PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Da­nas se ma­lo ili ni­ka­ko ne is­ti­ču po­ja­ve i ak­tiv­no­sti ko­je su se po­sli­je oslo­bo­đe­nja po­kla­nja­le, kao i bri­ga o mla­di­ma. Tih pr­vih mje­se­ci u opu­sto­še­nom gra­du je­dva se mo­gla obez­bi­je­di­ti osnov­na is­hra­na za po­ro­di­cu. Da bi ubla­ži­li ta­kvo sta­nje, or­ga­ni vla­sti pri­šli su zbri­nja­va­nju dje­ce bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja – rat­ne si­ro­ča­di, kao i dje­ce iz po­ro­di­ca ko­je su sla­bog imov­nog sta­nja. Na­še od­re­di­šte bio je Be­o­grad. U mar­tu 1945. go­di­ne, na­kon pri­ba­vlje­nih po­da­ta­ka, po­šle su pr­ve gru­pe sa aero­dro­ma u Pod­go­ri­ci, dje­ca osnov­no­škol­skog i sta­ri­jeg uz­ra­sta. Za­du­že­na li­ca za nji­hov tran­sport ni­je­su bi­li stro­gi u oda­bi­ra­nju po­la­zni­ka, već su omo­gu­ći­li od­la­zak i oni­ma ko­jih ni­je bi­lo na spi­sku, jer ni­je­su mo­gli odo­lje­ti nji­ho­vom pri­ti­sku. Za nji­hov od­la­zak, po­ro­di­ce su na­knad­no bi­le oba­vi­je­šte­ne. Tih tran­spor­ta bi­lo je u vi­še na­vra­ta. U jed­noj od tih gru­pa bio sam i ja.
Na­kon do­la­ska na aero­drom u Be­o­gra­du voj­nim avi­o­nom, sa­če­ka­la su nas uni­for­mi­sa­na li­ca i pre­ba­ci­li nas voj­nim vo­zi­li­ma do gra­da. Ula­skom u dvo­ri­šte gdje je bi­la ta­bla sa ozna­kom uli­ce i bro­ja – Zve­čan­ska 7, pri­hva­ti­lo nas je oso­blje.
Ti avi­o­ni ko­ji­ma smo od­le­tje­li za Be­o­grad bi­li su sa voj­nom po­sa­dom, ni­je­su na­mi­je­nje­ni za put­nič­ki sa­o­bra­ćaj, to za­klju­ču­jem po to­me što ni­je bi­lo pri­klad­nih klu­pa, već su bi­li sa jed­ne i dru­ge stra­ne san­du­ci. Sve do sli­je­ta­nja na aero­drom u Be­o­gra­du, ni­šta ni­je­smo mo­gli vi­dje­ti, već su nam li­ca iz prat­nje re­kla gdje će­mo sle­tje­ti.
Sa­zna­li smo pri do­la­sku da su već iz Pod­go­ri­ce ot­pu­to­va­la dje­ca sa vas­pi­ta­či­ma za Bu­gar­sku, kao i za Če­ho­slo­vač­ku ne­što ka­sni­je – sta­ri­ji uz­rast, ko­ji su po­šli na iz­u­ča­va­nje za­na­ta.
U do­mu smo smje­šte­ni po gru­pa­ma – mla­đi uz­rast u vi­še­sprat­ni­ci, mo­ra da je to pri­je ra­ta bio ho­tel.
Po do­la­sku vas­pi­ta­či­ce su nas od­ve­le u ku­pa­ti­la, gdje smo do­bi­li jed­no­bra­zni do­nji veš, a za­tim nas ras­po­re­di­le po so­ba­ma. Sju­tra­dan smo po­šli na lje­kar­ski pre­gled, bi­lo je izo­lo­va­nja po­je­di­na­ca zbog ne­kih bo­le­sti. Lje­kar­ska kon­tro­la je bi­la re­dov­na.
Sta­ri­ja gru­pa je smje­šte­na u pa­vi­ljo­ne, gdje su bi­la pri­sti­gla i dje­ca iz dru­gih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je, po­seb­no iz Bo­sne. Bi­lo je ta­da u Be­o­gra­du još đač­kih do­mo­va, kao npr. u Uli­ci so­ko­banj­skoj, kao i Dom „Sa­ša i Ta­ma­ra” (vje­ro­vat­no je do­bi­lo ime po pi­o­ni­ri­ma stra­da­lim u ra­tu).
Dru­že­nje je bi­lo pri­mjer­no. Omo­gu­će­no nam je bi­lo i ško­lo­va­nje, a re­dov­no su nam od pr­vog da­na na­šu odje­ću za­mje­ni­li dom­skom, ko­ja ni­je bi­la jed­no­bra­zna, jer je bi­la pri­ku­plja­na pre­ko Cr­ve­nog kr­sta.
Za­pa­že­na je bi­la i po­sje­ta že­na Be­o­gra­da sa po­klo­ni­ma. Su­sret sa Be­o­gra­dom pred­sta­vljao je za sve nas tih da­na su­sret sa ve­le­lep­nim gra­đe­vi­na­ma, ši­ro­kim bu­le­va­ri­ma i sa­o­bra­ćaj­ni­ca­ma, pa se ni­je mo­glo za­klju­či­ti da je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci bio u pa­klu ra­ta.
Upo­zo­ra­va­ni smo da obra­ti­mo pa­žnju na sa­o­bra­ćaj, po­seb­no pri ko­ri­šće­nju tram­va­ja.
Bi­lo je šti­će­ni­ka ko­ji su zbog ne­pa­žnje stra­da­li u sa­o­bra­ća­ju. Ko­ri­sti­li smo is­ku­stvo sta­ri­jih, pa se mla­đi od njih ni­je­su odva­ja­li pri od­la­sku u grad.
Rat još ni­je bio za­vr­šen, a po­što se u ne­po­sred­noj bli­zi­ni na­še­ga do­ma na­la­zi­la Bol­ni­ca – Zve­čan­ska 9, če­sto gle­da­li ka­ko do­no­se i da­nju i no­ću po­vri­je­đe­ne par­ti­za­ne. Če­sto smo išli i da ih po­sje­ću­je­mo. Zna­li smo sa lak­šim ra­nje­ni­ci­ma – par­ti­za­ni­ma vo­di­ti raz­go­vo­re, po­seb­no slu­ša­ti nji­ho­ve pri­če sa fron­ta.
Sve je to po­tra­ja­lo do apri­la, ka­da smo do­bi­li jed­no­bra­znu odje­ću i pri­klad­nu obu­ću.
Ovu no­vu odje­ću i obu­ću mo­ji dru­go­vi i ja po­ve­zi­va­li smo sa na­ja­vom po­sje­te dru­ga Ti­ta, Ran­ko­vi­ća i dru­gih vi­ših ofi­ci­ra me­đu ko­ji­ma je bio i le­gen­da NOR-a Pe­ko Dap­če­vić. Do­šli su u po­sje­tu do­mu. Sa­znav­ši za nji­hov do­la­zak, „slo­bod­nja­ci” iz pa­vi­ljo­na pr­vi su im pri­šli za­jed­no sa vas­pi­ta­či­ma. Po­seb­no je bi­la za­pa­že­na uprav­ni­ca Ddma Ol­ga Mi­lo­še­vić, ko­ja im je po­že­lje­la do­bro­do­šli­cu. Osta­li iz do­ma oni mla­đi iza­šli su na bal­ko­ne uz skan­di­ra­nje: Ti­to, Ti­to...
Po­sli­je krat­kog za­dr­ža­va­nja u glav­nom objek­tu, za­jed­no sa dru­gim go­sti­ma, drug Ti­to je ob­i­šao i dru­ge objek­te Do­ma. Mi se ni­je­smo od njih odva­ja­li, di­vi­li smo se nji­ho­voj pri­sno­sti, pa­žnji i in­te­re­so­va­nju za sve.(Na­sta­vi­će se)


Do­ga­đaj ko­ji me je mo­gao ko­šta­ti ži­vo­ta

U pred­ve­čer­ju 20. ja­nu­a­ra 1945. go­di­ne, na Jo­van­dan, od­ra­sli su­gra­đa­ni, pre­te­žno omla­din­ci i omla­din­ke, ali i dru­gi, išli su na sve­ča­nost u Gim­na­zi­ju, jer je or­ga­ni­zo­va­na ve­li­ka za­ba­va. Mi mla­đi smo bi­li us­kra­će­ni, ta­ko da smo mo­gli ču­ti pje­smu i mu­zi­ku, kao i im­pro­vi­zo­va­ni va­tro­met, sa­mo od na­ših ku­ća. Da bi sve to ču­li iza­šli smo brat i ja na bri­jeg iz­nad na­ših ku­ća. U tom pred­ve­čer­ju na­i­la­zi vr­šnjak mog bra­ta, mla­đi od me­ne ne­ko­li­ko go­di­na, no­si u ru­ci ne­ku za­o­sta­lu gra­na­tu. Po­če­li smo da raz­gle­da­mo i čač­ka­mo, to sam ja ra­dio, jer sam bio vi­še od tri go­di­ne sta­ri­ji od njih. Iz nje je iz­la­zio si­tan prah (ba­rut). Osta­vio sam je na ze­mlju, skre­ću­ći pa­žnju da je ne di­ra­ju. Na­ša ku­ća je bi­la uda­lje­na oko de­se­tak me­ta­ra. Po­šao sam do og­nji­šta, gdje je maj­ka sje­de­la sa uja­kom Vi­da­kom Ve­ljo­vi­ćem, i sve tri mo­je se­stre. Neo­pa­že­no sam uzeo uga­rak i iz­nio na bri­jeg, gdje sam osta­vio gra­na­tu. Uzeo sam je u li­je­vu ru­ku i pri­neo uga­rak. Od­jek­nu je stra­šna eks­plo­zi­ja. Stra­da­la mi je ša­ka li­je­ve ru­ke. Hi­rurg Đor­đi­je Ra­du­lo­vić od­lu­čio je da tre­ba od­mah ša­ku am­pu­ti­ra­ti da ne bi do­šlo do tro­va­nja. Na mo­ju sre­ću, dok­tor Đor­đi­je Ra­du­lo­vić za­te­kao se u Pod­go­ri­ci, jer je ina­če po ne­ko­li­ko da­na bo­ra­vio na Ce­ti­nju. Opo­ra­vljao sam se u naj­bo­ljem re­du, a u mar­tu sam sa vr­šnja­ci­ma po­šao za Be­o­grad u Dje­či­ji dom Zve­čan­ska 7, gdje sam bo­ra­vio do ok­to­bra iste go­di­ne. Vra­ćam se u Pod­go­ri­cu i na­sta­vljam ško­lo­va­nje u Gim­na­zi­ji, a po­tom i u Uči­telj­skoj ško­li u Her­ceg No­vom i Nik­ši­ću.