit­no da srp­ska dr­ža­va ob­u­hva­ta sav srp­ski na­rod u Tur­skoj i u to­me je ja­san i pre­ci­zan. Za ono što bi sli­je­di­lo po­sli­je to­ga osta­vljao je vi­še mo­guć­no­sti, ali je osnov­na stva­ra­nje Bal­kan­skog sa­ve­za, s ci­ljem da on uči­ni kraj Tur­skom car­stvu. U isto­ri­o­gra­fi­ji je iz­ni­je­to mi­šlje­nje da je na­crt srp­sko-grč­ke kon­ven­ci­je „do­pun­sko iz­da­nje” Na­čer­ta­ni­ja. Njim je Ga­ra­ša­nin pri­hva­tio re­vo­lu­ci­o­nar­no na­če­lo u rje­ša­va­nju na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja. Već iste go­di­ne ura­đen je na­crt ugo­vo­ra o sa­ve­zu iz­me­đu Grč­ke, Ru­mu­ni­je, Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
Na skla­pa­nju Bal­kan­skog sa­ve­za na­ro­či­to se ra­di­lo 1866. i 1867. go­di­ne, da­kle u po­sljed­nje dvi­je go­di­ne Ga­ra­ša­ni­no­vog ba­vlje­nja dr­žav­nič­kim po­slo­vi­ma. Pr­vi ugo­vor sklo­pljen je 5. ok­to­bra 1866. go­di­ne iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Sr­bi­jan­sko-cr­no­gor­ski sa­vez či­nio je je­zgro oko kog su se oku­pi­li dru­gi na­ro­di Bal­ka­na. U po­gle­du bu­du­će srp­ske dr­ža­ve ne­ma ni­čeg po­seb­no no­vog od ra­ni­je iz­ni­je­tih Ga­ra­ša­ni­no­vih pla­no­va. Cio srp­ski na­rod u Tur­skoj tre­ba­lo bi oslo­bo­di­ti i uje­di­ni­ti „u bu­du­ću ve­li­ku Sr­bi­ju” ko­joj bi se pri­dru­ži­la Cr­na Go­ra. Sve osta­lo iz ovog taj­nog ugo­vo­ra od­no­si­lo se na pro­blem unu­tra­šnjeg ure­đe­nja srp­ske dr­ža­ve. Va­lja na­gla­si­ti da je ov­dje pr­vi put upo­tri­je­blje­na sin­tag­ma Ve­li­ka Sr­bi­ja, za srp­sku dr­ža­vu ko­ja bi uje­di­ni­la sav srp­ski na­rod u Tur­skoj, ali ne i onaj u Austri­ji.
Taj­ni ugo­vor iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re umno­go­me je sli­čan Ga­ra­ša­ni­no­vim ide­ja­ma iz­ni­je­tim u pr­vom di­je­lu Na­čer­ta­ni­ja. Slič­no je i sa Pro­gra­mom ju­go­slo­ven­ske po­li­ti­ke, pred­lo­že­nim od stra­ne Ga­ra­ša­ni­na Štro­sma­je­ru mar­ta 1867. go­di­ne, ko­ji pod­sje­ća na dru­gi dio Na­čer­ta­ni­ja. Ov­dje je Ga­ra­ša­nin kon­kret­ni­ji. Cilj je da se „ju­go­slo­ven­ska ple­me­na” sje­di­ne u „jed­nu sa­ve­znu dr­ža­vu”. Cen­tri Ju­go­slo­ven­stva bi­li bi Be­o­grad i Za­greb. Ju­go­slo­ven­skom sje­di­nje­nju ne bi smje­la bi­ti pre­pre­ka vje­ra, jer se pro­gla­ša­va na­če­lo da je dr­ža­vi je­di­nio osnov na­rod­nost, a „na­rod­nost hr­vat­ska i srb­ska jed­na je, ju­go­slo­ven­ska (slo­vin­ska)”. Oslo­bo­đe­nje Ju­go­slo­ve­na mo­ra pod­jed­na­ko pa­sti na te­ret svih ju­go­slo­ven­skih ple­me­na. Ma­da ni­je po­seb­no in­si­sti­rao na osni­va­nju ova­kve dr­ža­ve, ko­li­ko na pri­pre­ma­ma za po­di­za­nje ustan­ka u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ja­sno je da bi se Ju­žni Slo­ve­ni u Austri­ji (Sr­bi, Hr­va­ti i Slo­ven­ci) jed­nog po­volj­nog tre­nut­ka, mo­gli na­ći u za­jed­nič­koj dr­ža­vi, od­no­sno sa­ve­zu ju­žno­slo­ven­skih dr­ža­va.
Po­me­ni­mo i to da je u pred­lo­gu Bu­ga­ra iz apri­la 1867. go­di­ne pred­vi­đe­no Ju­go­slo­ven­sko car­stvo kao dr­ža­va Sr­ba i Bu­ga­ra sa pod­ruč­ja Tur­skog car­stva. U av­gu­stu 1867. sklo­pljen je sa­vez sa Grč­kom, a voj­na kon­ven­ci­ja na­red­ne go­di­ne, ka­da je Bal­kan­skom sa­ve­zu pri­stu­pi­la i Ru­mu­ni­ja.
Svo­ju osnov­nu ide­ju o bu­du­ćoj srp­skoj dr­ža­vi, iz­ni­je­tu još u Na­čer­ta­ni­ju, Ga­ra­ša­nin je pro­vla­čio kroz pr­vi bal­kan­ski sa­vez, s tim što ju je obo­ga­tio no­vim sa­dr­ža­ji­ma. Stva­ra­ju­ći Bal­kan­ski sa­vez, on je isto­vre­me­no tra­žio rje­še­nje za srp­sku dr­ža­vu bu­duć­no­sti. Ona se mo­gla ostva­ri­ti jed­nom no­vom po­li­ti­kom, ko­jom se ina­če ru­ko­vo­di­la srp­ska di­plo­ma­ti­ja sa Ga­ra­ša­ni­nom na če­lu – Bal­kan bal­kan­skim na­ro­di­ma. Nov mo­me­nat je i to što bi te­ret oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka pod­jed­na­ko pod­ni­je­li svi ju­go­slo­ven­ski i bal­kan­ski na­ro­di.
KRAJ