PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Pri­sje­ća­ju­ći se mi­nu­lih vre­me­na, po­sli­je mno­go de­ce­ni­ja, že­lim otrg­nu­ti od za­bo­ra­va sve što je ve­za­no za Sta­ru va­roš, od­no­sno pro­šlost Pod­go­ri­ce.
Ovo su za­pi­si mo­je no­stal­gi­je. Po­ku­ša­ću da mla­đim su­gra­đa­ni­ma po­ka­žem gdje smo i ka­ko ži­vje­li sa na­šim gra­dom. Ma­lo je osta­lo sa­vre­me­ni­ka Sta­re va­ro­ši, za­to sam ostao us­kra­ćen za do­bar dio na­vo­da. Po­šao sam ovim pri­ka­zi­ma od mu­dre iz­re­ke da onaj ko­ji bri­še svo­ju pro­šlost, bli­je­di mu sa­da­šnjost, a da ne go­vo­ri­mo ka­kva ga tek če­ka bu­duć­nost. U za­pi­si­ma su mo­ja za­pa­ža­nja, a mno­ge do­ga­đa­je sam i sam do­ži­vio i pre­ži­vio. Sva­ki pri­log za me­ne je me­da­ljon, jer u nji­ma su sje­ća­nja na na­šu pro­šlost ko­ju ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti.
Na­ša Sta­ra va­roš je bi­la cen­tar mno­gih zbi­va­nja i va­žnih do­ga­đa­ja, su­sre­ta­le su se mno­ge ci­vi­li­za­ci­je. Svoj trag osta­vi­li su Ili­ri, Ri­mlja­ni, Slo­ve­ni, Tur­ci.
Sva­ki od za­pi­sa – me­da­ljo­na, osli­ka­va je­dan pe­ri­od na­ših ži­vo­ta.
sin­di­kat u bor­bi za pra­va rad­ni­ka
Po­lo­žaj rad­nič­ke kla­se iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta u Pod­go­ri­ci bio je iz­u­zet­no te­žak. Ne­za­po­sle­nost, sku­po­ća i stal­ni na­pa­di re­ži­ma su iz da­na u dan ote­ža­va­li nji­hov po­lo­žaj.
Tra­ži­li su rje­še­nje u tje­šnjem po­ve­zi­va­nju rad­ni­ka ra­znih za­ni­ma­nja. To su bi­le po­dru­žni­ce od po 30 do 35 rad­ni­ka-ugo­sti­te­lja, kro­ja­ča, bri­ja­ča, me­sa­ra, gra­đe­vi­na­ra, obu­ća­ra, opan­ča­ra, a kao naj­broj­ni­ji su bi­li mo­no­pol­ski rad­ni­ci.
Sve do po­čet­ka 1935. go­di­ne, bi­lo je vi­še udru­že­nja-po­dru­žni­ca, ko­je su se uje­di­ni­le u URS-ove sin­di­ka­te (Udru­že­nje rad­nič­kih sin­di­ka­ta).
Čla­no­vi Par­ti­je (KPJ) ma­sov­no ula­ze u udru­že­ne sin­di­ka­te. U to vri­je­me je već bi­lo oko tri hi­lja­de rad­ni­ka u Pod­go­ri­ci. Lju­di re­ži­ma, žan­dar­mi i osta­li nji­ho­vi do­u­šni­ci uvi­jek su pra­ti­li ko­mu­ni­stič­ke ak­ci­je.
Ta­da­šnji pred­sjed­nik Op­šti­ne Ne­šo Šće­pa­no­vić (po­znat u Pod­go­ri­ci kao si­ro­tinj­ska maj­ka), na za­htjev za po­moć rad­ni­ci­ma, po­seb­no ne­za­po­sle­ni­ma, iz op­štin­ske ka­se odva­jao je nov­ča­nu po­moć, po­seb­no u vri­je­me 1935, a ta­ko i 1937. go­di­ne.
Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja te 1937. go­di­ne za or­ga­ni­zo­va­nje Skup­šti­ne, po za­dat­ku Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, po­sla­li su, kao ne­za­mje­re­ne od re­ži­ma No­va Bra­jo­vi­ća i Mi­li­ju Bo­ško­vi­ća kod na­čel­ni­ka sre­za Vo­ji­sla­va Pe­ki­ća, da odo­bri odr­ža­va­nje ovo­ga sku­pa. Pe­kić je bio iz­ri­čit pri odo­bre­nju ,,Da ne bu­de što dru­go”. Sve se do­bro za­vr­ši­lo.
Bu­do To­mo­vić ša­lje knji­ge na se­lo
Na tom sku­pu – Skup­šti­ni, na pred­log Bu­da To­mo­vi­ća od­lu­če­no je, po­red osta­log, da se knji­ge iz bi­bli­o­te­ke Sin­di­ka­ta po­ša­lju u okol­na se­la ra­di obra­zo­va­nja se­o­skog sta­nov­ni­štva, po­seb­no omla­di­ne.
Iz­me­đu osta­log, Sin­di­kat osim štraj­ko­va pro­tiv tor­tu­re on­da­šnjeg re­žim ši­ri front me­đu­na­rod­ne so­li­dar­no­sti. U tom pe­ri­o­du dje­lo­vao je i pod­od­bor za po­moć ne­za­po­le­nim rad­ni­ci­ma, a po­moć je bi­la u nov­cu i na­mir­ni­ca­ma.
Sin­di­kat je u gra­du po­sje­do­vao i svo­je pro­sto­ri­je. U nji­ma su se po­red sa­sta­na­ka odr­ža­va­li i pri­god­ni kul­tur­no-umjet­nič­ki pro­gra­mi, naj­vi­še u iz­vo­đe­nju dru­štva ,,Abra­še­vić”.
Iz iz­lo­že­nog da se za­klju­či­ti da je URS-ov Sin­di­kat bio uve­li­ko oslo­nac u ostva­ri­va­nju pro­gra­ma KPJ ko­ja je ta­da bi­la za­bra­nje­na. Sve ovo na­ve­de­no je iz za­pi­sa – is­ka­za No­va Mi­lu­ti­no­va Bra­jo­vi­ća, ko­ji je ta­da bio u naj­u­žem ru­ko­vod­stvu URS Pod­go­ri­ce. Sa po­no­som nje­go­va po­ro­di­ca bri­žno ču­va sva sve­do­če­nja ko­ja je na­slo­vio ,,Da se ne za­bo­ra­vi”.
(Na­sta­vi­će se)


Sta­ra Va­roš svim je mi­la bi­la.
Sa­hat ku­la nju je za­či­ni­la.
U njoj bje­hu li­je­pi so­ka­ci,
pje­smom igrom tu su nam sa­stan­ci.