Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


18. sep­tem­bar
Kod La­va Ni­ko­la­je­vi­ča je do­la­zio M.M. Kleč­kov­ski, po za­ni­ma­nju prav­nik i pre­da­vač pra­va na Kon­zer­va­to­ri­ju­mu. Kod ku­će ga ni­je za­te­kao. On je bio bli­zak pri­ja­telj nje­mu i Čert­ko­vu. Kleč­kov­ski je ob­ja­vio ne­ko­li­ko čla­na­ka o vas­pi­ta­nju u „Po­sred­ni­ku”. On je bio drag i osje­tljiv, mo­žda ma­lo eks­ten­zi­van, čo­vjek. Čim je sti­gao u Ja­snu Po­lja­nu, od­mah se na­šao kod So­fi­je An­dre­jev­ne. Po svom obi­ča­ju, ona je od­lu­či­la od­mah da upo­zna go­sta sa svim ja­sno­polj­skim do­ga­đa­ji­ma i is­pri­ča­la mu ta­kve stva­ri o Čert­ko­vu, ob­la­tiv­ši ga ta­ko da se jad­ni Ma­vri­ki­je Me­či­sla­vo­vič iz­be­zu­mio. On se, tu pred So­fi­jom An­dre­jev­no, ras­pla­kao, iz­ne­na­da ustao i is­tr­čao iz ku­će kao opa­ren. Po­bje­gao je u šu­mu i lu­tao po njoj sko­ro ci­je­li dan i na kra­ju pred sa­mu noć sti­gao kod Čert­ko­va u Te­lja­tin­ke.
Taj Kleč­kov­ski, ko­ji je bio ve­o­ma osje­tljiv čo­vjek, ci­je­lom svo­jom du­šom je vo­lio La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i ni­ka­ko ni­je mo­gao ni da pret­po­sta­vi da je La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču bi­lo to­li­ko te­ško u Ja­snoj Po­lja­ni, ka­ko je on to za­klju­čio na osno­vu svog su­sre­ta sa So­fi­jom An­dre­jev­nom, pa ga je ta­kvo sa­zna­nje sko­ro do­ve­lo do lu­di­la. Pret­po­sta­vljao je da će se smi­ri­ti i od­mo­ri­ti du­šu kod Čert­ko­vih. Ali... ov­dje su mu A.K. Čert­ko­va i lič­no Vla­di­mir Gri­gor­je­vič na­pri­ča­li to­li­ko od­vrat­nog i ru­žnog o So­fi­ji An­dre­jev­noj i op­te­re­ti­li ga sa svim tim pe­ri­pe­ti­ja­ma i bor­bom sa njom, da je Kleč­kov­ski još vi­še po­bje­snio. Imam uti­sak da uma­lo ni­je po­lu­dio te ve­če­ri. Iako je bio red, on ni­je bio ni po­ča­šćen, čak ni­je ni no­ćio kod Čert­ko­vih, već je te iste ve­če­ri ot­pu­to­vao za Mo­skvu.
De­si­lo se da sam i ja kre­nuo u isto vri­je­me svo­jim po­slom za Mo­skvu, ta­ko da smo se ja i Kleč­kov­ski za­jed­no od­ve­zli istom ko­či­jom na sta­ni­cu. Put smo na­sta­vi­li za­jed­no va­go­ni­ma ra­znih kla­sa. Moj sa­put­nik sve to vri­je­me je pre­ću­tao do sta­ni­ce i po­ža­lio mi se da ga bo­li gla­va. Raz­mi­je­ni­li smo sa­mo ne­ko­li­ko uobi­ča­je­nih fra­za. Pri­zna­jem da je i me­ni bi­lo te­ško da po­mi­njem ja­sno­polj­ske do­ga­đa­je.
– Bo­že dra­gi, ka­ko sla­bo vo­de bri­gu o La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču! Ka­ko ga lo­še pa­ze! Ka­ko su pre­ma nje­mu neo­pre­zni! – ne­volj­no je uz­vi­ki­vao Kleč­kov­ski, pre­ki­da­ju­ći na­še ću­ta­nje. Sje­dio je po­red me­ne i za­mi­šlje­no gle­dao u ta­mu do­la­ze­će no­ći. Ove ri­je­či je čuo Mi­ša Zaj­cev, se­o­ski mla­dić i Di­min drug, rad­nik kod Čert­ko­vih, ko­ji nas je do­ve­zao na sta­ni­cu.
– Da, da, So­fi­ja An­dre­jev­na je stvar­no neo­pre­zna! – po­no­vio je ri­je­či Kleč­kov­skog.
Na­rav­no, on se do­sta na­slu­šao to­ga kod Čert­ko­vi o si­tu­a­ci­ji u Ja­snoj Po­lja­ni.
– Ni­je tu kri­va sa­mo So­fi­ja An­dre­jev­na – do­dao je Kleč­kov­ski.
– A ko je to još? –pi­tao je Mi­ša Zaj­cev, okre­nuv­ši se sa sje­di­šta pre­ma na­ma.
– Evo on već zna – kon­sta­to­vao je Kleč­kov­ski.
Kleč­kov­skog je šo­ki­ra­la ta at­mos­fe­ra pa­ko­sti i mr­žnje, ko­jom je bio okru­žen ve­li­ki Tol­stoj pod svo­je sta­re da­ne, a ko­jem je bio po­tre­ban ta­ko že­lje­ni mir. Sa­znav­ši za sve ovo, on se iz­be­zu­mio. Neo­če­ki­va­no sa­zna­nje ga je stra­šno uvri­je­di­lo i u nje­ga se use­lio strah za čo­vje­ka ko­je­ga je vo­lio i po­što­vao.
A u Ja­snoj Po­lja­ni i Te­lja­tin­ka­ma su još du­go vre­me­na po­sli­je nje­go­vog od­la­ska pri­ča­li o nje­mu po­dru­glji­vo i sa pre­zi­rom, go­vo­re­ći: . On je ču­dak i bu­da­la!..

22. sep­tem­bar
Na­ve­če sam oti­šao u Ja­snu Polj­nu da sa­če­kam La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. So­fi­ja An­dre­jev­na je, či­ni mi se, bi­la mno­go uz­bu­đe­na. Ona sa­da ni­je lju­ta sa­mo na Čert­ko­va, kao i pri­je, ne­go i na La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Pri­ča­la je na­glas da ga vi­še ne vo­li i sma­tra ga „na­po­la stra­nim čo­vje­kom”. I ona je če­ka­la La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ka­ko ona ka­že, bez ima­lo obič­nog osje­ća­ja ra­do­sti.
– Ko je za ovo kriv? Za sve je kriv Čert­kov! On se umi­je­šao u naš po­ro­dič­ni ži­vot. Sje­ća­te li se, ni­čeg slič­nog do ta­da ni­je bi­lo! – pri­ča­la je So­fi­ja An­dre­jev­na.
Raz­dor iz­me­đu nje i Čert­ko­va oti­šao je to­li­ko da­le­ko, da se, oči­gled­no, ne mo­že ni­šta po­pra­vi­ti. I me­ni je po­sta­lo pot­pu­no ja­sno da se tra­ge­di­ja u Ja­snoj Po­lja­ni na­sta­vlja ili, na­su­prot sve­mu, do­ći će kraj ubr­zo, ali neo­če­ki­va­no.
(Na­sta­vi­će se)