Na kra­ju uli­ce Plav­ni­ce sve do Sa­hat-ku­le, ko­ja je bi­la ar­te­ri­ja Sta­re va­ro­ši, na tom po­te­zu bi­la je že­lje­znič­ka sta­ni­ca u ko­joj je sta­no­vao njen šef Mir­ko Abra­mo­vić, go­ro­stas od čo­vje­ka. Ni­je se mo­gao za­mi­sli­ti ni po­la­zak ni do­la­zak vo­za bez nje­go­vog pri­su­stva.
Pod­go­ri­ča­ni, ina­če po­zna­ti po du­ho­vi­to­sti, smi­sli­li su ova­kvu do­sjet­ku za nje­ga – de­bljeg še­fa sta­ni­ce, a užeg ko­lo­si­je­ka ne­ma u Ju­go­sla­vi­ji.
Od sta­ni­ce voz je išao ju­žno od Sa­hat-ku­le po­red de­poa, gdje se is­ti­cao ma­nji be­ton­ski si­los za vo­du ko­ji je ko­ri­šćen za pu­nje­nje lo­ko­mo­ti­va. Voz je išao po­red mu­sli­man­skog gro­blja, za­tim Će­mov­skim po­ljem, kroz se­la Gor­nje i Do­nje Ze­te, sve do Plav­ni­ce.
Na tom po­te­zu sje­ver­no od Sta­ni­ce i Sa­hat-ku­le bio je zlo­gla­sni za­tvor u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta – ku­ća Ro­go­ši­ća, ko­je vi­še ne­ma, ko­ja bi bi­la spo­me­nik to­ga vre­me­na. Ali, na to se tre­ba­lo mi­sli­ti mno­go ra­ni­je. Istu sud­bi­nu do­ži­vlja­va Ju­so­va­ča. Ostao je je­di­no Spo­me­nik par­ti­za­nu bor­cu na Go­ri­ci. Tu su po­smrt­ni osta­ci 97 na­rod­nih he­ro­ja Cr­ne Go­re, po­gi­nu­lih u NOR-u.
Oni su vo­lje­li slo­bo­du vi­še od ži­vo­ta
Pi­tam se kao i mno­gi na­ši su­gra­đa­ni, ko­me je sme­tao ovaj sim­bol na gr­bu gra­da Pod­go­ri­ce. Pret­po­sta­vljam da je to bi­la vo­lja onih ko­ji su na re­fe­ren­du­mu bri­sa­li ime Ti­to­grad.
Mo­žda je i za­ta­ji­la or­ga­ni­za­ci­ja Sa­ve­za bo­ra­ca NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Cr­ne Go­re. Mi­slim da je mje­sto No­ve va­ro­ši, ne­ka­da zva­no Li­va­de i Mir­ko­va va­roš, a ko­ja je bi­la do te­me­lja po­ru­še­na, mo­gao osta­ti Ti­to­grad, jer je iz­gra­đen od te­me­lja no­vi grad. Na taj na­čin ima­li bi­smo Ti­to­grad, a Sta­ru va­roš Pod­go­ri­com, kao dva gra­da u jed­noj cje­li­ni.
Na njih ne tre­ba
za­bo­ra­vi­ti
Pr­vo is­ti­čem Ah­met Be­ga Ab­do­vi­ća, ko­ji je is­pred Tu­ra­ka vo­dio raz­go­vo­re sa Pe­trom Pr­vim Pe­tro­vi­ćem u ime Cr­ne Go­re, či­je su se ri­je­či obo­stra­no uva­ža­va­le.
Iz Sta­re va­ro­ši je po­znat sor­bon­ski đak, pro­fe­sor, dr An­dri­ja La­i­no­vić, po­zna­ti isto­ri­čar i is­tra­ži­vač. Po­seb­no je zna­ča­jan nje­gov do­pri­nos na upo­zna­va­nju pro­šlo­sti Pod­go­ri­ce.
Tu je pu­bli­ci­sta i re­vo­lu­ci­o­nar Bo­žo Lju­mo­vić. Za­tim Sa­vo Ra­du­lo­vić, 1913. go­di­ne bio je iza­bran za po­sla­ni­ka Skup­šti­ne Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re. Tu je i Ri­sto Sti­jo­vić, po­zna­ti va­jar svjet­skog gla­sa. Ri­sto je u to vri­je­me ura­dio broj­ne spo­me­ni­ke. Iz­la­gao je u mno­gim ga­le­ri­ja­ma, uglav­nom sa­mo­stal­no. Iz Sta­re va­ro­ši broj­ne su po­ro­di­ce či­ji je stan­dard bio nat­pro­sje­čan u od­no­su na mno­ge dru­ge po­ro­di­ce iz Pod­go­ri­ce.
Iz tih po­ro­di­ca iz­ni­kao je ve­li­ki broj vi­so­ko­ško­la­ca, mno­gi su ste­kli zva­nja lje­ka­ra, pro­fe­so­ra, eko­no­mi­sta, in­že­nje­ra.
Bi­lje­žim ne­ka od tih ime­na: Na­da (Bi­sa) Šće­pa­na Sti­jo­vić, Na­da Pe­ra Sti­jo­vić, Kr­sto i Va­so, Bla­žen­ka Sti­jo­vić – Man­dić, Kse­ni­ja Lju­mo­vić i Ve­se­lin (Ba­to), Vlat­ko, Bo­ško, Li­di­ja i Dar­ko Gi­lić, Du­šan i De­jan Ra­du­lo­vić, Cvet­ko i Ri­sto La­i­no­vić, Ana i Lji­lja­na Še­stić, Vuk Ra­de­vić, Ra­de, Bo­ri­slav, Slav­ko i Sre­ten Mar­kuš, Bran­ko, Đor­đi­je i Pa­vle Ra­du­si­no­vić, Goj­ko R. Đu­ri­šić, Fi­lip Vuk­če­vić, Mu­ne­ve­ra Tur­ko­vić-Vu­če­ko­vić, Vje­ra B. Pe­jo­vić, Đo­ki­ca Vu­ka­ši­no­vić, Velj­ko i Du­šan Iče­vić, Mo­mo i Pe­ro Vu­ka­še­vić, Sa­vo i Slav­ko Po­po­vić, Hu­se­in Ce­no i Dža­vid Tu­zo­vić, Đi­na i Slav­ka Če­le­bić, Še­rif Ali­vo­dić, Du­šan La­li­čić, Ali­ja Šar­kić, Ham­zo Ga­lić, Vla­do Đu­ri­šić, Ha­lil Bu­ra­ze­ro­vić, Osman Ša­ba­no­vić, Pre­drag Go­lu­bo­vić i Slav­ko Ke­ko­vić.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ