Pi­šem o pro­šlom vre­me­nu, ne mno­go dav­nom, pri­je i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Rib­ni­ca je bi­la mje­sto za na­še oku­plja­nje. Že­lim ovim za­pi­som da do­ne­kle pod­sje­tim one ko­ji­ma je po­zna­to, a mla­di­ma pri­bli­žim ono vri­je­me.
„Oj Rib­ni­co, ri­je­ko ma­la,/ sno­ve si mi po­zla­ti­la./ Oba­le su tvo­je sjaj­ne,/na nji­ma su ku­će baj­ne.”/
To­kom zim­skih mje­se­ci, ka­da na­do­đe, po­sta­ja­la je ne­pri­stu­pač­na, pa ta­da ne bi ra­di­li ni mli­no­vi zbog usta­va, jer je vo­da bi­la ve­li­ka. Me­đu­tim, u pro­lje­će, lje­ti i u je­sen, mli­no­vi bi nor­mal­no ra­di­li. „Vo­de­ni­ca bje­še do­sta,/ po­red sva­kog sko­ro mo­sta.”
U nje­nom to­ku bi­lo je ne­ko­li­ko vo­de­ni­ca, po­čev od Rib­nič­kih vre­la, pa sve do ušća u Mo­ra­ču, kod sta­rog mo­sta is­pod Ne­ma­nji­nog gra­da. Od iz­vo­ra do ušća bi­lo je pet mli­no­va. Pr­vi je mlin Pe­ka Sa­vo­va Vu­jo­še­vi­ća, a za­tim su sle­de­ći išli ovim re­dom: iz­nad Ku­pa­ti­la, zva­nog Ba­nja – tur­skog Ama­ma, vla­sni­štvo vi­še po­ro­di­ca (Ra­do­vi­ća, Ra­de­vi­ća, Tu­zo­vi­ća i dru­gih).
U nje­mu je vi­še go­di­na kao mli­nar ra­dio Kr­sto Bra­jo­vić, sve do ma­ja 1944. go­di­ne, ka­da je mlin po­ru­šen u bom­bar­do­va­nju i ni­je ob­na­vljan. Sle­de­ći je bio mlin Bo­gi­ća Mar­ko­vi­ća, za­tim Dža­mij­ski, ko­ji je imao vi­še vla­sni­ka, gdje je je­dan vi­tao od šest imao Ba­jo Bra­jo­vić, pa su ga mno­gi Pod­go­ri­ča­ni na­zi­va­li Ba­jov.
Pe­ti je bio na ušću Rib­ni­ce u Mo­ra­ču, vla­sni­štvo po­ro­di­ce Ra­du­lo­vić, či­je su zi­di­ne i da­nas sa­ču­va­ne. Po­red svih na­bro­ja­nih mli­no­va, da­nas je je­di­no u funk­ci­ji mlin Pe­tra To­ko­va.
Svi oni su bi­li na to­ku ri­je­ke Rib­ni­ce, sa usmje­re­nom vo­dom ma­njim i ve­ćim ja­ža­ma, od ko­jih je naj­du­ža bi­la ja­ža pre­ma mli­nu Bo­gi­će­vom, od­no­sno ka­sni­je nje­go­vog si­na Stan­ka Mar­ko­vi­ća, za ko­ji je od ri­je­ke Rib­ni­ce bi­la ši­ro­ka ja­ža ko­ja se od­vi­ja­la od pla­že Lu­ki­nje, na ko­joj su se naj­hra­bri­ji ku­pa­li, dok su oni mla­đi išli da pli­va­ju na ja­žu kod Ba­jo­vog mli­na.
Mlin Bo­gi­ćev (Stan­kov) u to­ku ra­ta bio je ve­ćim di­je­lom po­ru­šen, ta­ko da je po­ro­di­ca od­u­sta­la od ob­no­ve. Pre­ko nje­ga je vlast na­ni­je­la ogro­man šut, a to je da­nas ve­li­ka za­ra­van ju­žno od sa­da­šnjeg Umjet­nič­kog pa­vi­ljo­na.
Ba­jov mlin je po­sli­je oslo­bo­đe­nja ob­no­vi­la po­ro­di­ca Ra­do­man, ali ni on za­du­go ni­je bio u upo­tre­bi.
Za raz­li­ku od osta­lih mli­no­va, naj­pri­stu­pač­ni­je je bi­lo pri­ći Dža­mij­skom (Ba­jo­vom) mli­nu. Na­ši se su­gra­đa­ni sje­ća­ju da su pred njim bi­la broj­na za­pre­žna ko­la sa vo­luj­skom i konj­skom za­pre­gom, do­la­ze­ći od vr­ha Ku­ča pa sve do Plav­ni­ce.
Na pro­sto­ru pla­že is­pod mli­na, na­še maj­ke, ba­be i dru­ge že­ne pra­le su veš, sve to ra­nom zo­rom da ne bi ome­ta­le ku­pa­če kad za to do­đe vri­je­me. Pla­ža na Rib­ni­ci je za nas bi­la što je za mno­ge da­nas mo­re. O to­me da­nas svje­do­če broj­ne fo­to­gra­fi­je i na­pi­si u knji­ga­ma o Pod­go­ri­ci.
(Na­sta­vi­će se)
PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ