Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Fran­so­az Sa­gan je za­go­va­ra­la slo­bod­nu lju­bav, otvo­re­ne bra­ko­ve, tje­le­sna uži­va­nja. Vje­ro­va­la je u stal­nu op­či­nje­nost lju­ba­vlju, u za­no­se za­lju­blje­no­sti što tra­ju ci­je­lu vječ­nost a do­go­de se u tre­nu.
„O svo­joj pu­te­no­sti je ima­la uvi­jek naj­bo­lje mi­šlje­nje, a svo­je že­lje je po­što­va­la i go­to­vo uvi­jek im udo­vo­lja­va­la. Vr­lo si­gur­na u se­be, osje­ća­la se iz­van­red­no u svo­joj ko­ži, kao da se iz­da­jom (ne­vjer­stvom) nje­no ti­je­lo u od­no­su na za­lju­blje­nog mu­škar­ca mo­že šti­ti­ti od nje sa­me”, raz­mi­šlja Be­a­tris ju­na­ki­nja „Raz­ba­ca­ne po­ste­lje“.
I dru­ge nje­ne ju­na­ki­nje oslo­bo­đe­ne su svih pred­ra­su­da, ve­sni­ce su jed­nog no­vog do­ba, do­ba eks­plo­zi­je po­žu­de i ži­vot­ne stra­sti, osje­ća­ju strah od usa­mlje­no­sti, strah od rav­no­du­šno­sti po­sle ve­li­ke lju­ba­vi, strah da po­sle po­da­va­nja i pre­da­va­nja du­še i ti­je­la ne­mi­nov­no sli­je­de gu­bi­tak i pat­nja. Svi ovi stra­ho­vi go­vo­re o žen­skoj od­lu­ci da se za­šti­ti od bo­la, na­pu­šta­nja i ra­sta­na­ka. I da „kraj lju­ba­vi tre­ba pro­sla­vi­ti kao što se u Nju Ore­lan­su pro­sla­vlja smrt – pje­smom, smi­je­hom i uz mno­go vi­na.“
Za vri­je­me stu­dent­skog bun­ta 1968. go­di­ne re­dov­no je na stu­dent­ske ba­ri­ka­de do­la­zi­la u luk­su­znom sport­skom auto­mo­bi­lu. U me­mo­a­ri­ma „Moj po­gled una­zad“ ni­šta ne kri­ju­ći, pri­sje­ća se bli­sta­vih li­te­rar­nih uspje­ha, ras­ka­la­šnog ži­vo­ta, dru­štve­nih pri­zna­nja i mo­ral­nih pa­do­va.
Uspje­la je da skan­da­lo­znim ži­vo­tom za­i­sta i po­sta­ne naj­po­roč­ni­ja dje­voj­či­ca Fran­cu­ske. U svo­jim me­mo­a­ri­ma po­seb­no opi­su­je svo­je dru­že­nje i ne­ku vr­stu sa­u­če­sni­štva sa Sar­trom. Sre­ta­la ga je s vre­me­na na vri­je­me u pro­sto­ri­ja­ma ne­kog pa­ri­skog svra­ti­šta za lju­bav­ni­ke. Tu su se obo­je“ opu­šta­li“ u dru­štvu svo­jih oda­bra­nih erot­skih part­ne­ra. A pri od­la­sku bi se njih dvo­je po­gle­da­li i sa­mo ćut­ke“do­sto­jan­stve­no“ po­zdra­vi­li. Za­me­ri­la je Si­mon de Bo­vo­ar na me­mo­a­ri­ma po­sle Sar­tro­ve smr­ti u ko­joj Bo­vo­a­ro­va iz­no­si ne­do­stoj­ne in­tim­ne de­ta­lje o po­sled­njim Sar­tro­vim da­ni­ma, o nje­go­voj sta­rač­koj ne­mo­ći, iz­gu­blje­no­sti i pop­tu­noj za­vi­sno­sti od nje­go­va­te­lji­ca. Bo­vo­a­ro­va ko­ja je bi­la u ve­zi sa Sar­trom na ovaj na­čin že­lje­la je da se osve­ti zbog Sar­tro­ve če­ste rav­no­du­šno­sti i ne­vjer­sta­va to­kom nji­ho­ve lju­ba­vi.
Svi­ma ko­ji su je do­bro po­zna­va­li ni­ma­lo ni­je bi­lo čud­no kad su sa­zna­li da je Sa­ga­no­va na­pi­sa­la mol­bu fran­cu­skom Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va da joj za­bra­ni ulaz u sva ka­zi­na na te­ri­to­ri­ji Fran­cu­ske, jer je gu­bi­la ogrom­ne svo­te nov­ca. Ta­ko­đe se ni­su ču­di­li ni kad su u štam­pi či­ta­li da Sa­ga­no­va na naj­ču­ve­ni­jim kli­ni­ka­ma po­ku­ša­va da se iz­li­je­či od ko­ka­i­na.
Umr­la je 21.ju­na 2004. go­di­ne od pluć­ne em­bo­li­je.
I ži­vot i dje­lo Fra­n­soaz Sa­gan po­ve­zi­va­la je in­ten­ziv­na spo­na – strast za svim ob­li­ci­ma za­do­volj­sta­va i uži­va­nja ( strast za do­se­za­njem naj­tam­ni­jih iz­vo­ra čul­nih za­do­volj­sta­va, strast za uz­le­tom ti­je­la bez po­ko­ra­va­nja si­li gra­vi­ta­ci­je), strast za pot­pu­nim pre­sli­ka­va­njem, pre­no­še­njem ži­vot­ne u stva­ra­lač­ku ener­gi­ju:
„Ne­ma tog bo­la ko­ji ni­je bio ra­van užit­ku, ni ža­lje­nja ko­je je rav­no po­žu­di. Či­tav jed­na sat pri­pa­da­la je tom čo­vje­ku i on njoj. Jer to je bi­la je­din­stve­na pri­li­ka kad su čo­vjek i že­na bi­li jed­na­ki, za­to što su za­vi­si­li od iste že­lje da se zdru­že.“
Čak i za vri­je­me hlad­nog ra­ta je­di­no su se nje­ni ro­ma­ni pre­vo­di­li u So­vjet­skom Sa­ve­zu, Gru­zi­ji i Ukra­ji­ni.
Od­li­čan po­zna­va­lac sred­nje bur­žo­a­ske kla­se i žen­ske psi­ho­lo­gi­je za­pi­sa­la je iro­nič­no“ ni­jed­na že­na ra­do ne no­si iz­no­še­nu ha­lji­nu svo­je su­par­ni­ce, ali kad je u pi­ta­nju tu­đi mu­ška­rac ni­je to­li­ko pro­bir­lji­va.“
U sva­kom od nje­nih ro­ma­na srž je pri­ča o lju­ba­vi, ostva­re­na kla­sič­nim na­ra­tiv­nom po­stup­kom, ali sa iz­van­red­nim slu­hom za oso­be­no­sti glav­nih ju­na­ka, pred­stav­ni­ka no­ve nje­ne ge­ne­ra­ci­je, oslo­bo­đe­nih svih nor­mi i spu­ta­va­ju­ćih okvi­ra, i že­lja da se u obi­mu zve­zda­nog ne­ba do­dir­nu zvi­je­zde i da se pra­hom nji­ho­ve svje­tlo­sti pro­ži­vi osta­tak vre­me­na.
Fran­cu­ska re­di­telj­ka Da­jan Si­ris sni­mi­la je 2008. film o in­tri­gant­noj spi­sa­te­lji­ci „Sa­gan“ ko­ji je pre­mi­jer­no pri­ka­zan 11. ju­na 2008. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)