Mi­lan­ko­vić de­talj­no opi­su­je svo­je sred­njo­škol­ske da­ne, ali i op­šte dru­štve­ne pri­li­ke ko­je su on­da vla­da­le ne sa­mo u Osi­je­ku, ne­go i u Austro­u­gar­skoj mo­nar­hi­ji. Bio je ve­o­ma bi­star uče­nik, ta­len­to­van i ra­dan, pa je kao ta­kav br­zo za­pao za oko stro­gim pro­fe­so­ri­ma. Imao je iz­van­red­no pam­će­nje (ko­je ga je pra­ti­lo do kra­ja ži­vo­ta), pa je naj­ve­ći dio pre­da­va­nog gra­di­va sa­vla­đi­vao na sa­mom ča­su. Kao od­li­čan uče­nik, uvi­jek spre­man da pru­ži do­bar i pra­vi­lan od­go­vor, če­sto je po­ma­gao svo­jim dru­go­vi­ma. Iz­vje­štio se i u šap­ta­nju, što mu je uz­di­glo ugled me­đu škol­skim dru­go­vi­ma. Imao je raz­vi­je­nu spo­sob­nost, još od mla­dih da­na, da lek­ci­je po­na­vlja sop­stve­nim ri­je­či­ma, da­kle bez me­ha­nič­kog re­pro­du­ko­va­nja („bu­ba­nja“), što su pro­fe­so­ri po­seb­no ci­je­ni­li i po­dr­ža­va­li.
Iako je bio bo­le­šljiv i če­sto iz­o­sta­jao sa re­dov­ne na­sta­ve (do kra­ja pr­vog po­lu­go­đa je, na pri­mjer, imao 185 iz­o­sta­na­ka), Mi­lan­ko­vić je bio naj­bo­lji uče­nik. Ka­da ga je raz­red­ni star­je­ši­na na kra­ju po­lu­go­đa pro­gla­sio za naj­bo­ljeg uče­ni­ka, to ga je iz­ne­na­di­lo. Pri to­me ga je upo­re­dio sa jed­nim nje­go­vim dru­gom Ma­đa­rom, naj­krup­ni­jim u odje­lje­nju. „Po­gle­daj­te ovu dvo­ji­cu. Ovaj ma­li­šan je pr­vi đak u raz­re­du, a ovaj kli­pan po­sled­nji“, re­kao je raz­red­ni star­je­ši­na upo­re­đu­ju­ći Mi­lan­ko­vi­ća (ma­le­nog) i nje­go­vog dru­ga Ma­đa­ra.
To­kom či­ta­vog ško­lo­va­nja u sred­njoj ško­li Mi­lan­ko­vić je za­dr­žao svo­ju „Me­to­du“ da sa ra­zu­mi­je­va­njem uči za­da­te lek­ci­je. Pa­žlji­vo je pra­tio na­sta­vu, ve­o­ma mno­go či­tao i na­sto­jao da sve oba­ve­ze oba­vi na vri­je­me i pe­dant­no. Nje­go­ve in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti po­če­le su već ta­da da do­la­ze do pu­nog iz­ra­ža­ja. In­te­li­gen­tan i ra­dan, že­lio je da se bo­lje i sve­stra­ni­je upo­zna sa svim pred­me­ti­ma ko­ji su se iz­u­ča­va­li u re­al­noj gim­na­zi­ji. Ipak, naj­ve­će in­te­re­so­va­nje je po­ka­zi­vao za ma­te­ma­ti­ku i pri­rod­ne na­u­ke. Sreć­na je bi­la okol­nost da ni­ka­da ni­je tr­pio osku­di­cu ni­ti je imao ve­ćih pro­ble­ma sa ma­te­ri­jal­nom si­tu­a­ci­jom. Isti­na, ma­te­ri­jal­ne pri­li­ke nje­go­ve po­ro­di­ce su se to­kom go­di­na po­gor­ša­va­le, ali je taj pro­ces te­kao po­ste­pe­no i ni­je ni­ka­da do­sti­gao kri­tič­nu gra­ni­cu da bi se to dra­stič­ni­je is­po­lji­lo na Mi­lan­ko­vi­će­ve eg­zi­sten­ci­jal­ne uslo­ve.
Re­dov­na na­sta­va, i po­red ve­li­kih oba­ve­za, ni­ka­da ni­je bi­la to­li­ko na­po­r­na da se mla­di Mi­lan­ko­vić ne bi ba­vio i dru­gim, van­škol­skim ak­tiv­no­sti­ma. Mno­go je či­tao za­bav­nu li­te­ra­tu­ru, ve­ći­nom na­mi­je­nje­nu mla­doj ge­ne­ra­ci­ji, ali se mno­go in­te­re­so­vao i za knji­ge struč­nog ka­rak­te­ra. Na­ro­či­to sna­žan uti­sak na nje­ga je osta­vi­la knji­ga Cr­ti­ce o mag­ne­ti­zmu i elek­tri­ci­te­tu, či­ji je autor bio za­gre­bač­ki pro­fe­sor Oton Ku­če­ra (ina­če osni­vač po­zna­te za­gre­bač­ke Na­rod­ne op­ser­va­to­ri­je). Tu se mla­di Mi­lan­ko­vić upo­znao sa mno­gim zna­me­ni­tim na­uč­ni­ci­ma, nji­ho­vim ži­vo­tom i dje­lom, a ta ga je knji­ga pod­sta­kla da na­ba­vi mno­ge dječ­je igrač­ke (gal­van­ske ele­men­te, pro­vod­ni­ke i raz­ne po­moć­ne apa­ra­te i ala­te) i da u svo­joj so­bi na­pra­vi pra­vu ma­lu „la­bo­ra­to­ri­ju“. Tu je vr­šio raz­ne „eks­pe­ri­men­te“, a iz­vo­dio i mno­ge „maj­sto­ri­je“. „Ta pri­vat­na ra­di­o­ni­ca pru­ži­la mi je da­le­ko vi­še no fi­zič­ki ka­bi­net na­še re­al­ke, a zna­nje pri­ba­vlje­no iz Ku­če­ri­ne knji­ge po­ka­za se do­volj­nim i za vi­še raz­re­de re­al­ke. Ka­da sam sve to uvi­dio i po­sti­gao, za­pi­tah se: za­što nas mu­če na­šom do­sad­nom ško­lom. I na­đoh ovaj od­go­vor: ona je sa­mo za glu­pa­ne!“
Od mno­go­broj­nih pro­fe­so­ra ko­ji su Mi­lan­ko­vi­ću pre­da­va­li u Re­al­noj gim­na­zi­ji po­seb­no ve­li­ki uti­caj na nje­ga je iz­vr­šio pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke Vla­di­mir Va­ri­ćak (1865–1942), ko­ji je od­mah za­pa­zio ta­le­nat i pe­dant­nost svo­ga uče­ni­ka. Na nje­ga je po­seb­no obra­ćao pa­žnju i in­si­sti­rao da bu­de uvi­jek naj­bo­lji i da ne pra­vi ni­ka­kve gre­ške. Stal­no je uka­zi­vao da se ma­te­ma­ti­ka sa­sto­ji u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj pre­ci­zno­sti i da ne tr­pi bi­lo ka­kvu pri­bli­žnost, a još ma­nje ne­ke im­pro­vi­za­ci­je. Ka­sni­je je Va­ri­ćak pre­šao iz Osi­je­ka u Za­grab, gdje je po­stao pro­fe­sor Sve­u­či­li­šta i aka­de­mik. Sa ovim is­tak­nu­tim ma­te­ma­ti­ča­rem, ali i ve­li­kim čo­vje­kom, Mi­lan­ko­vić se ka­sni­je spri­ja­te­ljio i sa nji­ma odr­ža­vao ve­o­ma sr­dač­ne pri­ja­telj­ske od­no­se. O tom svom po­fe­so­ru i ka­sni­jem pri­ja­te­lju Mi­lan­ko­vić ve­o­ma de­talj­no pi­še u svo­jim Uspo­me­na­ma, ali o nje­mu go­vo­ri, isti­na ve­o­ma sa­že­to, i u svo­joj knji­zi Kroz va­si­o­nu i vje­ko­ve.
Po­sli­je uspje­šno za­vr­še­ne re­al­ke i od­lič­nog ma­tur­skog is­pi­ta, jed­na gru­pa ma­tu­ra­na­ta je ot­pu­to­va­la u Sr­bi­ju na po­seb­nu eks­kur­zi­ju. Upra­vo su ta­da or­ga­ni­zo­va­na ta­kva đač­ka pu­to­va­nja ne sa­mo za Sr­be, ne­go i za dru­ge svr­še­ne ma­tu­ran­te iz Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je. Ovo stu­dij­sko pu­to­va­nje je odu­še­vi­lo mla­dog Mi­lan­ko­vi­ća i bli­že ga upo­zna­lo sa ma­tič­nom ze­mljom Sr­ba. Nje­gov na­ci­o­nal­ni po­nos i ve­li­ko po­zna­va­nje isto­ri­je i tra­di­ci­je do­šli su do pu­nog iz­ra­ža­ja. De­talj­no se upo­znao sa Be­o­gra­dom i mno­gim dru­gim gra­do­vi­ma i mje­sti­ma u Sr­bi­ji (Kra­gu­je­vac, Mi­la­no­vac, Ča­čak, Kra­lje­vo, Kru­še­vac, Sta­lać, itd.), pri če­mu je je­dan dio pu­ta pre­šao čak pje­ši­ce (od Kra­gu­jev­ca do Sta­la­ća). Po­no­vo se vra­tio u Be­o­grad, a u tom gra­du je bo­ra­vio kod svo­ga dje­de Mi­te (ko­ji je ži­vio u Mi­šar­skoj uli­ci) i tu imao pri­li­ku i čast da se upo­zna sa ne­ko­li­ci­nom naj­i­stak­nu­ti­jih na­uč­ni­ka i pro­fe­so­ra Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du (Bog­da­nom Ga­vri­lo­vi­ćem, Sto­ja­nom Mar­ko­vi­ćem, Lju­bo­mi­rom Kle­ri­ćem i dru­gi­ma).
„Pri­je no što kre­nuh iz Be­o­gra­da ku­ći, pre­bro­jah, pre­do­stro­žno­sti ra­di, svoj u Ra­lju na­pu­nje­ni bu­đe­lar. Iz­ne­na­dih se ka­da ga vi­djeh pu­nog, a tek ta­da se pri­sje­tih da ga za vri­je­me svo­ga bo­rav­ka na srp­skom ze­mlji­štu ni­sam ni va­dio iz dže­pa – bio sam gost gdje god sam se na­la­zio, u ku­ći svo­ga dje­de i na svo­me pu­to­va­nju po Sr­bi­ji“ - pi­še Mi­lan­ko­vić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ