PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da je za­vr­šio tre­ći raz­red osnov­ne ško­le, nje­gov ujak Va­sa mu je po­klo­nio sre­br­ni sat, „ko­ri­sno sred­stvo za vas­pi­ta­nje, jer sam nji­me na­u­čio da mje­rim vri­je­me”, na­gla­ša­va Mi­lu­tin. Uz taj sat tre­ba­lo je iz­mi­je­ni­ti i odje­ću ta­ko da je usko­ro do­bio i no­vo „mu­ško” odi­je­lo: ka­put sa pr­slu­kom ka­ko bi u nje­mu mo­gao da dr­ži svoj sre­br­ni sat i ta­ko ga „do­sto­jan­stve­no” po­ka­zi­vao svo­jim vr­šnja­ci­ma i osta­loj dje­ci u oko­li­ni. „Ta­ko odje­ve­nog i opre­mlje­nog po­če­še mla­đi da me zo­vu ‘mla­dim go­spo­di­nom’ što mi je vr­lo la­ska­lo. Uži­vjeh se u ulo­gu pr­ve mu­ške gla­ve u ku­ći, a za ta­kvog su me, ma­li­ša­na, svi pri­zna­va­li”. U to vri­je­me, da­kle po­sli­je za­vr­še­nog 3. raz­re­da, po­čeo je da uči da svi­ra na tam­bu­ri, ko­ju mu je, ta­ko­đe, ku­pio ujak Va­sa. Ujak mu je naj­mio jed­nog vi­spre­nog tam­bu­ra­ša ko­ji ga je pod­u­ča­vao na tom li­je­pom in­stru­men­tu.
„Kad sti­goh u če­tvr­ti raz­red osnov­ne ško­le, gdje je tre­ba­lo da učim sta­ro­slo­ven­sko pi­smo, cr­kve­no pje­ni­je i vje­ro­na­u­ku, na­ša gu­ver­nan­ta, ko­ja je svr­ši­la nje­mač­ke ško­le, sa­op­šti maj­ci da ni­je do­ra­sla za te pred­me­te. Za­to nam je sva­kog ve­če­ra do­la­zio uči­telj dalj­ske osnov­ne ško­le da nas u to­me sve­mu pod­u­ča­va. Bio je vr­lo do­bar čo­vjek, i svi smo ga vr­lo vo­lje­li. Na nje­gov čas do­la­zi­la su čak i mla­đa dje­ca, tek da se sa nji­me po­i­gra­ju”, sje­ća se Mi­lan­ko­vić u svo­jim „Uspo­me­na­ma”.
Iako je vje­ro­na­u­ku do­bro upo­znao, po ve­o­ma pri­stu­pač­nim i osmi­šlje­nim po­stup­ci­ma unajm­lje­nog uči­te­lja, ova oblast ni­je ka­sni­je osta­vi­la bi­lo ka­kav ve­ći trag u ži­vot­nom na­zo­ru bu­du­ćeg ve­li­kog na­uč­ni­ka. Nje­ga je ka­sni­je mno­go vi­še in­te­re­so­va­la „svje­tov­na” isto­ri­ja, na­ro­či­to isto­ri­ja na­u­ke, a umje­sto hri­šćan­skih apo­sto­la, sve­ta­ca i cr­kve­nih ota­ca Mi­lan­ko­vi­ću su ka­sni­je bi­li mno­go bli­ži „he­ro­ji na­u­ke, teh­ni­ke i fi­lo­zo­fi­je”.
Pod bud­nim okom svo­je maj­ke Je­li­sa­ve­te (ro­đe­ne 22. III 1857. po sta­rom ka­len­da­ru) Mi­lu­tin je, sa osta­lom bra­ćom i se­stra­ma, pro­šao svo­je kuć­no (pri­vat­no) osnov­no­škol­sko obra­zo­va­nje. Već od svo­je pe­te go­di­ne je po­ka­zi­vao iz­ra­zi­ti ta­le­nat pre­ma ma­te­ma­ti­ci ta­ko da je mo­gao ve­o­ma do­bro na­pa­met da ra­ču­na. Bi­lo je, isti­na, po­ku­ša­ja i da pri­vat­no uzi­ma ča­so­ve kla­vi­ra, ali to se ni­ka­ko ni­je do­pa­da­lo ovom bu­du­ćem na­uč­ni­ku. Ina­če, bio je uzu­zet­no mu­zič­ki ta­len­to­van, a tu na­da­re­nost je (ka­ko sam o to­me svje­do­či) na­sli­je­dio od svo­je maj­ke i uj­če­vi­ne Mu­a­če­vi­ća. Do­volj­no je bi­lo da jed­nom ču­je ne­ku me­lo­di­ju da bi je po­tom za­pam­tio i mo­gao vjer­no re­pro­du­ko­va­ti. Ka­sni­je je, na pri­mjer, u Be­ču bio ve­li­ki lju­bi­telj i stal­ni po­sje­ti­lac oper­skih pred­sta­va. Čak i u stu­dent­skim okol­no­sti­ma, ka­da je osku­di­je­vao u ma­te­ri­jal­nim sred­stvi­ma, ni­ka­da ni­je pro­pu­štao od­re­đe­nu oper­sku pred­sta­vu.
U vri­je­me svog bo­rav­ka u oče­vom do­mu u Da­lju, a to zna­či do svo­je 10. go­di­ne, Mi­lu­tin je če­sto sjedio na oba­li Du­na­va i uži­vao da po­sma­tra ne­pre­kid­no pro­ti­ca­nje ove ve­li­ke ri­je­ke. Ina­če, nje­go­va ku­ća i ima­nje, na­ro­či­to ba­šta sa zad­nje stra­ne ku­će, bi­li su uz sa­mu oba­lu Du­na­va, a vo­da ove ri­je­ke je po­vre­me­no pod­ri­va­la svo­ju de­snu oba­lu i ta­ko mi­je­nja­la ko­ri­to ko­jim je vje­ko­vi­ma pro­ti­ca­la. Mu­lu­tin je sa lju­ba­vlju po­sma­trao i dru­gu stra­nu Du­na­va, onu na Bač­koj stra­ni, ali je naj­ra­di­je uži­vao u lje­po­ta­ma zvje­zda­nog ne­ba. Već ta­da, u naj­ra­ni­joj mla­do­sti, on se okre­tao ka da­le­kim ne­be­skim pro­stran­stvi­ma po­sma­tra­ju­ći zvi­je­zde i uži­va­ju­ći u nji­ho­vom tre­pe­ra­vom sja­ju.
„Ka­da je pa­la noć, a na ne­bu se po­ja­vi­le zvi­je­zde u onom bez­bro­ju ko­ji se vi­đa sa­mo u slo­bod­noj pri­ro­di, Du­nav je iz­gle­dao ljep­ši, ta­jan­stve­ni­ji i ve­li­čan­stve­ni­ji no pre­ko da­na” , pi­še Mi­lan­ko­vić u svo­jim „Uspo­me­na­ma”.
„A ka­da ga ob­li mje­se­či­na, bio je ča­ro­ban. Bi­lo je uži­va­nje sje­di­ti u na­šoj ba­šti, po­sma­tra­ti nje­go­ve sre­br­ne ta­la­šči­će i slu­ša­ti nji­hov šum. S one stra­ne nje­go­ve mi­je­ša­la se sa tim šu­mom pje­sma ho­ra bez­broj­nih pje­va­ča. To su bi­le ža­be ko­je su se od pam­ti­vi­je­ka ko­ti­le u ba­ri­ca­ma Dalj­skog ri­ta što ih je on­dje osta­vljao Du­nav iza sva­ke pro­ljet­ne po­pla­ve. U ubla­že­nom i ople­mi­je­nje­nom ob­li­ku čuo se u na­šoj ba­šti ne sa­mo taj hor već se u nje­mu ra­za­zna­vao i glas po­ko­jeg gr­la­tog so­li­ste ša­lja­pi­na svo­ga ro­da. Ra­do sam slu­šao tu mu­zi­ku. Ona je bi­la him­na ži­vo­tu, pri­ro­di i vječ­nom zvje­zda­nom ne­bu nad na­šim gla­va­ma”.
Ra­sta­nak od rod­nog Da­lja, od pi­to­me, to­ple i li­je­pe pri­ro­de, bio je te­žak za mla­dog Mi­lu­ti­na. Sa su­znim oči­ma je oti­šao u su­sjed­ni Osi­jek da bi na­sta­vio ško­lo­va­nje u sred­njoj ško­li. Ta­da su u Austro­u­gar­skoj (u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka) po­sto­ja­la dva ti­pa sred­njih op­šte­o­bra­zov­nih ško­la. Kla­sič­na gim­na­zi­ja je tra­ja­la osam go­di­na i ona je spre­ma­la uče­ni­ke za stu­di­je na fi­lo­zof­skim i pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kim fa­kul­te­ti­ma, za stu­di­je knji­žev­no­sti, ra­znih je­zi­ka, me­di­ci­ne, pra­va i sl. U tim gim­na­zi­ja­ma su se po­red uobi­ča­je­nih pred­me­ta op­šte­o­bra­zov­nog ka­rak­te­ra iz­u­ča­va­li i kla­sič­ni je­zi­ci, grč­ki i la­tin­ski, ta­ko da se po­sli­je ma­tu­ri­ra­nja mo­glo di­rekt­no upi­sa­ti na stu­di­je.
Po­red kla­sič­ne, po­sto­ja­la je i re­al­na gim­na­zi­ja (tzv. re­al­ka) ko­ja je ima­la se­dam raz­re­da i spre­ma­la uče­ni­ke za bu­du­će stu­di­je teh­ni­ke i po­ljo­pri­vre­de na vi­so­kim teh­nič­kim ško­la­ma na­ve­de­nih stru­ka. Mi­lan­ko­vi­ćev otac je že­lio i za­vje­štao da mu sin Mi­lu­tin za­vr­ši re­al­ku i na­sta­vi stu­di­je na Vi­so­koj po­ljo­pri­vred­noj ško­li ka­ko bi mo­gao da­lje odr­ža­va­ti i una­pre­đi­va­ti nji­ho­vo ve­li­ko po­ljo­pri­vred­no ima­nje. Mi­lu­tin je sti­gao u Osi­jek i na­sta­nio se kod uja­ka Pa­je, upi­sao re­al­nu gim­na­zi­ju i ta­ko ot­po­čeo svo­je sred­njo­škol­ske da­ne. Za­pra­vo, ta­da je prak­tič­no pr­vi put po­čeo da po­ha­đa re­dov­nu škol­sku na­sta­vu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)