PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pro­fe­sor Bog­dan Ga­vri­lo­vić je is­ka­zao svo­ju iz­u­zet­nu ra­dost da Mi­lan­ko­vi­ća u Be­o­gra­du vi­de u svo­jim re­do­vi­ma, ali da po­sto­ji tzv. nu­me­rus kla­u­zus (tač­no od­re­đen i ogra­ni­čen broj) re­dov­nih pro­fe­so­ra. Upra­vo se ta­da uka­za­la pri­li­ka jer je na­po­la upra­žnje­na ka­te­dra pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke ko­ja je, ka­ko je to Ga­vri­lo­vić pod­vu­kao, kao po­ru­če­na za ta­ko re­no­mi­ra­nog na­uč­ni­ka.
Kra­jem ju­na 1909. g. iz Be­o­gra­da je sti­gao te­le­gram sle­de­će sa­dr­ži­ne: „Iza­bra­ni ste za pro­fe­so­ra“. Na nje­mu se na­la­zio pot­pis Jo­va­na Ra­do­vi­ća, ta­da­šnjeg dje­lo­vo­đe Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Od­lu­čio je da se pri­hva­ti to­li­ko že­lje­nog po­zi­va, iako mu je pla­ta (kao van­red­nom pro­fe­so­ru) bi­la de­set pu­ta ma­nja od one ko­ju je pri­mao kao uva­že­ni struč­njak u beč­koj fir­mi. Ka­da je od­la­zio iz ma­tič­nog pred­u­ze­ća, sta­ri Bra­u­ze­vet mu je re­kao: „Dra­gi naš dok­to­re! Vi sa­da po­la­zi­te u stra­nu ze­mlju i ne­po­zna­te pri­li­ke. Ako vam se on­de, bi­lo iz ko­jih raz­lo­ga, ne bi do­pa­lo, sma­traj­te da se naš do­sa­da­šnji du­go­go­di­šnji ugo­vor, u ko­jem smo pred­vi­dje­li i ova­kav slu­čaj, vra­ća auto­mat­ski na sna­gu kad god to za­že­li­te.“
Po­sli­je te­le­gra­ma, sju­tra­dan, sti­glo je op­šir­no pi­smo pro­fe­so­ra Bog­da­na Ga­vri­lo­vi­ća u ko­me mu de­talj­no pi­še o mno­gim aspek­ti­ma po­sla ko­jim tre­ba da se ba­vi, po­seb­no o svom ne­iz­mjer­nom za­do­volj­stvu što će ima­ti čast i za­do­volj­stvo da vi­di mla­dog Mi­lan­ko­vi­ća kao pro­fe­so­ra pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ukaz o nje­go­vom po­sta­vlje­nju pot­pi­sao je ta­da­šnji mi­ni­star pro­svje­te Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić 9. sep­tem­bra 1909. go­di­ne (po sta­rom ka­len­da­ru; po no­vom taj da­tum gla­si: 22. sep­tem­bar 1909). On je, za­pra­vo, pre­u­zeo ka­te­dru pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke po­sli­je Ko­ste Sto­ja­no­vi­ća (1867–1921), ko­ji je upra­vo ta­da po­stao mi­ni­star na­rod­ne pri­vre­de. U po­če­ku je Mi­lan­ko­vić bio pro­fe­sor pod ugo­vo­rom na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, pri če­mu je ta­da bio naj­mla­đi na­stav­nik na toj vi­so­ko­škol­skoj usta­no­vi.
Tek na­kon dvi­je go­di­ne, za ko­je vri­je­me je iz­vo­dio na­sta­vu kao pre­da­vač pod ugo­vo­rom, Mi­lan­ko­vić je pre­ve­den u zva­nje stal­nog pre­da­va­ča. Da bi po­stao re­dov­ni na­stav­nik, iako u zva­nju van­red­nog pro­fe­so­ra, tre­ba­lo je pret­hod­no da do­bi­je dr­ža­vljan­stvo ze­mlje u ko­joj je ži­vio i ra­dio. To se de­si­lo dvi­je go­di­ne na­kon sti­za­nja u Be­o­grad (1910). Sto­ga je od­mah pre­ve­den u pro­fe­si­o­nal­no stal­no zva­nje ka­da je ko­nač­no po­stao dr­ža­vlja­nin Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, jer je do­bio mje­sto van­red­nog pro­fe­so­ra u stal­nom rad­nom od­no­su. Ti­me se ko­nač­no is­pu­ni­la mla­da­lač­ka že­lja tog bu­du­ćeg ve­li­ka­na ne sa­mo da ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du, svom vo­lje­nom gra­du, već i da se po­sve­ti eg­zakt­nim na­u­ka­ma pre­ma ko­ji­ma je imao ve­li­ki afi­ni­tet i iz­ra­zi­ti ta­le­nat. Me­đu­tim, te iste go­di­ne mu je umro brat Vo­ji­slav, dok je nje­gov brat Vla­dan ra­ni­je pe­mi­nuo, i to obo­ji­ca od iste bo­le­sti, od tu­ber­ku­lo­ze (iako ni­je­su bi­li si­ro­ma­šni jer su ži­vje­li u do­brim eko­nom­skim uslo­vi­ma). Beč je ko­nač­no na­pu­stio 1. ok­to­bra 1909. i vo­zom ot­pu­to­vao u Be­o­grad. „Tog da­na za­vr­šio se tri­na­e­sto­go­di­šnji pe­ri­od mog ži­vo­va­nja u biv­šoj Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji, a i do­ba mo­je mla­do­sti. To sam ja­sno i bol­no osje­ćao, valj­da i zbog to­ga što na mo­me pu­tu po­če pro­mi­ca­ti pr­va, la­ka, je­se­nja ki­ša“ – pi­še Mi­lan­ko­vić.
Iz ve­li­ke evrop­ske me­tro­po­le Be­ča, u ko­joj je pro­veo naj­ljep­še go­di­ne svo­je mla­do­sti, Mi­lan­ko­vić je do­pu­to­vao u je­dan ma­li bal­kan­ski grad. Upra­vo je ta­da Be­o­grad po­čeo da se iz­gra­đu­je i da se po­ste­pe­no, ali ka­sni­je sve ubr­za­ni­je, mo­der­ni­zu­je i evro­pe­i­zu­je. Du­go­go­di­šnja tur­ska vla­da­vi­na je osta­vi­la te­ške po­sle­di­ce, ali se po­čeo osje­ća­ti no­vi duh pun na­ci­o­nal­nog po­le­ta, za­no­sa, du­hov­ne i ma­te­ri­jal­ne sna­ge. Tre­ba­lo je iz­gra­đi­va­ti mla­du ze­mlju i stva­ra­ti no­ve ma­te­ri­jal­ne i du­hov­ne vri­jed­no­sti. Mi­lan­ko­vić je osje­ćao svu od­go­vor­nost i zna­čaj ta­da­šnjih po­tre­ba pa se pu­nom sna­gom, lju­ba­vlju i en­tu­zi­ja­zmom pri­hva­tio svog pro­fe­sor­skog po­zi­va. Upo­re­do sa tim, na­glo je po­ras­tao in­te­res i za na­uč­ni rad, pa i na pod­ruč­ju kli­ma­to­lo­gi­je. Usta­no­vio je da je to pod­ruč­je, ne sa­mo za na­šu rod­nu pla­ne­tu (Ze­mlju), osta­lo ne­ka­ko po stra­ni pa je, sto­ga, na­sto­jao da ga ma­te­ma­tič­ki ob­ra­di i do­ve­de do istog ste­pe­na eg­zakt­no­sti kao što je to bio slu­čaj i sa dru­gim pod­ruč­ji­ma ta­da­šnje fi­zi­ke, astro­no­mi­je, ra­ci­o­nal­ne i ne­be­ske me­ha­ni­ke.
Na­sta­vu na po­lo­ža­ju van­red­nog pro­fe­so­ra pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke, u okvi­ru ko­je su se na­la­zi­le ra­ci­o­nal­na i ne­be­ska me­ha­ni­ka kao i te­o­rij­ska fi­zi­ka, Mi­lan­ko­vić je ot­po­čeo na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du 3. ok­to­bra 1909. g. U to vri­je­me Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet je imao ve­o­ma ma­li broj na­stav­nog oso­blja. „Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, ka­kvog sam ga on­da za­te­kao, imao je osam re­dov­nih i de­set van­red­nih pro­fe­so­ra – pi­še Mi­lan­ko­vić. – Da ih na­bro­jim po­i­me­ni­ce. Re­dov­ni su bi­li: Si­ma Lo­za­nić, Đor­đe Stan­ko­vić, Dra­ža Pa­vlo­vić, Sa­va Uro­še­vić, Jo­van Cvi­jić, Bog­dan Po­po­vić, Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić i Sve­to­lik Ra­do­va­no­vić, a van­red­ni Ži­vo­jin Đor­đe­vić, Ni­ko­la Vu­lić, Bra­ni­slav Pe­tro­ni­je­vić, Alek­san­dar Be­lić, Sta­no­je Sta­no­je­vić, Pa­vle Po­po­vić, Mi­lan Ne­delj­ko­vić, Va­si­li­je Đe­rić, Jo­van Sker­lić i Jo­van Ra­do­nić.“
Mi­lan­ko­vić je na­sli­je­dio upra­žnje­no mje­sto na­sta­lo po­sli­je na­pu­šta­nja ka­te­dre pri­mi­je­nje­ne ma­te­ma­ti­ke ko­ju je pret­hod­no dr­žao Ko­sta Sto­ja­no­vić (Alak­si­nac, 1867 – Be­o­grad, 1921), ta­len­to­van ma­te­ma­ti­čar, ali i ve­o­ma is­tak­nu­ti po­li­ti­čar. Još od 1900. g. on je iza­bran za po­sla­ni­ka, a 1906. g. je ušao u ka­bi­net Pa­ši­će­ve vla­de. Po­red ma­te­ma­ti­ke, na­pi­sao je i ne­ko­li­ko zna­čaj­nih ra­do­va iz fi­zi­ke, fi­lo­zo­fi­je i eko­nom­ske po­li­ti­ke, a po­seb­no mu je zna­čaj­no dje­lo pod na­slo­vom Osno­ve te­o­ri­je eko­nom­ske vri­jed­no­sti. Mi­lan­ko­vić je tre­ba­lo da dr­ži pre­da­va­nja iz tri raz­ne obla­sti, a na re­dov­nim stu­di­ja­ma u Be­ču ni­je slu­šao ni ne­be­sku me­ha­ni­ku ni te­o­rij­sku fi­zi­ku. Sto­ga se mo­rao te­me­lji­to pri­pre­ma­ti i za pre­da­va­nje ovih obla­sti, po­red ra­ci­o­nal­ne me­ha­ni­ke ko­ju je slu­šao na Ve­li­koj ško­li u Be­ču. (NA­STA­VI­ĆE SE)