PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ko­min­ter­na je svim par­ti­ja­ma po­sta­vi­la „21 uslov” za pri­jem. Tre­ba­lo je da se pre­ma ovim uslo­vi­ma stvo­re cen­tra­li­zo­va­ne, bor­be­ne par­ti­je, ko­je bi pot­pu­no sli­je­di­le li­ni­ju Mo­skve, a da se od­stra­ne svi re­for­mi­sti, od­no­sno svi oni ko­ji ne vje­ru­ju u neo­p­hod­nost re­vo­lu­ci­je i dik­ta­tu­re pro­le­te­ri­ja­ta. Na Vu­ko­var­skom kon­gre­su, u ju­nu 1920. go­di­ne, So­ci­ja­li­stič­ka rad­nič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je (ko­mu­ni­sta) pro­mi­je­ni­la je ime u KPJ, i iz­ba­ci­la „cen­tru­ma­še”. KPJ je ima­la ogro­man uspjeh već na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma av­gu­sta 1920. go­di­ne, na ko­ji­ma su ko­mu­ni­sti osvo­ji­li vlast u mno­gim ve­ćim gra­do­vi­ma (Be­o­grad, Niš, Kra­gu­je­vac, Ša­bac, Va­lje­vo, Le­sko­vac, Uži­ce, Pi­rot). Ovaj uspjeh se po­no­vio na iz­bo­ri­ma za Usta­vo­tvor­nu skup­šti­nu, no­vem­bra te go­di­ne. Na ni­vou ze­mlje ko­mu­ni­sti su bi­li tre­ća stran­ka, iza ra­di­ka­la i de­mo­kra­ta, a na ni­vou ve­li­kih gra­do­va Sr­bi­je, i ne­kih kra­je­va kao što su Ma­ke­do­ni­ja i Cr­na Go­ra.
Gnjev pro­tiv dr­ža­ve bio je ve­li­ki, ne sa­mo u kra­je­vi­ma ne­za­do­volj­nim ure­đe­njem dr­ža­ve, već i u „dr­ža­vo­tvor­noj” pred­rat­noj Sr­bi­ji. Mi mi­sli­mo da zna­mo šta je ne­prav­da rat­nog bo­ga­će­nja po­sli­je de­ve­de­stih go­di­na. Mo­že­mo sa­mo da za­mi­sli­mo ka­ko su se pre­va­re­nim osje­ća­li pre­ži­vje­li po­vrat­ni­ci sa So­lun­skog fron­ta, ka­da su po­sli­je se­dam go­di­na ra­to­va­nja za­te­kli na jed­noj stra­ni ve­ći dio ze­mlje i svog ži­vo­ta upro­pa­šte­ne, a na dru­goj obo­ga­će­ne za­bu­šan­te i špe­ku­lan­te. Na te­ri­to­ri­ji ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je do­šlo je do po­li­tič­ke apa­ti­je i iz­bor­ne ap­sti­nen­ci­je. Od 73 od­sto 1912. go­di­ne, osam go­di­na ka­sni­je iz­la­znost je spa­la na oko 56 od­sto gla­so­va, od ko­jih je ve­li­ki dio gla­sao iz pro­te­sta.
Re­žim ni­je htio da pre­pu­sti ni lo­kal­nu vlast, pod iz­go­vo­rom da ko­mu­ni­sti že­le da na­sil­no ru­še po­re­dak. Na pri­mjer, u Be­o­gra­du je gra­do­na­čel­nik tre­ba­lo da bu­de Fi­lip Fi­li­po­vić, ali je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va po­seb­nom od­lu­kom su­spen­do­vao op­štin­sku vlast. Ko­mu­ni­sti­ma je one­mo­gu­će­no da vr­še po­sla­nič­ku du­žnost, jer ni­je­su pra­vil­no po­lo­ži­li za­kle­tvu kra­lju. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić je bio pro­tiv ta­kve od­lu­ke, ko­jom je pre­kr­še­no na­če­lo na­rod­ne su­ve­re­no­sti. S dru­ge stra­ne, ko­mu­ni­sti su po­kre­ta­li ak­ci­je usmje­re­ne na ru­še­nje dr­ža­ve (štrajk že­lje­zni­ča­ra u pro­lje­će, Hu­sin­ska bu­na kra­jem de­cem­bra 1920. go­di­ne). Dva da­na po­sli­je gu­še­nja po­bu­ne ru­da­ra tu­zlan­skog ba­se­na, mi­ni­star­ski sa­vjet je to­kom no­ći do­nio Ob­zna­nu, ko­jom je KPJ sta­vlje­na iz­van za­ko­na, za­bra­nje­na nje­na ak­tiv­nost i kon­fi­sko­va­na imo­vi­na. Mi­lo­rad Dra­ško­vić, mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va i de­mo­kra­ta, prav­dao je ovu ne­de­mo­krat­sku mje­ru ar­gu­men­tom da su se usva­ja­njem „21 uslo­va” Ko­min­ter­ne, „na­ši ko­mu­ni­sti... od­re­kli svo­je ne­za­vi­sno­sti... i po­sta­li su jed­nim sek­to­rom na ogrom­nom svjet­skom fron­tu bor­be pro­tiv bur­žo­a­zi­je”. Tih da­na u Kra­lje­vi­nu SHS sti­že ogro­man ta­las ru­skih iz­bje­gli­ca sa Kri­ma, što si­gur­no po­ve­ća­va an­ti­ko­mu­ni­stič­ku ner­vo­zu kod na­ših po­li­ti­ča­ra, po­seb­no kod pe­ter­bur­škog ka­de­ta, re­gen­ta Alek­san­dra, ina­če ne baš sklo­nog de­mo­krat­skim pro­ce­du­ra­ma. Dio mla­đih ko­mu­ni­sta od­go­va­ra na re­pre­si­ju re­ži­ma in­di­vi­du­al­nim te­ro­rom. Spa­so­je Ste­jić, do­bro­vo­ljac sa Do­bru­dže, na Vi­dov­dan 1921. go­di­ne ba­ca bom­bu na kra­ljev fi­ja­ker u Uli­ci kne­za Mi­lo­ša, ko­ja se od­bi­la od te­le­fon­ske ži­ce. Dru­ga gru­pa ko­mu­ni­sta, na­zva­na „Cr­ve­na prav­da”, 21. ju­la ubi­ja mi­ni­stra Dra­ško­vi­ća. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je do­no­si se Za­kon o za­šti­ti dr­ža­ve, ko­jim je Ob­zna­na, kao jed­na ured­ba, po­dig­nu­ta na za­kon­ski ni­vo, a ka­zne za ko­mu­ni­stič­ku dje­lat­nost su po­o­štre­ne. Li­be­ral­ni gra­đan­ski in­te­lek­tu­al­ci, po­put Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, bi­li su pro­tiv ova­kvih mje­ra, ali je oči­gled­no i re­žim bi­la za­hva­ti­la pa­ni­ka. Ovaj ne sa­svim le­ga­lan na­pad na ko­mu­ni­ste sa­mo je je­dan u se­ri­ji ner­vo­znih po­te­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ko­ji se stal­no mi­je­šao u po­li­ti­ku, oba­rao vla­de mi­mo za­ko­na i re­dov­ne pro­ce­du­re, da bi na kra­ju, u ja­nu­a­ru 1929. go­di­ne, uki­nuo par­la­men­ta­ri­zam i pro­ši­rio Ob­zna­nu i na osta­le par­ti­je.
Ti­to je u to vri­je­me na­vod­no uče­stvo­vao u uspje­šnom štraj­ku za­gre­bač­kih rad­ni­ka, a pre­po­zna­va­li su ga, pre­ma Kr­le­ži­nom Ku­mro­vač­kom nok­tur­nu, po astra­han­skoj šu­ba­ri na ko­joj se još vi­dio trag pe­to­kra­ke. Ina­če, iz­gle­da da on ni­je bio član Par­ti­je pri­je 1923. go­di­ne u Bje­lo­va­ru, gdje je u obli­žnjem Ve­li­kom Troj­stvu ra­dio kao ma­ši­ni­sta u mli­nu od 1921. do 1924. go­di­ne, ka­da po­sta­je član Okru­žnog ko­mi­te­ta. Tu ga 1925. go­di­ne, pr­vi put hap­se kao ko­mu­ni­stu, po­sli­je go­vo­ra na sa­hra­ni par­tij­skog dru­ga Jo­si­pa Va­len­te. U je­sen te go­di­ne od­la­zi u bro­do­gra­di­li­šte u Kra­lje­vi­cu, gdje po­sta­je se­kre­tar par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je od pet­na­est čla­no­va i sin­di­kal­ni ru­ko­vo­di­lac. Ta­mo or­ga­ni­zu­je štrajk 1926. i bi­va ot­pu­šten. Ta­da pr­vi put do­la­zi u Be­o­grad, u Ivan­ko­vač­ku uli­cu, gdje stu­pa u su­kob sa tzv. de­snom frak­ci­jom, ko­ja ga hlad­no do­če­ku­je. Iz­gle­da da je u Be­o­gra­du ma­lo iz­vo­dio bra­var­ske ra­do­ve po gra­đe­vi­na­ma, a po­če­tak 1927. go­di­ne pro­vo­di u Sme­de­rev­skoj Pa­lan­ci. Na­kon to­ga, nje­go­va sre­ća se na­glo pre­o­kre­će, ali da pr­vo po­gle­da­mo šta se u to vri­je­me de­ša­va u KPJ.
Ot­pri­li­ke u to do­ba po­či­nje su­kob u KPJ iz­me­đu „lje­vi­ce” i „de­sni­ce”. Lje­vi­ca je ima­la vi­še pri­sta­li­ca u Hr­vat­skoj, a de­sni­ca u Sr­bi­ji, ma­da li­ni­ja po­dje­la ni­je bi­la ap­so­lut­na. Lje­vi­ca se za­la­ga­la za sa­rad­nju sa gra­đan­skim stran­ka­ma iz re­do­va „ugnje­te­nih na­ro­da” u bor­bi za ostva­re­nje nji­ho­vih pra­va na ne­za­vi­sne dr­ža­ve, dok je de­sni­ca bi­la za oču­va­nje ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve.
(Na­sta­vi­će se)