Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


U do­njo­mo­rač­kom se­lu Mi­o­ska, na ras­kr­sni­ci gdje se od Ja­dran­ske ma­gi­stra­le odva­ja put ko­ji uz Gor­nju Mo­ra­ču, pre­ko pla­nin­skog pre­vo­ja i sa­da, na­ža­lost, do­bra­no is­kr­če­ne pra­šu­me Se­molj vo­di ka Bo­a­nu i Šav­ni­ku, od­no­sno Ža­blja­ku, ne­dav­no je ot­kri­ven neo­bič­ni i za ova vre­me­na ne­u­o­bi­ča­je­ni spo­me­nik.
Na cr­noj mra­mor­noj plo­či, po­sta­vlje­noj na bi­je­lom mer­mer­nom obe­li­sku, is­pod ve­li­ke zvi­je­zde pe­to­kra­ke ukle­san je tekst: „Ovaj put iz­gra­di Da­ni­lo N. Ja­u­ko­vić, ge­ne­ral – na­rod­ni he­roj, sa voj­skom JNA. Za­hval­ni gra­đa­ni Gor­nje Mo­ra­če”.
Da put ni­je pro­bi­jen pri­je če­tr­de­set go­di­na, da ova­kvo spo­men-obi­ljež­je ni­je po­dig­nu­to u ovom smut­nom i obez­lju­đe­nom vre­me­nu kad se sva­ka šu­ša i ma­ru­ša ba­ca bla­tom, dr­vljem i ka­me­njem i na taj pe­ri­od „ko­mu­ni­stič­kog mra­ka” i, na­rav­no, na tu „pa­ra­zit­sku i šte­to­čin­sku” or­ga­ni­za­ci­ju zva­nu Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja, ova vi­jest, mo­že bi­ti, ne bi ni po­bu­di­la to­li­ku pa­žnju. U sva­kom nor­mal­nom vre­me­nu to bi bi­lo nor­mal­no i ne­što što se pod­ra­zu­mi­je­va kao znak pa­žnje i po­što­va­nja ne­či­jeg ra­da i ne­či­jih za­slu­ga. Sa­da, me­đu­tim, taj neo­bič­ni „kraj­pu­taš” ima dvo­stru­ki zna­čaj: po­ka­za­lo se da, upr­kos sve­mu, još ima onih ko­ji pam­te i ne za­bo­ra­vlja­ju do­bro­či­ne i do­bra dje­la i po­tvr­di­lo da do­bro, ma­kar i u „de­be­lo mo­re” ba­če­no, kad-tad is­pli­va i po­ka­že se na svi­je­tlu da­na, upr­kos sve­mu i svi­ma, upr­kos zlo­vak­ti­ma po­put sa­da­šnjeg u ko­jem vla­da­ju oni ko­ji uobra­ža­va­ju da isto­ri­ja po­či­nje od njih i da sa­mo oni za­slu­žu­ju lo­vo­ri­ke.
Spo­me­nik u Mi­o­skoj je vas­kr­snuo pri­ču, go­to­vo le­gen­du, o ge­ne­ra­lu, na­rod­nom he­ro­ju Da­ni­lu Ja­u­ko­vi­ću, ko­ji je i svo­jim ži­vo­tom i svo­jim dje­lom, svo­jom sjaj­nom bi­o­gra­fi­jom rat­ni­ka i bli­sta­vom po­sle­rat­nom i voj­nič­kom i stva­ra­lač­kom ka­ri­je­rom, odav­no za­slu­žio i ve­ći i zna­čaj­ni­ji spo­me­nik od ovog, ko­ji su mu ple­me­ni­ti gor­njo­mo­rač­ki gor­šta­ci, te­žač­kim ru­ka­ma, u mu­ci i si­ro­ti­nji, ali sr­cem i du­šom, sa­da po­di­gli u znak za­hval­no­sti za to što im je otvo­rio pro­zor u svi­jet, što ih je oslo­bo­dio vje­kov­nog rop­stva u bes­pu­ću i za­sko­ku pod pa­zu­hom Vuč­ja, Si­nja­vi­ne, Se­mo­lja, Ja­vor­ja, Vra­go­do­la, Ka­pe mo­rač­ke, Za­sta­na i Ta­li. Za­to što je uvi­dio i ra­zu­mio nji­ho­vu mu­ku i za­to što im ni­šta ni­je obe­ća­vao, a sve je is­pu­nio što je bi­lo u nje­go­voj mo­ći.
A ko­li­ka je bi­la ta moć i od­luč­nost ge­ne­ra­la Ja­u­ko­vi­ća, mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri či­nje­ni­ca da je na ovom pu­tu, po­seb­no na di­o­ni­ci od Dra­go­vi­ća Po­lja u Gor­njoj Mo­ra­či do Kr­nje Je­le, prak­tič­no sve sta­lo i osta­lo on­dje gdje je bi­lo i u tre­nut­ku kad je on – ne svo­jom vo­ljom – oti­šao sa kor­mi­la Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je u Cr­noj Go­ri. Jer, oni­ma ko­ji su ga ku­ka­vič­ki, muč­ki, po­dlo i ne­čoj­ski, u stra­hu da njih ne za­sje­ni svo­jom ha­ri­zmom i sla­vom u na­ro­du, smi­je­ni­li sa mje­sta „vr­hov­nog ko­man­dan­ta” voj­ske u Cr­noj Go­ri, kao ni nji­ho­vim ne bo­ljim na­sled­ni­ci­ma, za 40 go­di­na ni­je ba­sta­lo da do­vr­še čak ni tu­nel kroz Se­molj ko­ji je on za­po­čeo, a ka­mo­li da taj put va­lja­no odr­že i uči­ne ga jed­nom od naj­a­trak­tiv­ni­jih tu­ri­stič­kih sa­o­bra­ćaj­ni­ca, naj­kra­ćom ve­zom od mo­ra do Dur­mi­to­ra. Da se i ne go­vo­ri o dru­gim pu­te­vi­ma i mo­sto­vi­ma, sve­mu ono­me što i da­nas, vo­ljom na­ro­da tih kra­je­va, no­si ime ge­ne­ra­la Ja­u­ko­vi­ća. A pje­snik bi re­kao: ko­ga na­rod za­ki­ti lo­vo­rom, nje­go­va je vječ­nost...

Sju­tra: RA­NE JE LI­JE­ČIO U JU­RI­ŠI­MA


Za­bo­ra­vlje­ni he­roj

Ni­gdje dru­gdje u Cr­noj Go­ri, ra­zma one bron­za­ne plo­če na Dur­mi­to­ru, gde je 9. ju­la 1977. go­di­ne sta­lo nje­go­vo ve­li­ko, ple­me­ni­to sr­ce, i eto sa­da tog spo­me­ni­ka u Mi­o­skoj ne­ma dru­gog bi­lje­ga, ne­ma spo­me­ni­ka ko­ji bi pod­sje­ćao na Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća. Čak ni u nje­go­vim Šav­ni­ku i Ža­blja­ku ne­ma so­ka­če­ta ko­je no­si nje­go­vo ime, a ne ma­nje je on za­du­žio i mno­ge dru­ge kra­je­ve ši­rom Cr­ne Go­re. Po­ka­za­lo se ipak da ni­jed­na vlast ne vo­li ne­boj­še, one ko­ji mi­sle svo­jom gla­vom i ra­de za do­bro na­ro­da, a ne za po­je­din­ce ko­ji bi da vla­da­ju tim na­ro­dom.