PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Po­ru­ka Bi­ser­ke Stan­ko­vić nje­noj ile­gal­noj gru­pi, na­kon hap­še­nja, či­ja je ona bi­la ko­or­di­na­tor, o bri­zi za Bo­ža­nu Bra­jo­vić, ko­ja je osta­la sa pe­to­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce, na­kon hap­še­nja i in­ter­na­ci­je nje­nog su­pru­ga No­va, pod­sta­kla me je da na­pi­šem ovu pri­ču.
No­vo je uhap­šen de­cem­bra 1941. go­di­ne i pri­ve­den je u ita­li­jan­sku ko­man­du ko­ja se na­la­zi­la u ku­ći Mi­la Be­go­vi­ća u Sta­roj va­ro­ši. Na su­prot­noj stra­ni ku­će bi­la je No­vo­va sto­lar­ska ra­di­o­ni­ca. Če­sto su se u njoj sa­sta­ja­li mno­gi ile­gal­ci i sim­pa­ti­ze­ri na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta. Me­đu nji­ma bi­li su za­pa­že­ni Lju­bo Be­ri­la­žić i Sa­vo Zla­ti­ča­nin, ko­je sam imao pri­li­ke ta­mo i sre­sti.
Če­ste pa­tro­le Ita­li­ja­na sa do­u­šni­ci­ma – špi­ju­ni­ma, one­mo­gu­ća­va­le su sa­sta­ja­nje. U Pra­voj kiš-ma­ha­li po­sto­ja­la je ile­gal­na gru­pa či­ji sa­stan­ci su odr­ža­va­ni na vi­še mje­sta, pa i u na­šoj ku­ći. Gru­pa je re­dov­no in­for­mi­sa­na o zbi­va­nji­ma na te­re­nu, po­seb­no o ak­ci­ja­ma par­ti­za­na.
Iz gru­pe tre­ba is­ta­ći Dra­ga Vu­ka­ši­no­vi­ća, ko­ji je me­đu pr­vi­ma uhap­šen i in­ter­ni­ran za Nje­mač­ku. Ista sud­bi­na je za­de­si­la Lju­ba Be­ri­la­ži­ća i No­va Bra­jo­vi­ća, ko­ji su in­ter­ni­ra­ni u Ita­li­ju.
Gru­pa ile­ga­la­ca na­sta­vi­la je da­lji rad, a nju su sa­či­nja­va­li: se­stre Mr­ča­ri­ca (Ran­ka, Sen­ka i Le­pa), Vo­jo Đu­ka­no­vić, Je­le­na Bi­je­lić, Ve­li­ka Ve­ša Dra­gi­će­vić, Bo­ža­na Bra­jo­vić i Bi­ser­ka Stan­ko­vić, do hap­še­nja i in­ter­na­ci­je za Al­ba­ni­ju.
Hap­še­nje No­va Bra­jo­vi­ća, Lju­ba Be­ri­la­ži­ća i Sa­va Zla­ti­ča­ni­na bi­lo je 10. ja­nu­a­ra 1942. go­di­ne, da bi sa pr­vom gru­pom 30. ja­nu­a­ra 1942. go­di­ne bi­li in­ter­ni­ra­ni za Ita­li­ju, pre­ko Ska­dra i Dra­ča do Na­pu­lja i Pon­ce u Ita­li­ji.
Taj 30. ja­nu­ar 1942. go­di­ne, osva­nuo je po­seb­no hla­dan, kao što zna bi­ti kad zi­mu pri­ti­snu stra­ho­te. Uli­com Pra­va kiš-ma­ha­la, od­no­sno po­red na­še ku­će kao da je te­kla ri­je­ka na­ro­da, što je da­va­lo znak da se ne­što de­ša­va. Ho­da­li su pre­ma Ju­so­va­či. Vr­lo br­zo se sa­zna­lo da se pri­pre­ma in­ter­na­ci­ja za­tvo­re­ni­ka iz ovog za­tvo­ra, jer ubr­zo na­i­la­ze ka­mi­o­ni sa ce­ra­da­ma. Zna­ju­ći da se naš otac ta­mo na­la­zi, pri­bo­ja­va­li smo se da će i on bi­ti me­đu in­ter­nir­ci­ma, što se vr­lo br­zo ob­i­sti­ni­lo. Ugle­dav­ši ga ka­ko ula­zi u je­dan ka­mi­on, svi smo se uz­ne­mi­ri­li – djed, maj­ka i nas pe­to­ro dje­ce. Po­seb­na je bi­la vri­ska naj­mla­đe nam se­stre Na­te ko­ja je ima­la ne­što vi­še od go­di­ne da­na.
Bi­lo je mno­go oku­plje­nog na­ro­da – rod­bi­ne in­ter­ni­ra­ca i osta­lih gra­đa­na. Mi smo oca pra­ti­li po­gle­dom, u gr­ču, a on nas je osmi­je­hom tje­šio i po­ru­čio da bu­de­mo do­bri.
Ka­da su ka­mi­o­ni kre­nu­li, mi smo sa osta­li­ma išli u prat­nji ka­mi­o­na, dok oni ni­je­su po­ve­ća­li br­zi­nu, ali ne za du­go, jer se pred njih po­ja­vi­la pre­pre­ka. Ma­zge su išle uli­com, ta­ko da su ka­mi­o­ni us­po­ri­li, a svi mi smo pri­la­zi­li ka­mi­o­ni­ma, sva­ko onom gdje su bi­li nji­ho­vi naj­bli­ži.
Ka­mi­o­ni u ko­lo­ni na­sta­vi­li su put uli­com Plav­ni­ca pre­ma Tu­zi­ma. I da­nas mi od­zva­nja­ju u uši­ma nje­go­ve ri­je­či da bu­de­mo do­bri i da slu­ša­mo dje­da i maj­ku. Ne za du­go, oku­pi­le su se kom­ši­je, da­va­ju­ći svi­ma utje­he, a po­seb­no na­ma dje­ci ko­ji smo bi­li u pla­ču. Ta­ko je pro­te­kao taj kob­ni dan.
Za oca du­go ni­šta ni­je­smo zna­li. Sve do ma­ja te go­di­ne, ka­da od ne­kih po­ro­di­ca nje­go­vih dru­go­va sa­zna­je­mo da su smje­šte­ni na ostr­vu Pon­ca u Ita­li­ji, ko­je je od kop­na uda­lje­no ne­ko­li­ko mi­lja. Do­sta ka­sni­je sti­glo nam je od nje­ga pi­smo.
Na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je, bi­va re­dov­no do­pi­si­va­nje, ka­da stu­pa u Pre­ko­mor­sku bri­ga­du, sve do ok­to­bra 1945. go­di­ne. Na lič­ni za­htjev je ta­da de­mo­bi­li­san. Je­di­ni­ca je bi­la sta­ci­o­ni­ra­na u lu­ci Split.
(Na­sta­vi­će se)