PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić je ro­đen 18. ma­ja 1879. go­di­ne u ma­lom mje­stu Dalj, na de­snoj oba­li Du­na­va, u Pa­non­skoj ni­zi­ji. Po­ti­če iz sta­re srp­ske po­ro­di­ce ko­ja se kra­jem 17. vi­je­ka pre­se­li­la sa Ko­so­va. Ge­ne­a­lo­gi­ju svo­je po­ro­di­ce sam Mi­lu­tin je iz­nio u svo­jim Uspo­me­na­ma, do­ži­vlja­ji­ma i sa­zna­nji­ma. (obim­nom dje­lu o ko­me će još bi­ti rije­či), ali da­je od­re­đe­ne po­dat­ke, u mno­go sa­ža­ti­jem ob­li­ku, i u svo­joj na­uč­no­po­pu­lar­noj knji­zi Kroz va­si­o­nu i vje­ko­ve. U to­ku ve­li­ke se­o­be Sr­ba sa Ko­so­va 1690. go­di­ne, pod vođ­stvom Ar­se­ni­ja III Čar­no­je­vi­ća, po­red mno­go­bro­jih iz­bje­gli­ca, na­šli su se i Mi­lan­ko­vi­će­vi pre­ci. Oni su se na­se­li­li u naj­sje­ver­ni­jim srp­skim obla­sti­ma i na­sta­vi­li da ču­va­ju, nje­gu­ju i da­lje pre­no­se slav­nu tra­di­ci­ju, vas­pi­ta­va­ju­ći se na ep­skim i uz­vi­še­nim ide­a­li­ma he­roj­ske bor­be za slo­bo­du i na­ci­o­nal­nu sa­mo­bit­nost. Sve te uz­vi­še­ne ide­je je upio i mla­di Mi­lu­tin i dosledno ih se dr­žao to­kom ci­je­log ži­vo­ta.
Mi­lu­ti­nov otac Mi­lan bio je član pe­to­čla­ne po­ro­di­ce (Mi­lan, Velj­ko, Vu­ko­sa­va, Ana i Da­ni­ca) i po­ti­cao od uva­že­nog do­ma­ći­na i ugled­nog Sr­bi­na An­to­ni­ja. Bio je iz­u­zet­no ra­dan i na­da­le­ko po­znat gra­đa­nin, ali je, na­ža­lost, umro ka­da je Mi­lu­ti­nu bi­lo sve­ga se­dam i po go­di­na. Ina­če, u ro­do­slo­vu Mi­lan­ko­vi­ća bi­lo je mno­go zna­me­ni­tih i po­zna­tih lič­no­sti, fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih lju­di: sve­šte­ni­ka, tr­go­va­ca, zna­čaj­nih stva­ra­la­ca, ugled­nih dr­žav­nih či­nov­ni­ka i sl. Mi­lu­tin po­seb­no go­vo­ri (u svo­jim Uspo­me­na­ma) o Uro­šu Mi­lan­ko­vi­ću (1780–1849), pra­vom fi­lo­zo­fu pri­ro­de ko­ji je na­pi­sao ne­ko­li­ko za­pa­že­nih ras­pra­va na nje­mač­kom i srp­skom je­zi­ku. Po­seb­no iz­dva­ja nje­go­va dje­la Or­ga­ni­zam svi­je­ta, Or­ga­ni­zam va­si­o­ne, Car­stvo bo­ži­je ko­je na­stu­pa (na nje­mač­kom), kao i Pro­svje­ta čo­vje­ka, Na­še vri­je­me, Za­sta­va slo­bo­de i prav­de i Ogle­da­lo isti­ne (na srp­skom).
I sam Mi­lu­tin je pri­pa­dao broj­noj po­ro­di­ci, ko­ja je ima­la se­dam čla­no­va (Mi­lu­tin, Mi­le­na, Lju­bi­ša, Vla­dan, Vo­ji­slav, Vi­da i Bog­dan), ali su br­zo po­u­mi­ra­li po­je­di­ni čla­no­vi, a na­red­nu ge­ne­ra­ci­ju su sa­či­nja­va­li sa­mo Bog­da­no­va dje­ca Je­li­sa­ve­ta i Ubav­ka i Mi­lu­ti­nov sin Va­si­li­je. Ina­če, Mi­le­na je bi­la Mi­lu­ti­no­va se­stra bli­zan­ki­nja ko­ja je na­dži­vje­la svo­ga bra­ta i na či­ju inicijativu su ka­sni­je pre­ne­se­ni nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci iz Be­o­gra­da u Dalj.
Mi­lu­ti­nov otac Mi­lan se kao tr­go­vac jed­nom na­šao u ku­ći svo­ga bu­du­ćeg ta­sta Pa­je Mu­a­če­vi­ća (ko­ji je ži­vio u Osi­je­ku) da bi od nje­ga ku­pio jed­nu kra­vu. Bio je po­bra­tim i ve­li­ki pri­ja­telj sa Va­som Mu­a­če­vi­ćem, bu­du­ćim Mi­lu­ti­no­vim uja­kom (i ve­li­kim do­bro­to­vrom).
Mi­lan je imao ve­li­ko i bo­ga­to ima­nje ko­je se pro­te­za­lo na oko 58 hek­ta­ra, ina­ča do­sta ras­par­ča­no, ali je ipak pred­sta­vlja­lo je­dan ve­le­po­sjed u pra­vom smslu ri­je­či. Ba­vio se i vi­no­gra­dar­stvonm, ali i tr­go­vi­nom raz­li­či­tom ro­bom. Mi­lu­tin je, da­kle, ro­đen u imuć­noj po­ro­di­ci pa je dje­tinj­stvo pro­veo ne tr­pe­ći ni­ka­kvu osku­di­cu. Imao je i svo­je da­di­lje, a ta­da je po­čeo i da uči nje­mač­ki je­zik (ko­ji je ka­sni­je ja­ko do­bro znao i naj­zna­čaj­ni­ja svo­ja na­uč­na dje­la na nje­mu na­pi­sao i ob­ja­vio). Ste­kao je ve­o­ma do­bro i sve­stra­no vas­pi­ta­nje i obra­zo­va­nje. Gla­va po­ro­di­ce Mi­lan je umro 1886. go­di­ne, ka­da su nje­go­va dje­ca bi­la ve­o­ma mla­da, a naj­sta­ri­jem si­nu, Mi­lu­ti­nu, bi­lo ne­pu­nih osam go­di­na. Sto­ga je pre­ra­na oče­va smrt, na­rav­no, osta­vi­la te­žak trag i mno­ge ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce na či­tav ka­sni­ji Mi­lu­ti­nov ži­vot (kao i na sud­bi­nu či­ta­ve nje­go­ve uže po­ro­di­ce). Ipak, sta­ra­nje o nje­mu je, u naj­ve­ćoj mje­ri, pre­u­zeo nje­gov ujak Va­sa ko­ji ga je to­kom či­ta­vog ži­vo­ta po­ma­gao, sa­vje­to­vao i pod­sti­cao da is­tra­je na pu­tu na­u­ke i stva­ra­la­štva.
Mi­lu­ti­no­va rod­na ku­ća je bi­la ve­o­ma pro­stra­no gra­đe­vin­sko zda­nje. Ima­la je u du­ži­ni bli­zu pe­de­set me­ta­ra i dvi­je eta­že. Ka­sni­je je nje­gov otac, se­dam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, po­red pri­ze­mlja i spra­ta, na­pra­vio i po­drum­ske pro­sto­ri­je okre­nu­te pre­ma uli­ci ka­ko bi tu dr­žao vi­no ko­je je po­čeo da pr­o­iz­vo­di sa vi­no­gra­da za­sa­đe­nog na po­je­di­nim par­ce­la­ma svog ras­par­ča­nog ima­nja. Po­red uja­ka Va­se, ko­ji je imao ve­li­ku ulo­gu na vas­pi­ta­nje i ži­vot bu­du­ćeg zna­me­ni­tog na­uč­ni­ka, to­kom Mi­lu­ti­no­vig dje­tinj­stva bri­gu oko po­ro­di­ce nje­go­voj maj­ci Je­li­sa­ve­ti je pru­ža­la i ba­ba po ocu An­ti­ca. Je­li­sa­ve­ta, Va­sa i An­ti­ca su, ka­ko to sli­ko­vi­to is­ti­če Mi­lu­tin, pred­sta­vlja­li po­ro­dič­ni tri­jum­vi­rat ko­ji se sta­rao o fi­nan­sij­skim i eko­nom­skim pri­li­ka­ma po­ro­di­ce Mi­lan­ko­vić, kao i o sti­ca­nju vi­so­kog obra­zo­va­nja svih si­no­va ko­ji su bi­li po­sla­ti na ve­li­ke ško­le, ali su, na­ža­lost, bi­li krat­kog ži­vot­nog vi­je­ka.
Ov­dje je po­treb­no uka­za­ti na bli­ske pri­ja­telj­ske ve­ze iz­me­đu Mi­li­u­ti­no­vig oca Mi­la­na i slav­nog srp­skog pje­sni­ka Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja (1833–1904), ko­ji je, iz­me­đu osta­log, na­pi­sao i sti­ho­ve u ob­li­ku epi­ta­fa. Na­i­me, ka­da je umro Mi­lu­ti­nov otac Mi­lan Zmaj je sa­sta­vio sti­ho­ve ko­ji su ukle­sa­ni na mra­mor­ni spo­me­nik nje­go­vog pri­ja­te­lja, a ko­ji se i da­lje na­la­zi na pra­vo­slav­nom gro­blju u Da­lju.
Bi­star i na­da­ren Mi­lu­tin je ste­kao po­čet­no so­lid­no obra­zo­va­nje od svo­jih gu­ver­nan­ti. Kuć­no vas­pi­ta­nje i obra­zo­va­nje mu je po­mo­glo da raz­vi­je mno­ge uro­đe­ne spo­sob­no­sti, a po­seb­no da se ospo­so­bi za sa­mo­sta­lan, ne­za­vi­san i kre­a­ti­van rad. Ve­li­ki dio zna­nja je, na­rav­no, sti­cao od pri­vat­nih uči­te­lja, ali je i sa­mo­stal­no sa­vla­đi­vao od­re­đe­ne lek­ci­je. Dok su se osta­li dje­ča­ci, pa i nje­go­va bra­ća, ogle­da­li u „vi­te­škim“ igra­ma, vra­to­lo­mi­ja­ma, tr­ča­nju i fi­zič­kim vje­žba­ma, Mi­lu­tin je, me­đu­tim, od naj­ra­ni­je mla­do­sti bio vi­še upu­ćen na du­hov­ni svi­jet. „Vje­ro­vat­no da je to­me bio uzrok mo­je sla­bač­ko ti­je­lo, ne­spo­sob­no za fi­zič­ke na­po­re - pod­vla­či Mi­lu­tin. – Zi­mu bih pro­vo­dio obič­no u so­bi, za­ba­vlja­ju­ći se ra­znim dječ­jim igrač­ka­ma, do­ne­se­nim iz Be­ča, a na­ro­či­to zi­da­njem zgra­di­ca pra­vil­nim pri­zma­tič­nim ka­me­njem ra­znih di­men­zi­ja, smje­šte­nim u na­ro­či­tom san­du­či­ću ‘štajn­bu­ka­ste­nu’. To bi­ja­še ko­ri­sna za­ba­va ko­ja me je obo­ga­ti­la ra­znim is­ku­stvi­ma iz ge­o­me­tri­je“. Za­ni­mlji­vo je ov­dje na­po­me­nu­ti da je slič­no dje­tinj­stvo imao i slav­ni Al­bert Ajn­štajn (1879–1955) ko­ji je ta­ko­đe u naj­ra­ni­joj mla­do­sti pra­vio raz­ne objek­te ko­ri­ste­ći ra­sno­vr­sne po­la­zne ge­o­me­trij­ske ele­men­te.
(NA­STA­VI­ĆE SE)