PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pro­šle go­di­ne u edi­ci­ji „Ve­li­ka­ni srp­ske na­u­ke”, ugled­ne iz­da­vač­ke ku­će „Štam­par Ma­ka­ri­je” iz Be­o­gra­da i „Obod­sko slo­vo” iz Pod­go­ri­ce, iz­da­le su osam knji­ga Vo­ji­sla­va Bu­da Gle­di­ća, na­šeg po­zna­tog pu­bli­ci­ste i po­pu­la­ri­za­to­ra na­u­ke. O ko­li­ko se vri­jed­nim knji­ga­ma ra­di, iz­me­đu osta­log, go­vo­ri i po­da­tak da je ove go­di­ne Mi­ni­star­stvo kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Sr­bi­je, pre­ko Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, ot­ku­pi­lo zna­čaj­ni dio ti­ra­ža svih osam knji­ga.
Sa ve­ći­nom njih upo­zna­li smo se ra­ni­je na ovom mje­stu, a ovom pri­li­kom pred­sta­vi­će­mo vam naj­za­ni­mlji­vi­je po­je­di­no­sti iz Gle­di­će­ve knji­ge „Ne­be­ska me­ha­ni­ka”, ko­ja je po­sve­će­na ve­li­kom srp­skom na­uč­ni­ku Mi­lu­ti­nu Mi­lan­ko­vi­ću.
Vo­ji­slav Gle­dić je ina­če do sa­da ob­ja­vio pre­ko pe­de­set sa­mo­stal­nih na­slo­va slič­ne te­ma­ti­ke, a ne­ko­li­ko ru­ko­pi­sa na­la­zi mu se u pri­pre­mi za štam­pu. Bio je pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke i dru­gih pred­me­ta u Gim­na­zi­ji i Teh­nič­koj ško­li na Ce­ti­nju. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka i Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re.
Zna­me­ni­ti srp­ski i svjet­ski na­uč­nik Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić dao je niz ka­pi­tal­nih na­uč­nih ra­do­va u mno­gim obla­sti­ma od traj­nog zna­ča­ja. Glav­na oblast nje­go­vog is­tra­ži­vač­kog ra­da pred­sta­vlja pro­u­ča­va­nje uti­ca­ja Sun­če­vog za­gri­je­va­nja Ze­mlje i nje­go­vog ne­pre­kid­nog dje­lo­va­nja na kli­mat­ske uslo­ve i pro­mje­ne to­kom ve­li­kih vre­men­skih in­ter­va­la. Po­seb­no je ri­je­šio pro­blem na­sta­ja­nja i pro­mje­ne le­de­nih do­ba ko­ja su ima­li bi­tan uti­caj ne sa­mo na kli­mat­ske va­ri­ja­ci­je, već i na evo­lu­ci­o­ne to­ko­ve ži­vog svi­je­ta. Ko­ri­ste­ći sred­stva ra­ci­o­nal­ne i ne­be­ske me­ha­ni­ke po­sta­vio je ori­gi­nal­nu te­o­ri­ju po­mje­ra­nja Ze­mlji­nih po­lo­va, što je za­pra­vo pred­sta­vlja­lo osno­vu za ka­sni­je du­blje i sve­stra­ni­je raz­ma­tra­nje pro­ble­ma sa­sta­va i raz­vo­ja Ze­mlji­ne ko­re. Naj­zad, iz­gra­dio je naj­pre­ci­zni­ji ka­len­dar ko­ji je tre­ba­lo da bu­de pri­mje­nji­van u ne­kim pra­vo­slav­nim cr­kva­ma (po­seb­no Srp­skoj) umje­sto sa­da­šnjeg ju­li­jan­skog ka­len­da­ra.
Mi­lan­ko­vi­će­vo dje­lo je na­sta­ja­lo to­kom vi­še de­ce­ni­ja u pr­voj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka i ima­lo ve­li­ki svjet­ski na­uč­ni zna­čaj. Svo­jim bri­ljant­nim kli­ma­to­lo­škim pro­u­ča­va­nji­ma i u ko­smič­kom (me­đu­pla­ne­tar­nom) okru­že­nju umno­go­me je uti­cao na uz­di­za­nje ugle­da i zna­ča­ja be­o­grad­ske ma­te­ma­tič­ke ško­le. Mi­lan­ko­vić je bio ve­o­ma ra­zno­vr­stan i plo­dan na­uč­nik či­ja se is­tra­ži­vač­ka ak­tiv­nost pro­te­za­la na mno­ga pod­ruč­ja, a po­seb­no na pri­mje­nu eg­zakt­nih ma­te­ma­tič­kih, me­ha­nič­kih i astro­nom­skih me­to­da na ukup­nost kli­mat­skih pro­mje­na Ze­mlje i su­sjed­nih ne­be­skih ti­je­la. I kao du­go­go­di­šnji pro­fe­sor na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, ovaj ve­li­kan je uti­cao i do­pri­nio po­di­za­nju na­sta­ve na svjet­ski ni­vo. Kao pi­sac, po­seb­no kao po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke, umno­go­me je do­pri­nio ne sa­mo ši­re­nje na­u­ke me­đu naj­ši­rim kru­go­vi­ma či­ta­la­ca, već je pod­sti­cao i po­je­di­ne mla­de ta­len­to­va­ne lju­de da usmje­re svo­ju pa­žnju i in­te­re­so­va­nje za na­u­ku i da se opre­di­je­le za tu oblast kao ži­vot­ni po­ziv.
Po obra­zo­va­nju Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić je bio gra­đe­vin­ski in­že­njer. Za­vr­šio je Vi­so­ku teh­nič­ku ško­lu u Be­ču kao od­li­čan struč­njak, ali i kao iz­van­red­no i ši­ro­ko obra­zo­va­ni mla­di čo­vjek ko­ji je do­bro po­zna­vao, po­red svo­je uske spe­ci­jal­no­sti, mno­ge te­o­rij­ske obla­sti, na­ro­či­to ma­te­ma­ti­ku i me­ha­ni­ku. Po­sti­gao je za­vid­nu re­pu­ta­ci­ju i naj­ve­će aka­dem­sko zva­nje: po­stao je i dok­tor, pr­vi Sr­bin sa tom ti­tu­lom u obla­sti teh­nič­kih di­sci­pli­na. Me­đu­tim, naj­ve­ći dio ži­vo­ta i ak­tiv­ne slu­žbe je pro­veo da­le­ko od in­že­njer­ske prak­se. Ipak, i kao in­že­njer je, ne sa­mo na po­čet­ku ka­ri­je­re, dao ve­li­ki do­pri­nos od traj­nog zna­ča­ja. Bio je spe­ci­ja­li­sta za pri­mje­nu ar­mi­ra­nog be­to­na ko­ji je baš u nje­go­vo vri­je­me po­čeo da se pri­mje­nju­je pri­li­kom kon­struk­ci­je i iz­grad­nje ra­znih obje­ka­ta.
Mi­lan­ko­vi­će­vo pod­ruč­je na­uč­ne dje­lat­no­sti pred­sta­vlja, pri­je sve­ga, rje­ša­va­nje slo­že­nih i in­ter­di­sci­pli­nar­nih pro­ble­ma eg­zakt­nih i de­skrip­tiv­nih obla­sti ve­za­nih za uti­caj Sun­če­ve to­plot­ne ener­gi­je na Ze­mlju i su­sjed­ne pla­ne­te. U tom po­gle­du je on raz­vio pot­pu­no no­vu te­o­ri­ju ko­ja pred­sta­vlja kon­zi­stent­nu i kom­pakt­nu cje­li­nu u ko­joj glav­nu ulo­gu igra raz­ra­đi­va­nje i pri­mje­na osnov­nih fi­zič­kih za­ko­na zra­če­nja. Bio je vi­še­go­di­šnji pro­fe­sor pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke (ra­ci­o­nal­ne i ne­be­ske me­ha­ni­ke i te­o­rij­ske fi­zi­ke) Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta kao i član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka. Je­dan je od pr­vih na­uč­ni­ka u svi­je­tu ko­ji je po­čeo si­ste­mat­ski da pri­mje­nju­je vek­tor­sku me­to­du u pri­li­kom rje­ša­va­nja ra­znih kon­kret­nih pro­ble­ma. Mno­go je stva­rao i pi­sao, pa je i kao po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke dao iz­van­re­dan do­pri­nos. Nje­go­va dje­la, i to ne sa­mo ona na­uč­nog ka­rak­te­ra, bi­la su po­zna­ta i pri­zna­ta da­le­ko van gra­ni­ca na­še ze­mlje.
U osno­vi Mi­lan­ko­vi­će­vog fun­da­men­tal­nog na­uč­no­i­stra­ži­vač­kog ra­da bi­la je iz­grad­nja jed­ne do­sled­ne, ori­gi­nal­ne, ma­te­ma­tič­ko-fi­zič­ki po­ve­za­ne te­o­ri­je. Na­sto­jao je da stvo­ri ma­te­ma­tič­ki mo­del ko­jim je tre­ba­lo ri­je­ši­ti vje­kov­ni pro­blem dje­lo­va­nja osun­ča­va­nja na Ze­mlju i dru­ga ne­be­ska ti­je­la u pro­sto­ru i vre­me­nu. Pri to­me je tre­ba­lo, isto­vre­me­no, ri­je­ši­ti či­tav niz slo­že­nih i me­đu­sob­no po­ve­za­nih pi­ta­nja na te­o­rij­skom i nu­me­rič­kom pla­nu. To ni­je bi­lo fun­di­ra­nje no­vih za­ko­ni­to­sti pri­ro­de i nje­nih is­po­lja­va­nja, već de­talj­na i osmi­šlje­na pri­mje­na već ot­kri­ve­nih za­ko­na. Do­sled­no se ko­ri­stio me­to­da­ma ma­te­ma­ti­ke i od­go­va­ra­ju­ćih fi­zič­kih za­ko­na. Me­đu­tim, u pri­mje­ni i ko­ri­šće­nju ma­te­ma­tič­kog apa­ra­ta, ni­ka­da ni­je pre­tje­ri­vao, već je na­sto­jao da iz­gra­di jed­nu sklad­nu i ra­ci­o­nal­nu te­o­ri­ju u ko­joj je sva­ki dio do­bio od­go­va­ra­ju­ću mje­ru. U sva­koj fa­zi svog ra­da je te­o­ri­ju upo­ređ­vao i srav­nji­vao sa objek­tiv­nim sta­njem u pri­ro­di. Sto­ga je nje­gov pri­stup rje­ša­va­nju kon­kret­nih ak­tu­el­nih pro­ble­ma do­bio tra­jan zna­čaj, ko­ji se mo­že pro­vje­ra­va­ti sa­mo du­go­traj­nim i ne­pre­kid­nim is­pi­ti­va­njem kon­kret­nih em­pi­rij­skih či­nje­ni­ca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)