PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Go­vo­ri­lo se da je či­ta­va Ze­ta za vri­je­me ra­ta bi­la si­ro­tinj­ska maj­ka, jer su mno­gi osta­li u ži­vo­tu bla­go­da­re­ći nji­ma. U ve­ći­ni do­ma­ćin­sta­va bi­lo je vi­še po­ro­di­ca iz­bje­gli­ca. Za vri­je­me bo­rav­ka u Srp­skoj bi­li su če­sti upa­di va­so­je­vić­kih i nik­šić­kih čet­ni­ka.
U de­cem­bru 1944. go­di­ne ste­gla ci­ča zi­ma, sje­ve­rac no­si sve pred so­bom. Par­ti­zan­ske je­di­ni­ce tih de­cem­bar­skih da­na na­di­ra­le su iz prav­ca Do­nje Ze­te do bli­zu mo­sta na Ci­jev­ni. Tu bor­bu – pre­pu­ca­va­njem sa jed­ne i dru­ge stra­ne mo­gli smo po­sma­tra­ti iz­nad se­la Srp­ske, gdje nam je bi­lo bez­bjed­no.
Ku­ća Ma­lja Ba­le­ti­ća do­mi­ni­ra­la je se­lom. Iz nje su se mo­gla vi­dje­ti se­la Gor­nje Ze­te – Ma­ha­la, Mi­tro­vi­ći i Ljaj­ko­vi­ći, a po­seb­no most na Ci­jev­ni. No­ću se čuo ža­gor i do­zi­va­nje u ko­lo­ni ko­ja je od­stu­pa­la pre­ma Pod­go­ri­ci. Pre­ko da­na smo u ko­lo­ni – od­stup­ni­ci pri­mi­je­ti­li dje­lo­ve mo­to­ri­zo­va­ne nje­mač­ke je­di­ni­ce, a iza njih su pje­ške od­stu­pa­li čet­ni­ci.
Stra­šan je bio me­tež ta­da, za­stra­ši­va­nje na­ro­da, sve od­ra­sle mu­škar­ce su mo­bi­li­sa­li, ka­ko mje­šta­ne, ta­ko i mla­di­će iz­bje­gli­ce, bez po­go­vo­ra uklju­či­va­li u ko­lo­nu. Već dru­gi-tre­ći dan do­bi­li smo vi­jest da je Pod­go­ri­ca 19. de­cem­bra oslo­bo­đe­na. Kroz se­lo su ušli par­ti­za­ni.
Po­bje­da par­ti­za­na
Još od tri­na­e­sto­jul­skih da­na 1941. go­di­ne, od­no­sno op­šte­na­rod­nog ustan­ka u Cr­noj Go­ri čuo sam od svo­jih u po­ro­di­ci o Ti­tu i par­ti­za­ni­ma i nji­ho­voj oslo­bo­di­lač­koj bor­bi. Su­sret sa par­ti­za­ni­ma bio je de­cem­bar­skih da­na 1944. go­di­ne u se­lu Srp­ska – Ze­ta, gdje je po­ro­di­ca iz­bje­gla iz Pod­go­ri­ce. Tih da­na iz prav­ca Do­nje Ze­te ču­la se puc­nja­va, ka­ko no­ću ta­ko i da­nju. Za­klju­či­li smo da se vo­di bor­ba iz­me­đu sna­ga ne­pri­ja­te­lja i par­ti­zan­skih je­di­ni­ca što se mo­glo pri­mi­je­ti­ti i po pa­ni­ci čet­ni­ka u Gor­njoj Ze­ti i u se­li­ma Do­nje Ze­te ko­ji su do­šli iz Nik­ši­ća i Va­so­je­vi­ća.
Na­di­ra­nje par­ti­za­na pri­mo­ra­lo je čet­ni­ke na od­stup­ni­cu. Sve vri­je­me ču­la se vri­ska i do­zi­va­nje na pu­tu pre­ma Pod­go­ri­ci, sve ta­ko do osvi­ta zo­re, ka­da je od­jek­nu­la sna­žna eks­po­lo­zi­ja. Dig­nut je u va­zduh most na Ci­jev­ni kod ku­će Bo­lje­vi­ća. To je ura­di­la mo­to­ri­zo­va­na nje­mač­ka je­di­ni­ca, po­vla­če­ći se pre­ma Pod­go­ri­ci.
Po nji­ho­vom od­la­sku u se­lo su na­i­la­zi­le par­ti­zan­ske troj­ke, dio je­di­ni­ce ko­ja je na­di­ra­la pre­ma Pod­go­ri­ci. Nji­hov do­la­zak kod svih nas je iza­zvao neo­pi­si­vu ra­dost i za­do­volj­stvo. Na­kon to­ga po­če­le su pri­pre­me po­ro­di­ca za po­vra­tak svo­jim ku­ća­ma, jer se zna­lo da je Pod­go­ri­ca ko­nač­no oslo­bo­đe­na od Nje­ma­ca i do­ma­ćih iz­daj­ni­ka.
Sje­ća­nje na po­vra­tak
Uoči 19. de­cem­bra 1944. go­di­ne bi­lo mi je 14 go­di­na. Sa maj­kom, bra­tom i tri se­stre na­la­zi­li smo se u iz­bje­gli­štvu u se­lu Srp­ska (Gor­nja Ze­ta), u ku­ći ugled­nog do­ma­ći­na Ma­lja Ba­le­ti­ća. Da je Pod­go­ri­ca ko­nač­no oslo­bo­đe­na od Nje­ma­ca i do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, sa­zna­li smo od par­ti­za­na ko­ji su pa­tro­li­ra­li se­lom.
Sa­zna­nje da se ko­nač­no, po­sle vi­še mje­se­ci bo­rav­ka u Ze­ti mo­že­mo vra­ti­ti u grad, kod iz­bje­glog na­ro­da iza­zva­lo je neo­pi­si­vu ra­dost. Kre­nu­li smo 21. de­cem­bra iz Srp­ske za Pod­go­ri­cu i pri­klju­či­li smo se ko­lo­ni po­vrat­ni­ka iz dru­gih se­la Ze­te.
Kr­oz ru­še­vi­ne do­šli smo do na­še Pra­ve Kiš-ma­ha­le, od­no­sno na­še ku­će. Sri­je­će­mo se sa kom­ši­ja­ma sa ko­ji­ma se ni­je­smo vi­dje­li od bom­bar­do­va­nja 5. ma­ja 1944. go­di­ne. Ne­iz­bje­žna pi­ta­nja su bi­la o sud­bi­na­ma pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka. Na­ša ku­ća je bi­la na kra­ju uli­ce, stra­dao je sa­mo krov ko­ji je vr­lo br­zo ospo­so­bljen, dok su osta­le ku­će u okru­že­nju bi­le u ru­še­vi­na­ma. Na­rod je tih da­na vo­dio ne­vi­đe­nu bor­bu da pre­ži­vi i op­sta­ne u po­ru­še­nom gra­du. Ni­je iz­o­sta­la gra­đan­ska so­li­dar­nost u sva­kom po­gle­du, pa se i da­nas mo­gu is­ta­ći pri­mje­ri ne­se­bič­nog po­ma­ga­nja po­je­di­na­ca u tom pe­ri­o­du.
Do­la­skom u grad bio je gro­zan pri­zor, ma­lo je bi­lo ku­ća ko­je ni­je­su po­ru­še­ne. U ta­ko po­ru­še­nom gra­du, or­ga­ni vla­sti, vr­lo br­zo su kon­sti­tu­i­sa­ni i po­či­nju ak­ci­je na ob­no­vi gra­da. I sta­ri i mla­di sa ve­li­kim ela­nom pri­šli su do­bro­volj­no bez pri­si­le sa pje­smom, ve­li­ča­ju­ći bor­bu Ti­to­vih par­ti­za­na, što je kod svih uli­va­lo još ve­ću vo­lju za ra­dom. Po­bje­da par­ti­za­na pred­vo­đe­nih Ko­mu­ni­stič­kom par­ti­jom uli­va­la je vje­ru za bo­lje sju­tra i no­še­ni tim za­no­som raz­vi­ja­la je kod nas ve­li­ki pa­tri­o­ti­zam, kao i neo­dvo­ji­vo brat­stvo i je­din­stvo na­ro­da i na­rod­no­sti u njoj.(Na­sta­vi­će se)