PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Ot­por gra­đa­na u oku­pi­ra­noj Pod­go­ri­ci, od po­čet­ka ula­ska oku­pa­to­ra, apri­la 1941. go­di­ne, pa sve do oslo­bo­đe­nja 19. de­cem­bra 1944. go­di­ne, bio je or­ga­ni­zo­van po gru­pa­ma ile­ga­la­ca i to u ve­li­kom bro­ju na pro­sto­ru či­ta­vog gra­da. Sva­ka je gru­pa bi­la sa­mo­stal­na ka­ko se go­vo­ri­lo od na­se­lja Dra­ča, pa do Ta­blje Be­šli­ća i Ro­ga Će­ri­ća.
Se­kre­tar or­ga­ni­zo­va­nog ot­po­ra u Pod­go­ri­ci u to vri­je­me bio je Sa­vo Pe­ja­no­vić, sa vjer­nim po­ma­ga­čem Ki­ćom Spa­so­je­vić, ka­ko u svo­jim sje­ća­nji­ma na­vo­di Bi­ser­ka Stan­ko­vić. Sve ak­tiv­no­sti u gra­du ile­gal­nih gru­pa po­ti­ca­le su od nje­ga. Sla­ti su iz­vje­šta­ji dru­go­vi­ma van gra­da, o sve­mu što se de­ša­va­lo u gra­du: o ita­li­jan­skim je­di­ni­ca­ma, pri­ku­plje­noj po­mo­ći i još o mno­gim stva­ri­ma ko­je su se de­ša­va­le na te­re­nu. Sve su to pre­no­si­li pro­vje­re­ni ile­gal­ci, a kod oku­pa­to­ra ne­za­mje­re­ni, ko­ji su ima­li rod­bi­nu van gra­da, i to sa po­seb­nim pro­pu­sni­ca­ma.
Ovom pri­li­kom is­ti­čem nje­ne na­vo­de i sje­ća­nja ka­ko je do­bi­la za­da­tak od Sa­va Pe­ja­no­vi­ća da ra­dio-sta­ni­cu, ko­ja je bi­la u di­je­lo­vi­ma, sklo­ne i sa­ču­va­ju.
Naj­vi­še di­je­lo­va bi­lo je sklo­nje­no kod Ve­li­ke Ve­še Dra­gi­će­vić, kao i kod nje (B. Stan­ko­vić), Je­le­ne Bi­je­lić, Vo­ja Đu­ka­no­vi­ća i Bo­ža­ne Bra­jo­vić.
Po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na, ove di­je­lo­ve ra­dio-sta­ni­ce ko­ji su se na­la­zi­li u ku­ći nje­ne ba­be Mi­lje Ra­do­vić, gdje su sta­no­va­li ona i njen brat Goj­ko, pre­nio je pre­ko blo­ka Bla­žo Ro­ga­no­vić za iz­la­zak i ula­zak u grad po pro­pu­sni­ci, jer mu je po­ro­di­ca bi­la van gra­da.
Ka­da je ri­ječ o Bi­ser­ki Stan­ko­vić, tre­ba na­gla­si­ti da je ona bi­la ko­or­di­na­tor ra­da ile­ga­le u Sta­roj va­ro­ši (Pra­va i Kri­va Kiš ma­ha­la, Džan i pro­stor oko Ju­so­va­če).
Ple­me­ni­tost Bi­ser­ke Stan­ko­vić, nje­ni upu­ti za ile­gal­nu gru­pu na­kon hap­še­nja i ne­vi­đe­ne tor­tu­re nad njom u Ju­so­va­či do in­ter­na­ci­je u Al­ba­ni­ju to po­tvr­đu­ju.
Iz­dva­ja­mo jed­nu od mno­gih po­ru­ka ko­je je sla­la ile­gal­noj gru­pi, ko­ja gla­si:
,,Uko­li­ko bi ne­ka od vas do­ži­vje­la mo­ju sud­bi­nu pri hap­še­nju, da ni­po­što, po ci­je­nu ži­vo­ta ne oda, od­no­sno sa­ču­va Bo­ža­nu Bra­jo­vić ko­ja je osta­la sa pe­to­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce na­kon hap­še­nja nje­nog su­pru­ga No­va”.
Svi su njen sa­vjet pri­hva­ti­li, a Bo­ža­na je osta­la ne­po­ko­le­blji­va i da­lje ak­tiv­na u gru­pi. Ne mo­gu, a da ne na­ve­dem i ime­na ile­ga­la­ca iz na­še uli­ce (Pra­va Kiš-ma­ha­la), kao što su Bo­ško Pa­vla Bo­lje­vić, Đo­le Ljač­ko­vić i Spa­so Džin Đu­ka­no­vić. Za Spa­sa se go­vo­ri­lo u na­šoj po­ro­di­ci da je in­ter­ni­ran u Ita­li­ju, te da je na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je pri­stu­pio ita­li­jan­skom ot­po­ru i po­gi­nuo na tlu Ita­li­je.
Vri­jed­no je i sje­ća­nje jed­nog od ile­ga­la­ca, Ali­da Sel­ha­no­vi­ća, o hap­še­nju i stri­je­lja­nju ko­mu­ni­sta–par­ti­za­na na Rib­nič­kim vre­li­ma.
Pod­go­ri­ča­ni su oba­vi­je­šte­ni pre­ko iz­li­je­plje­nih pla­ka­ta na vid­nim mje­sti­ma, da će se 10. apri­la 1942. go­di­ne iz­vr­ši­ti stri­je­lja­nje. Do­šao je taj kob­ni dan. Ve­li­ki broj lju­di je do­šao, ka­ko rod­bi­na osu­đe­ni­ka, ta­ko i dru­gi. Pri­sti­žu tog da­na ka­mi­o­ni sa osu­đe­ni­ci­ma u prat­nji ita­li­jan­skih voj­ni­ka cr­no­ko­šu­lja­ša, do zu­ba na­o­ru­ža­nih. Pri­zor je bio gro­zo­mo­ran. Ve­za­ni su po dvo­ji­ca. Ko­ra­ča­li su mir­no i čvr­sto, od­je­ku­je In­ter­na­ci­o­na­la. Da bi bi­li br­ži od zli­ko­va­ca i nji­ho­vih me­ta­ka, uz­vi­ku­ju ,,Ži­vje­la KPJ! Ži­vje­la slo­bo­da! Ži­vio Sta­ljin! Smrt fa­ši­zmu!”
U gru­pi su i dva po­zna­ta pod­go­rič­ka rad­ni­ka – ko­mu­ni­sti, bra­ća Spa­so i Lu­ka Bo­lje­vić. Mla­đi brat Lu­ka se okre­će pre­ma ma­si i ugle­dav­ši svo­ga kom­ši­ju Ah­me­ta Tu­zo­vi­ća obra­ti mu se ri­je­či­ma: ,,Ah­me­te, po­zdra­vi mi maj­ku, re­ci joj da smo Spa­so i ja mr­tvi”.
Lu­ka je po­di­gao slo­bod­nu ru­ku sa sti­snu­tom pe­sni­com uz­vi­ku­ju­ći da u smrt idu kao ča­sni i po­šte­ni lju­di, kao bor­ci za slo­bo­du, a sa­rad­ni­ci­ma oku­pa­to­ra će dru­go­vi par­ti­za­ni su­di­ti kao iz­daj­ni­ci­ma.
(Na­sta­vi­će se)