Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


One su pri­mjet­ne iz se­kven­ce u ske­ven­cu ne sa­mo na li­ko­vi­ma, osje­ća­nji­ma, već i u at­mos­fe­ri i na usmje­re­no­sti re­di­telj­skog po­stup­ka. Jer se at­mos­fe­ra zgu­šnja­va, pa­žnja ve­zu­je za glav­ne pro­ta­go­ni­ste i u nji­ma sa­mi­ma tra­ži ra­zr­je­še­nje dra­me.
Da bi se to po­sti­glo Šten­berg ne ide za fak­to­graf­skom štu­ro­šću, do­zvo­lja­va da iz­vje­sne stva­ri bu­du sa­mo na­go­vi­je­šte­ne ili tek ovlaš na­zna­če­ne. Za­to mu je i sta­lo to­li­ko do osvje­tlje­nja u sva­kom ka­dru, do psi­ho­lo­ških opi­sa onog što se do­ga­đa u sa­mim lju­di­ma.
Otud još uvi­jek u ovom fil­mu ima do­sta sjen­ki, neo­svi­je­tlje­nih dje­lo­va ka­dra i sce­na ko­je ima­ju svo­ju te­mat­sku od­re­đe­nost, za­tvo­re­nost i, na­rav­no, at­mos­fe­ru. Umje­sto za­klju­ča­ka on svu­da ima sli­ku, a ona zra­či ži­vo­tom.
Za nje­ga je to isto što i su­šti­na iz­ra­za.
On je do­bio na sa­dr­ži­ni i slo­je­vi­to­sti, ali uz ne­pre­kid­no na­gla­ša­va­nje da se ne ide za ilu­stra­ci­ja­ma i kraj­njim raz­ja­šnja­va­njem onog što u ova­kvoj cje­li­ni na­la­zi­mo. Jer fak­ta od ko­jih se po­la­zi osta­ju po­ma­lo po stra­ni, pa ta­ko čo­vjek svo­jim te­žnja­ma i po­tre­ba­ma do­la­zi u pr­vi plan i s tim se i po­sti­že pre­va­zi­la­že­nje onih po­la­znih po­zi­ci­ja u kom­po­no­va­nju fil­ma. Za­to se nje­go­vi ka­dro­vi raz­li­ku­ju od dru­gih, ima­ju sen­zi­bi­li­te­ta, pre­pu­ni su onog što je upor­no po­ti­ski­va­no iz fil­ma, na­vo­de na mi­sao da se film ova­kvim po­stav­ka­ma oslo­ba­đa svo­jih ogra­ni­če­nja i da to na­vo­di na još slo­bod­ni­ja ma­šta­nja i do­ži­vlja­va­nja. I teh­nič­ki, ova­kav iz­raz je si­gur­ni­ji, zvuk je do­bio svo­ju pot­pu­nu dra­ma­tur­šku funk­ci­ju a i sli­ka dru­ga­či­ji smi­sao.
Za­to je i mon­ta­ža do­ne­kle su­zdr­ža­na, pa se do­zvo­lja­va pu­ni kon­ti­nu­i­tet u raz­vo­ju ključ­nih sce­na ka­ko bi bi­lo na­gla­še­no upra­vo ono što je pre­sud­no za pro­mje­ne ko­je do­ži­vlja­va pro­fe­sor Rat.
Oštru osu­du ka­sno­bur­žo­a­skog svi­je­ta ko­ju je pru­žio uzor — ro­man Hajn­ri­ha Ma­na „Pro­fe­sor Rat” pre­tvo­rio je Šten­berg u tmur­no sa­mo­sa­ža­lje­nje po­ra­že­no­ga. Kao ne­ko oslo­bo­đe­nje od ne­za­slu­že­ne in­di­vi­du­al­ne pat­nje gle­da­lac osje­ća ka­da se na kra­ju pro­fe­sor ko­ji se vra­tio u svo­ju ško­lu sla­ma za ka­te­drom.
„Pla­vi an­đeo” je film u ko­me ima lju­bav­ne če­žnje, ali ne i ostva­re­ne Iju­ba­vi i užit­ka ko­ji po­bu­đu­je u gle­da­li­štu za­do­volj­stvo.
Šter­nberg je mo­žda že­lio da stvo­ri lju­bav­ni film, ali je po­sti­gao mno­go vi­še ne osta­vlja­ju­ći nas rav­no­du­šnim pre­ma mo­ra­lu i svim onim ogra­ni­če­nji­ma ko­ja čo­vje­ku na­me­će nje­go­va sre­di­na.
U fil­mu ima po­tre­be za in­tim­nom po­bu­nom i afir­ma­ci­jom čo­vje­ka u sve­mu onom što ga is­pu­nja­va. Film je sa raz­lo­gom do­ži­vio uspjeh i u da­tom tre­nut­ku pred­sta­vljao sa­svim si­gur­no no­vi kva­li­tet ko­ji je ohra­bri­vao za da­lja is­tra­ži­va­nja i su­o­ča­va­nja sa fe­no­me­nom ero­ti­ke i nje­go­vim pri­su­stvom u afir­ma­ci­ji čo­vje­ko­ve slo­bo­de i na­rav­no, fil­ma. Ka­sni­ji fil­mo­vi ko­je će Šter­nberg sni­mi­ti u Ho­li­vu­du sa Mar­len Di­trih uglav­nom će se sve­sti na ras­ko­šne ba­rok­ne, pa čak i ki­ča­ste ra­do­ve. Jo­zef fon Šter­nberg je svoj po­sled­nji film „Sa­ga u Ana­ta­ha­nu”, 1953. go­di­ne, re­a­li­zo­vao je u Ja­pa­nu.
(Kraj)