PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Naj­bo­lje eki­pe pr­ve po­mo­ći u ti­to­grad­skoj op­šti­ni po­sti­gle su za­vid­ne re­zul­ta­te u re­pu­bli­ci, kao i na sa­ve­znom tak­mi­če­nju.
Ta­da je po­te­kla ide­ja da se od naj­bo­ljih čla­no­va eki­pa pr­ve po­mo­ći for­mi­ra Je­di­ni­ca pr­ve po­mo­ći u Op­šti­ni.
Za pr­vog ru­ko­vo­di­o­ca te je­di­ni­ce iza­bran je dr Si­mo Mo­stić, hi­rurg, a za­mjer­nik bio je Ve­sko Ra­ič­ko­vić, me­di­cin­ski teh­ni­čar. U je­di­ni­ci su bi­li uklju­če­ni i pro­fe­so­ri od­bra­ne iz ško­la iz ko­jih su bi­le eki­pe. Pla­nom je bi­lo pred­vi­đe­no da se sva­ke go­di­ne je­di­ni­ca do­pu­nju­je čla­no­vi­ma eki­pa ko­je su po­sti­gle nat­pro­sječ­ne re­zul­ta­te na tak­mi­če­nji­ma.
Je­di­ni­ca je ne za­du­go da­la oprav­da­nje za for­mi­ra­nje, a nje­no is­ku­stvo bi­lo je od ne­pro­cje­nji­vog zna­ča­ja i va­žno­sti 15. apri­la 1979. go­di­ne, ka­da je stra­dao od ze­mljo­tre­sa je­dan dio Cr­ne Go­re, Cr­no­gor­sko pri­mor­je i nje­no za­le­đe, po­seb­no Crm­ni­ca.
Zna­ju­ći svo­ju oba­ve­zu kod ele­men­tar­nih ne­po­go­da, bez po­zi­va pri­ja­vi­li su se sko­ro svi čla­no­vi iz je­di­ni­ce, kao i ve­ći­na čla­no­va Cr­ve­nog kr­sta.
Svi su do­bi­li za­da­tak da se upu­te na ugro­že­na pod­ruč­ja, snad­bje­ve­ni opre­mom, a od­no­se kao pr­vu po­moć će­bad, ša­to­re i hra­nu. Pre­ba­če­ni smo sa ne­ko­li­ko auto­bu­sa grad­skog sa­o­bra­ća­ja Ti­to­gra­da, ali na­ža­lost ne svi ko­ji su htje­li ići.
Je­di­ni­ca sti­že u Vir­pa­zar, gdje je već sti­gla te­ri­to­ri­jal­na je­di­ni­ca Ju­go­slo­ven­ske ar­mi­je.
Ka­ko nji­ho­vi auto­bu­si, ta­ko i na­ši ni­je­su mo­gli ići da­lje, ta­ko da smo za­jed­no na­sta­vi­li put pje­ške po ras­po­re­du u raz­ne prav­ce po gru­pa­ma.
Gru­pa u ko­joj sam bio, sti­gla je u se­lo Li­mlja­ne. Vi­dje­li smo od­mah gro­zan pri­zor, stra­šnu tra­ge­di­ju.
Po­vri­je­đe­ni­ma je uka­za­na pr­va po­moć, ve­ći­na je bi­la is­pred svo­jih ku­ća, jer su se mno­ge i da­lje ru­ši­le. Po­ku­ša­li smo obi­ći sko­ro sva­ku, mje­šta­ni su po­red njih lo­ži­li va­tru, pa nam je to bi­la ori­jen­ta­ci­ja ka­ko da ih pro­na­đe­mo. Di­je­li­li smo im će­bad i ša­to­re, jer je noć bi­la hlad­na. Bi­lo je do­sta stra­da­lih u tom se­lu. Dir­ljiv je bio pri­zor kod jed­ne ku­će Sje­klo­ća, gdje ugle­da­smo dva bra­ta po­gi­nu­la i kod njih gru­pu mje­šta­na ko­ji nam sa­op­šta­va­ju da ih je smrt za­de­si­la na spa­va­nju. Tu smo se za­dr­ža­li ne­ko vri­je­me, a za­tim na­sta­vi­li put da­lje, obi­la­ze­ći sva­ku ku­ću, sve ta­ko do Vir­pa­za­ra. Tu su nas če­ka­li i osta­li, ka­da na­sta­vlja­mo put za Ti­to­grad, u op­štin­sku or­ga­ni­za­ci­ju Cr­ve­nog kr­sta.
Sva­ka gru­pa je pod­no­si­la iz­vje­štaj, ta­ko da su već sju­tra­dan je­dan broj čla­no­va Op­štin­skog od­bo­ra za­jed­no sa čla­no­vi­ma Glav­nog od­bo­ra Cr­ve­nog kr­sta Cr­ne Go­re po­no­vo po­šla na ugro­že­na mje­sta, no­se­ći hra­nu, će­bad i ša­to­re. Kod svih ovih ak­tiv­no­sti ne mo­gu a da ne is­tak­nem ve­li­ko pre­ga­la­štvo Bo­ža Iva­no­vi­ća, se­kre­ta­ra or­ga­ni­za­ci­je bli­skog svi­ma na­ma nje­go­vim sa­rad­ni­ci­ma, ni­ka­da ne is­ti­ču­ći svo­ju lič­nost, ne pri­hva­ta­ju­ći na­še pred­lo­ge za zva­nič­na pri­zna­nja nje­mu. Znao je na to da ka­že da je za taj rad pla­ćen u od­no­su na nas.
Kroz ovaj na­pis sta­lo mi je is­ta­ći ma­kar dio ak­tiv­no­sti Op­štin­ske or­ga­ni­za­ci­je Cr­ve­nog kr­sta Ti­to­gra­da.
(Kraj)


O auto­ru

Mi­lan Mi­šo No­va Bra­jo­vić, uči­telj u pen­zi­ji, ro­đen je 1931. go­di­ne u Pod­go­ri­ci. Osnov­nu ško­lu i Ni­žu gim­na­zi­ju za­vr­šio je u Pod­go­ri­ci, od­no­sno Ti­to­gra­du, a Uči­telj­sku ško­lu u Nik­ši­ću.
Ra­dio je kao uči­telj i upra­vi­telj ško­le u Ma­ta­gu­ži­ma (Ze­ta), a za­tim do pen­zi­o­ni­sa­nja u ško­li „Mi­lo­rad Mu­sa Bur­zan” u Ti­to­gra­du.
Bio je član rad­ne gru­pe za iz­ra­du Na­stav­nog pla­na i pro­gra­ma za osnov­nu ško­lu i član Re­dak­ci­je za iz­da­va­nje udž­be­ni­ka Za­vo­da za una­pre­đi­va­nje škol­stva u Ti­to­gra­du.
Sa­ra­đi­vao je u struč­noj pe­ri­o­di­ci, a ob­ja­vlji­vao je ra­do­ve u dru­gim li­sto­vi­ma i struč­nim ča­so­pi­si­ma. Du­gi niz go­di­na autor tra­ga za isto­rij­skim iz­vo­ri­ma i po­da­ci­ma ko­ji do­ku­men­tu­ju da­lju i bli­žu pro­šlost glav­nog gra­da Cr­ne Go­re i Bje­lo­pa­vli­ća.
Ob­ja­vio je knji­gu „Ple­me Bje­lo­pa­vli­ći”, re­cen­zent prof. dr Ra­do­man Jo­va­no­vić, knji­gu „Sta­ra Pod­go­ri­ca Sta­ra va­roš” (re­cen­zent­ni prof. dr Du­šan Iče­vić i Vlat­ko Iva­no­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta) i zbir­ku po­e­zi­je za dje­cu „Ka­so­vi­na”, za ko­ju je re­cen­zi­ju na­pi­sao Dra­gan Ra­du­lo­vić, dječ­ji pje­snik, „Ple­me Bje­lo­pa­vli­ći II” (re­cen­zen­ti: Vu­ka­le Đer­ko­vić, pro­fe­sor, i Ja­goš Ba­tri­će­vić, pro­fe­sor) i „Bje­lo­pa­vlić­ki me­da­ljo­ni”, re­cen­zent dr Zo­ran La­kić, aka­de­mik.
Ba­vio se dru­štve­no-po­li­tič­kim ra­dom u Op­šti­ni Ti­to­grad, od­no­sno Pod­go­ri­ci. Ži­vi u Pod­go­ri­ci, a po­vre­me­no i u Bje­lo­pa­vli­ći­ma-Kra­so­vi­na.