Da bi mo­gao da bu­de na vi­si­ni svog no­vog po­lo­ža­ja, na­stav­nič­ke dje­lat­no­sti, ko­ja je tra­ja­la de­ce­ni­ja­ma na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, Mi­lan­ko­vić je na­sto­jao da svo­ja pre­da­va­nja uvi­jek osvje­ža­va i uno­si no­va na­uč­na sa­zna­nja. Uvi­dio je i zna­čaj udž­be­nič­ke li­te­ra­tu­re na efi­ka­snost na­sta­ve. Ipak, pr­va pri­li­ka da ob­ja­vi je­dan od svo­jih uni­ver­zi­tet­skih udž­be­ni­ka uka­za­la mu se tek 1935. go­di­ne. Ta­da se, na­i­me, for­mi­rao po­se­ban fond (od stra­ne Lu­ke Će­lo­vi­ća, 1854-1929, ko­ji je bio ve­li­ki do­bro­to­vor, ina­če, tr­go­vac po stru­ci). Mi­lan­ko­vić je ob­ja­vio svoj stan­dard­ni udž­be­nik Ne­be­ska me­ha­ni­ka (1935) u ko­me je dao op­šti pre­gled ove eg­zakt­ne na­u­ke. Pri to­me je uči­nio dvi­je zna­čaj­ne ino­va­ci­je.
Kla­sič­na te­o­ri­ja ne­be­ske me­ha­ni­ke, či­ji su osni­va­či La­granž i La­plas, ko­ri­sti­la je slo­že­ni ma­te­ma­tič­ki apa­rat. Pri to­me je po­lo­žaj pla­ne­ta pri­ka­zi­van po­mo­ću šest po­da­ta­ka, na­zva­nih ele­men­ti­ma pla­net­skih pu­ta­nja. Ra­ču­ni od­re­đi­va­nja pu­ta­nja i po­lo­ža­ja pla­ne­ta su bi­li slo­že­ni i du­go­traj­ni, a prak­tič­no za sva­ku pla­ne­tu je tre­ba­lo adap­ti­ra­ti obra­sce na spe­ci­fi­čan na­čin. Rješavanje si­ste­ma di­fe­ren­ci­jal­nih jed­na­či­na pred­sta­vljao je i ozbi­ljan nu­me­rič­ki pro­blem. Za­to se Mi­lan­ko­vić pri­hva­tio iz­grad­nje ove na­u­ke na osno­vu no­vog ma­te­ma­tič­kog apa­ra­ta ko­ji je na­stao u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka – na osno­vu vek­tor­skog ra­ču­na. Ta­ko je uspio da upro­sti sa­dr­žaj ove na­u­ke, da mno­go­broj­nim for­mu­la­ma da jed­no­stav­ni­ji i ele­gant­ni­ji ob­lik, a si­me­trič­nost je omo­gu­ća­va­la la­ko iz­vo­đe­nje mno­gih obra­za­ca (ko­ri­šće­njem ci­klič­ne per­mu­ta­ci­je) iz ne­ko­li­ko osnov­nih.
U pr­vom iz­da­nju svo­je Ne­be­ske me­ha­ni­ke Mi­lan­ko­vić je po­sve­tio ve­li­ku pa­žnju i pri­ka­zu raz­vo­ja ne­be­ske me­ha­ni­ke (i astro­no­mi­je) to­kom pro­te­klih vje­ko­va. Sma­trao je da se je­di­no u skla­du sa isto­rij­skim raz­vo­jem mo­gu bo­lje i sve­stra­ni­je sa­gle­da­ti osno­vi i do­me­ti ne­be­ske me­ha­ni­ke. U ovom ka­pi­tal­nom dje­lu udž­be­nič­ke li­te­ra­tu­re, ko­je je ob­ja­vlje­no u vri­je­me ka­da se ne­be­ska me­ha­ni­ka ma­lo ob­ra­đi­va­la u udž­be­nič­koj li­te­ra­tu­ri i u svjet­skim raz­mje­ra­ma, Mi­lan­ko­vić da­je i svo­je ori­gi­nal­ne pri­no­se. Ni­je u pi­ta­nju bi­la sa­mo pri­mje­na vek­tor­ske me­to­de, što je umno­go­me osvje­ži­lo i mo­der­ni­zo­va­lo sa­dr­žaj te na­u­ke, već i na­čin ka­ko je ve­li­ki na­uč­nik uspio da ob­ra­di i iz­lo­ži slo­že­ni ko­mleks ide­ja i me­to­da jed­ne od naj­eg­zakt­ni­jih na­u­ka. Ina­če, on o ne­be­skoj me­han­mi­ci uvi­jek go­vo­ri kao o naj­eg­zakt­ni­joj i naj­zna­čaj­ni­joj na­u­ci što svje­do­či ne sa­mo do­bro po­zna­va­nje te obla­sti, već i lju­bav i in­te­re­so­va­nje ko­je je is­po­lja­vao pre­ma tom do­me­nu zna­nja.
Svo­jim ve­li­kim i ra­zno­vr­snim dje­lom, po­seb­no na pod­ruč­ju kli­ma­to­lo­gi­je Ze­mlje i dru­gih ne­be­skih ti­je­la, Mi­lan­ko­vić je stvo­rio ve­li­ko na­uč­no dje­lo ko­je mu je obez­bi­je­di­lo traj­no mje­sto me­đu zna­me­ni­tim svjet­skim na­uč­ni­ci­ma. Ovaj sve­stra­ni stva­ra­lac, sa iz­ra­zi­tim spi­sa­telj­skim ta­len­tom, na­pi­sao je i či­tav niz knji­ga iz ra­znih obla­sti.
Po­seb­no pod­ruč­je Mi­lan­ko­vi­će­ve spi­sa­telj­ske dje­lat­no­sti, osim ovih dje­la, pred­sta­vlja i nje­gov mno­go­stran i du­go­tra­jan rad na po­pu­la­ri­za­ci­ji na­u­ke. Na tom pod­ruč­ju stvo­rio je niz zna­čaj­nih dje­la, a iz­ra­zi­ti knji­žev­ni ta­le­nat je naj­vi­še do­šao do iz­ra­ža­ja upra­vo na tom po­lju. Ka­ri­je­ru je po­čeo kao in­že­njer gra­đe­vi­nar­stva, po­tom po­stao astro­nom, ma­te­ma­ti­čar i ge­o­fi­zi­čar da bi, po­red kli­ma­to­lo­gi­je, ge­o­lo­gi­je i me­te­o­ro­lo­gi­je, dao zna­ča­jan do­pri­nos i po­pu­la­ri­za­ci­ji na­u­ke. Nje­go­vo ogrom­no zna­nje, ši­rok di­ja­pa­zon in­te­re­so­va­nja i smi­sao da i naj­te­že pro­ble­me pri­ka­zu­je ra­zu­mlji­vim i pri­stu­pač­nim je­zi­kom, uvr­sti­li su ga me­đu naj­zna­čaj­ni­je i naj­po­zna­ti­je po­pu­la­ri­za­to­re na­u­ke ko­ji su pi­sa­li na srp­skom je­zi­ku.
Mi­lan­ko­vić je umro od sta­ro­sti, od skle­ro­ze, 12. de­cem­bra 1958. go­di­ne u 80. go­di­ni u Be­o­gra­du u svom do­mu, u sop­stve­noj ku­ći u Uli­ci Lju­be Sto­ja­no­vi­ća br. 9 (na Dor­ćo­lu). Sa­hra­njen je u Be­o­gra­du, ali je osta­vio opo­ru­ku da se nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci ka­sni­je pre­ne­su u rod­ni Dalj, ka­ko bi po­či­vao me­đu svo­jim naj­bli­ži­ma. Že­lju su mu is­pu­ni­li i on je 13. ma­ja 1966. pre­ne­sen u svoj za­vi­čaj i sa­hra­njen u po­ro­dič­nu grob­ni­cu na srp­skom pra­vo­slav­nom gro­blju u Da­lju. Ini­ci­ja­ti­vu za pre­no­še­nje po­smrt­nih osta­ta­ka ve­lil­kog na­uč­ni­ka u rod­no mje­sto je po­kre­nu­la nje­go­va se­stra bli­zan­ki­nja Mi­le­na. Ta­da je to bi­lo u SFRJ, ali se da­nas nje­gov rod­ni Dalj na­la­zi u Re­pu­bli­ci Hr­vat­skoj. Svo­ju za­o­stav­šti­nu na na­uč­nom, knji­žev­nom i uop­šte stva­ra­lač­kom ra­du za­vje­štao je Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti. U ovoj naj­u­gled­ni­joj srp­skoj na­uč­noj i umjet­nič­koj usta­no­vi se ču­va i Mi­lan­ko­vi­će­va rad­na so­ba ko­ja po­ka­zu­je u ka­kvom rad­nom am­bi­jen­tu je stva­rao ovaj naš zna­me­ni­ti na­uč­nik i po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke. Iz sa­ču­va­nog ma­te­ri­ja­la se vi­di ko­li­ko je Mi­lan­ko­vić bio od­go­vo­ran, ure­dan i sa­vje­stan ta­ko da je sve ra­dio sa iz­van­red­nom pe­dant­no­šću.
Ve­li­ki je onaj čo­vjek, a to se po­seb­no od­no­si na stva­ra­o­ca u bi­lo ko­joj obla­sti du­hov­ne sfe­re, ko­je­mu dje­lo ži­vi i na­kon fi­zič­ke smr­ti nje­go­vog auto­ra. Mi­lan­ko­vi­će­vo ve­li­ko na­uč­no na­sle­đe je na­sta­vi­lo da ži­vi i da se, šta­vi­še, uve­ća­va, jer se po­ka­za­lo od ogrom­nog zna­ča­ja, a prak­tič­na is­pi­ti­va­nja su ga sve vi­še po­tvr­đi­va­la. Pro­u­ča­va­nja oba­vlje­na na te­re­nu uka­zi­va­la su na pra­vil­nost te­o­rij­skih za­klju­ča­ka ovog ve­li­kog na­uč­ni­ka. Pro­ra­ču­ni iz­vr­še­ni za ve­li­ki vre­men­ski pe­ri­od, od pre­ko 30 mi­li­o­na go­di­na u pro­šlo­sti i mi­li­on go­di­na u bu­duć­no­sti (oba­vlje­na u biv­šem SSSR-u), po­tvr­di­li su Mi­lan­ko­vi­će­ve kri­ve osun­ča­va­nja i uka­za­li na pra­vil­nost nje­go­vih nu­me­rič­kih i ta­be­lar­nih pri­ka­za. I sa pro­u­ča­va­njem kli­mat­skih uslo­va na su­sjed­nim ko­smič­kim svje­to­vi­ma, ko­ja se i da­nas oba­vlja­ju, i to ne­po­sred­no po­mo­ću auto­mat­skih le­ti­li­ca, son­di i ra­znih ure­đa­ja i in­stru­me­na­ta, po­ka­zu­ju is­prav­nost Mi­lan­ko­vi­će­vih za­klju­ča­ka. Upra­vo, ne­po­sred­na op­ser­va­tiv­na is­tra­ži­va­nja su, na­rav­no, naj­me­ro­dav­ni­ja za bi­lo ko­ju te­o­ri­ju, a po­seb­no za ta­ko ši­ro­ko, slo­že­no i sve­o­bu­hvat­no obra­zla­ga­nje mno­go­broj­nih fi­zič­ko-he­mij­skih i astro­nom­skih fak­to­ra ko­ji uti­ču na kli­mat­ske pro­mje­ne Ze­mlje i su­sjed­nih ne­be­skih ti­je­la. (KRAJ)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ