Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Ra­zni fil­mo­vi su, isti­na, nu­di­li raz­ne ide­je, for­me i shva­ta­nja ero­ti­ke ali su isto­vre­me­no i stva­ra­li od­re­đe­nu tra­di­ci­ju.
Ve­o­ma je te­ško bi­lo su­bjek­tiv­na shva­ta­nja do­ve­sti do to­ga da ero­ti­ka bu­de pri­ka­za­na isto­vre­me­no ve­o­ma ozbilj­no ali i sa­svim psi­ho­lo­ški pre­ci­zno i u pro­por­ci­ja­ma ko­je će nas objek­tiv­no pri­bli­ži­ti čo­vje­ku i nje­go­vim unu­tra­šnjim re­ak­ci­ja­ma po­go­to­vo što je i u pri­ka­zi­va­nju in­tim­nih od­no­sa iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne tre­ba­lo do­ći do pot­pu­ne otvo­re­no­sti ko­ja do­vo­di i do film­ske isti­ni­to­sti. Ako je sva­ki čo­vjek ne­što po­seb­no – zar i ero­ti­ka ni­je ne­što što mo­že bi­ti isto­vre­me­no uni­ver­zal­no ali i ve­o­ma od­re­đe­no. Film se opre­di­je­lio za tu od­re­đe­nost, že­le­ći da ero­ti­ci da jed­no sa­vre­me­ni­je tu­ma­če­nje i da je po­sma­tra kao jed­nu od onih su­štin­skih kom­po­ne­na­ta ko­je nam omo­gu­ća­va­ju da do­đe­mo do fil­ma ko­ji ne­će bi­ti la­žan ni pred so­bom ni pred na­ma i u ko­me će ero­ti­ka bi­ti isto ta­ko ve­za­na za du­hov­ni ko­li­ko i fi­zi­o­lo­ški ži­vot nje­go­vih ak­te­ra. Sve je to bi­lo na­go­vje­šta­va­no u fil­mo­vi­ma ko­ji su stva­ra­ni dva­de­se­tih go­di­na, a ero­ti­ka je bi­la pri­sut­na i u onim avan­gard­nim pa čak i nad­re­a­li­stič­kim i ni­je bi­la za­po­sta­vlje­na ni u dru­štve­nim dra­ma­ma, isto­rij­skim sli­ka­ma ni u po­le­mič­kim dje­li­ma o sa­vre­me­nim zbi­va­nji­ma i u pri­ka­zi­ma va­žnih do­ga­đa­ja, usta­na­ka, po­bu­na i ve­li­kih re­vo­lu­ci­ja. Sve je to po­tvr­đi­va­lo da film ne mo­že da ži­vi bez ero­ti­ke i da je ona jed­na od fun­da­men­tal­nih pod­sti­ca­ja sa­mog iz­ra­za.
Oslo­ba­đa­ju­ći je sa­mo fi­zič­ke funk­ci­je i go­le re­pro­duk­ci­je do­ve­de­na je u ve­zu sa du­hov­nim ži­vo­tom i obez­bi­je­đe­no joj je mno­go­stru­ko dje­lo­va­nje. Ti­me je uve­de­na pot­pu­no u do­men umjet­nič­kog stva­ra­la­štva ko­je je Jo­zef fon Šten­berg u pot­pu­no­sti afir­mi­sao u svo­me fil­mu
„Pla­vi an­đeo”. Film je već svo­jim pr­vim pro­jek­ci­ja­ma obez­bi­je­dio se­bi ve­li­ku po­pu­lar­nost a glav­na ju­na­ki­nja Mar­le­na Di­trih po­sta­la je seks-sim­bol u ko­me su se psi­ho­lo­ški mi­je­ša­li ro­man­ti­ka, bi­zar­nost, ra­ci­o­nal­nost, pi­to­resk­nost ali i od­re­đe­no shva­ta­nje ži­vo­ta. Sve ono što su dru­gi po­ku­ša­va­li, na­go­vje­šta­va­li ili na­sto­ja­li da do­stig­nu ov­dje je ne sa­mo po­tvr­đe­no već i ova­plo­će­no no­vim do­ži­vlja­jem i sa­mim za­do­volj­stvom. To se do­go­di­lo u onim zna­čaj­nim tre­nu­ci­ma ka­da je zvuč­ni film još bio na po­čet­ku i tra­gao za svo­jom cje­lo­vi­to­šću i pot­pu­nom iz­ra­žaj­no­šću. To su bi­la no­va is­ku­še­nja ko­ja ni­je bi­lo mo­gu­će iz­bje­ći ili raz­ri­je­ši­ti u bez zvuč­nom fil­mu. Vi­zu­el­ni uti­sci su tra­ži­li zvuk i efek­te šu­mo­va ra­di pot­pu­nog ero­tič­nog uz­bu­đe­nja. To je isto­vre­me­no bi­lo i otva­ra­nje pre­ma por­no­gra­fi­ji gdje je sa­mo umjet­nost mo­gla da po­sta­vi gra­ni­ce iz­me­đu iz­ra­ža­va­nja čo­vje­ko­vog unu­tra­šnjeg svi­je­ta i opi­si­va­nja na­gon­skih pro­htje­va. Ero­ti­ka za­jed­no sa pod­svi­je­šću i usmje­re­no­šću do­ve­de­na je ta­ko u ne­po­sred­ni od­nos sa psi­ho­lo­gi­jom i svim onim što smo u čo­vje­ku že­lje­li da na­đe­mo, ali i da ob­ja­sni­mo ili afir­mi­še­mo. Šter­nberg je sma­trao da ne mo­že da po­sto­ji po­dvo­je­nost u opi­si­va­nju čo­vje­ka.
(Na­sta­vi­će se)